Lični razvoj

Za velike promene potrebni su hrabrost, vreme i strpljenje

- BGonline

Objavljeno 10/01/2020

S obzirom na položaj mojih klijenata u kompanijama u kojima rade, najčešće su oni sami inicijatori dolaska na coaching. Obrate mi se onda kad veruju da bi im dobro došao neko, ko će biti uz njih na putu promene ili donošenja važnih odluka. Tako je bilo i ovog puta. Javila mi se asistentkinja moje buduće klijentkinje kako bismo ugovorile termin za online sastanak njene direktorke i mene.

Kako se prilagoditi?

Ona je direktorka sektora finansija međunarodne korporacije. Delatnost kompanije je, u svetskim razmerama, na velikoj prekretnici. Tako je i u zemlji u kojoj moja klijentkinja vodi finansije. Trendovi industrije se menjaju, inovativnost i kreativnost su ključne. Rad u nepoznatom i sa određenom dozom rizika je svakodnevica. Uključivanje velikog broja ljudi (sagledavanje različitih perspektiva) u donošenje odluka se pokazala kao dobra taktika. Umetnost ovakvog pristupa situaciji je donosila prednost. Na žalost, moja klijentkinja nije razvila takav stil rada. Ona je navikla na jasna pravila i procedure, lanac odgovornosti, marljiv rad i kontrolu. Verovala je u svoj sud baziran na znanju i iskustvu. To je bio razlog zbog kog mi se obratila. Želela je da razume svoju poziciju i da nađe način da se prilagodi novonastaloj situaciji.

Očekivanja

U uvodnom razgovoru mi je objasnila kompleksnost situacije (njene lično, ali i u industriji uopšte). Približila mi je svoja razmišljanja o ulozi finansija u donošenju odluka u izazovnim uslovima, u kojima kompanija trenutno posluje. Potrudila se da mi približi i svoj stil rukovođenja, načine razmišljanja, elemente motivacije. Na kraju monologa je bila ponosna na sebe kako je struktuirano, koncizno, a opet potpuno predstavila ceo sistem u kom funkcioniše. I dalje je verovala da je njena rigidnost najveća prepreka njenom uspehu (i uživanju, dodala sam). Međutim, ono čega nije bila svesna i što nije rekla, a ispostaviće se kao ključni prostor za rad u narednim sesijama su bila visoko postavljena očekivanja. Od sebe, ali i od drugih. Odatle stalni osećaj nezadovoljstva, ispraznosti i potrebe da se radi više i bolje.
Svakodnevno je sebe dovodila u situaciju da očekuje da će neko nešto uraditi. Očekivala je da ljudi reaguju na način na koji bi ona reagovala. Razočaranje nije dolazilo samo od članova njenog tima. Dolazilo je sa svih strana.

U stanju stresa i nervoze

Kada je njen tim u pitanju, trošila je sate svog vremena na objašnjavanje “da je novac najbolji način motivacije baš svakog zaposlenog” . Ono što joj je donosilo najviše neprilika je očekivanje o nivou zalaganja, angažovanosti i posvećenosti poslu. Duboko je verovala da je “prirodno i normalno” da svako ko dođe na posao daje sve od sebe po ceo dan i da je unutrašnja želja da posao bude urađen na najbolji način i u najkraćem roku nešto što svako donosi sa sobom. Bilo joj je nepojmljivo da “neko” greši iznova na istim mestima, da “neki ljudi” jednostavno ne shvataju važnost svoje pozicije, da “nekome” mora da objašnjava šta je njegov posao i slično. Zbog toga je bila primorana da ih konstantno opominje, podseća, ispravlja i kritikuje.
U razgovoru sa kolegama na istom nivou iznova je dovodila sebe u stanje stresa i nervoze kada je bilo u pitanju preuzimanje odgovornosti, poštovanje dogovora i rokova, kao i nivo stručnosti. Imala je utisak da svi problemi kad-tad završe u finansijama. Zato što kolege iz drugih sektora ne znaju svoj posao, ne uključe finansije na vreme ili ih je, jednostavno, baš briga.

Gubitak poverenja

Međutim, najviše loših emocija je dolazilo “odozgo”. Očekivanja koja nikako nisu bila ispunjena su ona, vezana za pohvalu i priznanje. Gotovo redovno se vraćala “iz centrale” sa sastanaka upravnog odbora razočarana, potištena i poljuljanog samopouzdanja. Imala je utisak da direktori iz vrha kompajne ne vide koliko radi, koliko se daje i šta sve ume, zna i može. Imala je utisak da gubi njihovo poverenje. Pred svaki odlazak je danima pripremala svoju prezentaciju. Proveravala je brojke do samog kraja. Rotirala slajdove, menjala font i uvežbavala minutažu, kao da je svaka ta prezentacija najvažnija u životu. Bila je potpuno fokusirana – sužene svesti i apsolutne koncentracije.
Ono na šta nije obraćala pažnju je šira slika, kontekst, promena perspektive, povezanost onoga što ona priča sa prezentacijama ostalih kolega. Ponašala se kao ostrvo. Sve što je izgovarala bilo je tačno. U sigurnijim vremenima to bi verovatno bilo upravo ono što top menadžment od nje i očekuje. U trenutku u kome je tlo nemirno, budućnost neizvesna i sistemski pristup poslu neophodan, njena fokusiranost i visoko postavljena očekivanja nisu pomagali. Naprotiv.

Slušanje drugih

Kada je tokom našeg rada došla do ovog uvida bila je zapanjena. Imala je utisak da, sve ono što je znala, mora da zaboravi. Da iz početka treba da uči svoj posao. Razumela je koja je njena (nova) uloga u kompaniji. Da se od nje ne očekuje da gleda u nazad, saopštava cifre i proverava treću decimalu. Njen zadatak je bio da nađe način da “pročita” informacije iz podataka kojima barata, da razgovara sa kolegama koji te cifre (profit) prave i razume kako se do njih dolazi. Morala je mnogo da uči o tržištu, trendovima, novim generacijama, globalnim pretnjama njihovoj delatnosti, te inovacijama koje su jedini način da prežive. Uočila je potrebu da više razgovara sa ljudima, da ih sluša. Počela je da postavlja pitanja umesto da daje naredbe.

Razvijanje intuicije

Konzervativni pristup i iskustvo su, u ovom slučaju, ometači. Sve što je znala sprečavalo ju je da iskorači. Pravila koja su nekad važila više ne važe. Situacije koje su nekada bile rizične sada su neizbežne. Ono što se od nje očekivalo je da učini rizik predvidivim i da nađe način da svi zajedno funkcionišu uprkos tome. Tako smo došle do još jedne snage koju je trebalo da razvija – intuicija. Rekla mi je da je to reč koju ljudi od finansija ne vole. Učila je da ju zavoli i sluša.
Marljivo smo radile. Sesije smo održavale jednom u tri nedelje. Online. Inicirala je sesiju tačno u minut. Uvek je bila spremna. Radila je domaći. Mnogo je razmišljala između sesija. Vodila je tešku unutrašnju borbu. Odustajala je od pravila po kojima je živela veliki deo života i usvajala nove modele ponašanja i razmišljanja. Nije joj bilo lako. Sistemi u kojima je funkcionisala (njen tim, menadžment tim, prijatelji, pa čak i porodica) su teško prihvatali tu njenu promenu. Iako je, suštinski, promena bila na bolje. Jednostavno, ove novine su ih plašile i nisu znali kako da se se ophode i šta mogu da očekuju od “nove nje”.

Rad na ličnoj promeni

Očekujem da će se njen proces, a time i naše putovanje, uskoro završiti. Baš zbog toga me je obradovao jedan telefonski poziv sa poznatim prefiksom za zemlju iz koje dolazi. Ovoga puta pozvala me je ona, ne asistentkinja. Bila sam iznenađena iz dva razloga: nismo imale rezervisan termin, a nije pozvala ni putem aplikacije koju koristimo za sesije. Radosnim glasom mi je rekla da je posao dovodi u Srbiju i da bi jako volela da se sretnemo. Obradovala me je prilika da upoznam dragu damu koja je hrabro i bespoštedno radila na svojoj promeni. Verujem da će sat vremena razgovora uz čaj, koji planiramo da popijemo u narednim danima, upotpuniti sliku, otvoriti neka nova pitanja i obema nam dati šansu da ovo putovanje okončamo još osnaženije i hrabrije. Jer, velike promene, osim posvećenosti i rada, podrazumevaju i hrabrost . Ova dama to svakako ima.

Mirjana Gomilanović
Foto: Dario Konstantinović
Mesto snimanja : Hotel Amsterdam, Beograd

Mirjanu Gomilanović možete kontaktirati putem mejla: mirjana.gomilanovic@one2grow.net
www.one2grow.net
www.gomilanovic.com

Mirjana Gomilanovic, PCC, Executive & Leadership Coach | ICF Registered Mentor Coach | Certified consultant & trainer for organisational change je profesionalni sertifikovani kouč u oblast razvoja lidera i organizacionog rasta, autor knjige “Svetionik u meni” i izvršni direktor Agencije “One2grow – Leadership Coaching”.
Mirjana veruje da smo svi rođeni da budemo srećni. Zbog toga se njen rad može okarakterisati kao maksimiziranje snaga i znanja pojedinaca, kako bi od toga koristi imali osoba, organizacija i kompletno okruženje. Specijalnost su joj razvoj razvoj lidera i liderskih kompetencija, upravljanje promenama, definicija i življenje kompanijske misije, vizije i vrednosti kao i kreiranje korporativne kulture kroz individualni i timski koučing.
U svom radu koristi lična iskustva, koja je stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom).
Profesionalnost i posvećenost su je doveli do akreditacija svetskih konsultantskih kuća: Profesionalni Sertifikovan Kouč i Registrovani Mentor Kouč pri Svetskoj federaciji koučeva (PCC ICF), Erickson kouč, PCM kouč, Persona Global konsultant; SDI konsultant; Points of You Trainer and Coach; Oxford Leadership Academy fellow, NLP BP i mnoge druge.
Po formalnom obrazovanju je magistar elektrotehnike.
Srećno je udata i majka je troje dece.

Intervju sa Mirjanom Gomilanović: