Lični razvoj

Pući ću ako sa nekim ne porazgovaram…

- BGonline

Objavljeno 30/06/2020

Priznajete li sebi da ste usamljeni?

Prošlo je nešto više od mesec dana od kako je moja druga knjiga “Dečak u odelu direktora” došla do svojih prvih čitalaca. Pored roditelja, supruga, sestara i prijatelja, knjigu su počeli da čitaju i neki ljudi koje ne poznajem. Jednostavno, javili su se i poručili.

Priznajem da sam bila iznenađena kad su odmah, nakon objave, u moj inbox počele da stižu poruke sa čestitkama i molbom da im pošaljem “njihov primerak”. Od ushićenja do treme. Shvatila sam da će redove čitati i oni koji nemaju niti jedan razlog da ulepšavaju svoje mišljenje i da mi daju bolje kritike nego što zaslužujem. Biće potpuno objektivni. Baš u takvom raspoloženju zatekao me je poziv poznanice koja je nedelju dana pre toga kupila knjigu. Pozvala me je da se vidimo. Važna napomena: ona važi za ženu oštru na jeziku, ali objektivnu i pravičnu. Sećate se izreke: stroga , ali pravedna. E, to je ona!

Šta si izmislila?

Našle smo se pored reke. Sedele smo u bašti, temperatura je bila prijatna, muzika neopterećujuća. Smestile smo se na pristojnoj udaljenosti. Nismo se rukovale. Posle kratkog uvoda, ona je odmah prešla na razlog zbog kog me je pozvala. Naravno – knjiga. Pročitala ju je. Pohvalila je stil, jezik. Dopao joj se naslov i ilustracija na korici. Pomislih: Forma! Sedela sam i iznutra se tresla, kao đak koji čeka da zvoni da ga profesorka biologije ne bi prozvala, jer nije naučio za pet, a kraj godine je iza ćoška. Nestrpljenje u meni je raslo. Svaki atom mene je vrištao: “Hoće li već jednom reći šta ima da mi kaže!!??”
Progovorila je. Počela je pitanjem: “Koliko si izmislila?” Ostala sam zatečena. Na šta tačno misli? Da li proverava moju etičnost i želi da kaže da sam odala sadržaje sesija mojih klijenata? Od uplašenog đaka, u sekundi se pretvorih u risa spremnog da rastrgne. Smirih se i uzvratih : “Kako to misliš?” Srećom, moja pretpostavka nije bila tačna. Mirno je odgovorila: “Je li zaista moguće da se ljudi ovako otvore?” Nisam odmah odgovorila. Imala sam utisak da ima još nešto da kaže. I bila sam u pravu, Nastavila je: “Pročitala sam je celu. Posle svake priče sam pravila pauzu. I vraćala sam se po nekoliko puta. Sve da nađem dokaz da preuveličavaš. Da nije moguće. Al ne mogu. Čitajući i ja tačno osetim trenutak kad se nešto prelomi i kad ljudi progovore iz dubine duše. Zato me interesuje da li je moguće da se ljudi toliko otvore ili si dodavala te trenutke i izmislila kraj svake priče.“ Iako sam imala jaku želju da se suzdržim, nisam, uspela. Slatko se nasmejah. I, mislim da je baš to bilo potrebno našem razgovoru. Malo opuštanje. Napeto je bilo od kako smo se srele. Obe isijavamo nelagodu i iščekivanje, upakovane u uljudnost i iskreno, poštovanje jedna za drugu. Mi nikad nećemo biti najbolje prijateljice, ali poštovanje za profesionalnost i ekspertizu nikad nisu bile upitni.

Ljudi koji su na vrhu su usamljeni

Na trenutak sam se zamislila i razmišljala da li da joj objasnim da se u jednoj priči, u jednom liku ne retko nalaze i po dve – tri osobe. Da je profesija, a često i pol klijenta opisanog u knjizi, promenjen. Odustala sam od toga. Rešila sam da joj direktno odgovorim na pitanje. Tako ću joj pokazati poštovanje i zadobiti njeno poverenje. Ona je direktna i to očekuje od svog sagovornika.
“Da, rekla sam. Iznenadila bi se koliko su ljudi na visokim pozicijama željni da se otvore. Naravno, ne svi. I ne uvek!” Zaintrigirala sam je. Oćutala je, a onda je nastavila sa propitivanjem (opet se osetih kao pred profesorkom biologije!): “Tih ljudi je, ipak malo, zar ne? I, šta misliš, čime ih ti to otvaraš?”
“Ako pričamo o broju ili procentu, raduje činjenica da ih je sve više. Da, manjina su. Još uvek. Nadam se – ne zadugo. Polako počinje da živi svest da je za vođenje ljudi potrebno mnogo više od čvrste ruke. Za početak – da smo dobro sami sa sobom. Tek takvi da možemo da budemo autentični i inspiracija drugima. Nije pravilo da su ljudi na vrhu usamljeni. Ali, često jesu. A, biti usamljen u situacijama kada ne znaš kako i kuda, kada su izazovi preveliki, vremena malo, poverenja na kašičicu, a odgovornosti prevelike – nije idealno stanje. Ni za um, ni za emocije, ni za telo. Sistem se prenapregne i – pukne. Nekad na poslu, češće kod kuće. Koji god scenario da se desi – ne valja.

Na ivici pucanja

Koučing proces ne počinje onog dana kad se klijent i ja upoznamo. Koučing je počeo mnogo ranije. Onog dana kad su odlučili da se obrate nekome za podršku na njihovom nesigurnom i izazovnom putu. Zato, oni – lideri koji odluče da rade sa koučem, sa mnom, dođu onda kada su zaista spremni za to, kad su odlučili da pomognu sebi, uz moju podršku. Ja sam tu da im držim prostor, budem mreža u koju ću ih dočekati ako počnu da padaju. Biću uho koje čuje. Biću sagovornik koji ih vidi kakvi zaista jesu, a ne kakvima se predstavljaju. Reći će mi, a ja ću ih čuti, ko žele da postanu i kojim putem žele da krenu. Kad imaš sve to pred sobom, kad ti neko obeća poverljivost i potpunu prisutnost, zar se ne bi i ti “otvorila”, kako kažeš? “
Posle ove moje rečenice nastupila je tišina. Klimala je, diskretno, glavom, gledala u svoja, sveže ispedikirana stopala. Još malo je ćutala, pa je rekla: “Pa ja bih!” Gledala me je pravo u oči. Ostala sam zbunjena. Počela sam da osećam nelagodu. Pomislih: ”Da li će mi zaključiti pet za kraj godine?!”. I tad se glasno nasmejah. Opet! Nasmejala se i ona. Nisam znala zašto, dok nije progovorila: “Treba mi to što ti imaš. Treba mi tvoje prisustvo. Pući ću ako sa nekim ne porazgovaram. Želim da to budeš ti. Teška sam sama sebi, ne mogu ni da zamislim koliko sam teška okolini. Ako nešto ne promenim – sve će pući u paramparčad. Kako se počinje?”

Pričale smo još pola sata. Sve sam joj objasnila. Na sve je pristala.
Za kraj sam je pitala: “Kad si odlučila da me pozoveš?”
“Odavno sam poželela”, reče, ”Zri ovo odavno. Ali, sad je zrelo”.

Pozdravile smo se lepo. Malo toplije nego na susretu. No, ipak bez rukovanja.
Sledeće nedelje počinjemo…

Mirjana Gomilanović, business coach
Foto: Nebojša Babić

Mirjanu Gomilanović možete kontaktirati putem mejla: mirjana.gomilanovic@one2grow.net
www.one2grow.net
www.gomilanovic.com

Mirjana Gomilanovic, PCC, Executive & Leadership Coach | ICF Registered Mentor Coach | Certified consultant & trainer for organisational change je profesionalni sertifikovani kouč u oblast razvoja lidera i organizacionog rasta, autor knjige “Svetionik u meni” i izvršni direktor Agencije “One2grow – Leadership Coaching”.
Mirjana veruje da smo svi rođeni da budemo srećni. Zbog toga se njen rad može okarakterisati kao maksimiziranje snaga i znanja pojedinaca, kako bi od toga koristi imali osoba, organizacija i kompletno okruženje. Specijalnost su joj razvoj razvoj lidera i liderskih kompetencija, upravljanje promenama, definicija i življenje kompanijske misije, vizije i vrednosti kao i kreiranje korporativne kulture kroz individualni i timski koučing.
U svom radu koristi lična iskustva, koja je stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom).
Profesionalnost i posvećenost su je doveli do akreditacija svetskih konsultantskih kuća: Profesionalni Sertifikovan Kouč i Registrovani Mentor Kouč pri Svetskoj federaciji koučeva (PCC ICF), Erickson kouč, PCM kouč, Persona Global konsultant; SDI konsultant; Points of You Trainer and Coach; Oxford Leadership Academy fellow, NLP BP i mnoge druge.
Po formalnom obrazovanju je magistar elektrotehnike.
Srećno je udata i majka je troje dece.

Intervju sa Mirjanom Gomilanović: