Komfor kao način života
Inicirao je naš susret nakon što je primetio da više ne može tako lako da komunicira i dogovara se sa kolegama, sa kojima je pre desetak godina počeo da radi – „klasićima“, kako ih je nazvao. Tada su svi bili početnici i sjajno su se družili. Bili su mladi inženjeri, željni znanja i iskustva. On je, igrom slučaja, prešao u prodaju, oni su se razvili u sjajne eksperte. Svi su napredovali na hijerarhijskoj lestvici. Ali, jaz se godinama produbljivao što je smatrao da utiče na njegov posao i ostvarenje prodajnih ciljeva. Želeo je to da ispravi.
Upoznavanje
Proces je počeo kao i mnogi drugi. Upoznavanje, lagani razgovor, dogovor da se vidimo na „pravoj“ sesiji uskoro. Nakon manje od nedelju dana sreli smo se na sesiji u kompanijskim prostorijama. I pored preporuke da bi bilo mnogo korisnije da se srećemo van zgrade u kojoj radi, opisa mog prostora u kome predlažem da održavamo sesije, predlaganja ranojutarnjih termina – pre posla, ipak je izabrao svoj prostor. Razlog je bio ušteda vremena, smanjenje stresa vezano za vožnju i traženje parkinga (u kancelariji je imao garažu) i slično. U današnjem trenutku, u našem gradu zagušenom od automobila, taj argument sam teško mogla da pobijem.
„Volim materijalne stvari“
Tokom prve sesije, kada smo se bolje upoznavali, širili perspektivu i istraživali najvažnije segmente njegovog života, shvatila sam da je komfor važan element njegove slike o samom sebi i životu kakav želi i deluje, već veoma uspešno živi. Veoma interesantan je bio trenutak kada je otvoreno prokomentarisao: „Verovatno bi sad trebalo da me bude sramota, ali ja zaista volim novac. Volim materijalne stvari. Važne su mi“. On je komfor povezivao sa novcem. Ne sigurnost, već komfor. To se i te kako moglo videti i u njegovoj kancelariji (na kraju sesije smo prošetali kroz sektor kojim upravlja i stigli do „njegove oaze“, kako je zvao kancelariju; svetla prostorija u kojoj se čula lagana muzika iz precizno postavljenih zvučnika, opremljena masivnim kancelarijskim nameštajem, ali „omekšana“ ličnim detaljima, dodatnom opremom, udobnom foteljom, lampom, plaketama, palicama i podlogom za kancelarijski golf i slično).
Pogled na sebe iz svih perspektiva
Otvoren i spreman da radi na sebi, lako je prihvatio predlog da proces baziramo na sagledavanju njega – njegovih snaga i prostora za razvoj, iz svih perspektiva. Konkretno, to je značilo da treba da obavim intervjue sa sedam njegovih bliskih saradnika (nadređeni, kolege, članovi tima koji vodi). Zamolila sam ga da odabere moje buduće sagovornike, porazgovara sa njima, objasni im šta se od njih očekuje i u koju svrhu i najavi im moj poziv. Vrlo brzo mi je poslao sedam e mail adresa sa telefonima i potvrdio da je sa svima obavio uvodni razgovor.
Ostalo je samo da se ja sa njima dogovorim kada i kako ćemo razgovarati. Sve kolege, osim nadređenog su zamolile da razgovore organizujemo online (hvala modernim tehnologijama!), jer su želeli da to obavimo onim danima kada rade od kuće. Vrlo interesantan obrazac!
Dobar čovek koji ne razume druge
Informacije koje sam dobila mogu se svesti u nekoliko redova: on je sjajan čovek, pravi prijatelj, velikodušan, zabavan, proaktivan. Poslednjih nekoliko godina se promenio – postao je površan, kao da „ne vidi“ druge ljude, nema dodir sa realnošću, ne razume prave probleme. Dodatno, on toga uopšte nije svestan. A, dobar je čovek! Delovalo je kao da im je žao što to moraju da kažu, ali sa druge strane, kao da im je važno da mu pomognu da se „vrati na pravi put“.
Bilo je interesantno posmatrati njegove reakcije kada sam mu saopštavala grupni izveštaj. Delovalo je kao da je zaista iznenađen percepcijom drugih. Na početku mu je bilo neprijatno, kasnije je počeo da se pravda, da bi na kraju zaključio da oni sigurno nisu u pravu.
Pomoć sa distance
Imao je potrebu da navede nekoliko primera kada je, krupnim intervencijama, pomogao svakome od njih pojedinačno – pozajmica za kredit za stan, pomoć oko zapošljavanja supruge, ostvarivanje kontakta sa osobom koja je bila značajna za koleginicu u presudnim trenutku u lečenju roditelja i slično. Setio se i čašćavanja, skupih poklona za rođendane, poziva na vikend – druženja van grada. Pustila sam ga nekoliko minuta u takvom ritmu, a onda sam ga zapitala: kada ste poslednji put popili kafu sa svojim „klasićima“? Zauzeo je pozu kao da će reći: juče! Na žalost, iz usta nije izašla nijedna reč. Podigao je pogled, kao da pretražuje memoriju i traži odgovor. Izdahnuo je i tužno rekao: ne sećam se. Opet je usledio napad pravdanja: „Oni su stalno u nekim projektima, ne pričamo o istim stvarima. Zovu me na pivo u neke pubove. Ja tamo ne idem. Bolje da odemo na dobru večeru – ima tako dobrih slow food restorana u gradu. Kad imam priliku da im ispričam kakvu sam vikendicu kupio, koja kola želim da kupim, na kakvoj sam jahti poslovnog partnera bio – njih to ne interesuje. Oni igraju fudbal po nekim balonima i školama. Zvao sam ih na Adu da igramo golf – odbili su me. Pre godinu dana sam ih zvao da idemo na momački vikend u Austriju – samo su se nasmejali. Šta više treba da uradim?!“ , bio je, gotovo, ljut.
Pitala sam ga kakav odnos ima sa timom koji vodi. Ponovio je kako je galantan i velikodušan. Obezbedio im je najbolju opremu, organizovao vrhunske marketing materijale da se ne brukaju pred klijentima, imaju kompanijsku karticu za reprezentaciju. Sada prave show room. Upitala sam ga šta zna o njima, kao ljudima… nije znao mnogo. Nije znao čak ni koliko je plata koju zarađuju adekvatna njihovim životnim potrebama.
Imidž kao ultimativni cilj
Zaćutala sam. Najpre je bio zbunjen. Očekivao je još pitanja ili nekakav komentar. Dobio je prostor. Skrenuo je pogled sa mene, pogledao kroz prozor sa koga se video veliki deo grada. Unervozio se – tišina je teška! Tiho je početo da priča o srednjoškolskim danima. O nepodnošljivom osećaju poniženja što su njegove patike manje vredne (skupe!) od većine patika u odeljenju. O nadimcima, sramoti, besu, očaju. O svađama sa majkom koja ga je izdržavala posle očeve iznenadne smrti. O odluci da više nikada neće biti na pogrešnoj strani društva. O imidžu kao ultimativnom cilju. O komforu kao stilu života. O novcu kao ulaznici u elitu. „Ja, jednostavno, volim novac!“ Time je završio.
Odatle smo počeli….
Mirjana Gomilanović
mirjana.gomilanovic@one2grow.net
Foto: Dario Konstantinović
Mirjana Gomilanovic, PCC, Executive & Leadership Coach | ICF Registered Mentor Coach | Certified consultant & trainer for organisational change je profesionalni sertifikovani kouč u oblast razvoja lidera i organizacionog rasta, autor knjige “Svetionik u meni” i izvršni direktor Agencije “One2grow – Leadership Coaching”.
Mirjana veruje da smo svi rođeni da budemo srećni. Zbog toga se njen rad može okarakterisati kao maksimiziranje snaga i znanja pojedinaca, kako bi od toga koristi imali osoba, organizacija i kompletno okruženje. Specijalnost su joj razvoj razvoj lidera i liderskih kompetencija, upravljanje promenama, definicija i življenje kompanijske misije, vizije i vrednosti kao i kreiranje korporativne kulture kroz individualni i timski koučing.
U svom radu koristi lična iskustva, koja je stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom).
Profesionalnost i posvećenost su je doveli do akreditacija svetskih konsultantskih kuća: Profesionalni Sertifikovan Kouč i Registrovani Mentor Kouč pri Svetskoj federaciji koučeva (PCC ICF), Erickson kouč, PCM kouč, Persona Global konsultant; SDI konsultant; Points of You Trainer and Coach; Oxford Leadership Academy fellow, NLP BP i mnoge druge.
Po formalnom obrazovanju je magistar elektrotehnike.
Srećno je udata i majka je troje dece.
Intervju sa Mirjanom Gomilanović:
Lider (ne)piše pravila
Život pod lupom poslovnih saradnika
Prilike se ne čekaju već im se hrabro ide u susret
Kako biti bolji lider, kolega, strateg, ulivati poverenje i inspirisati druge?
Opraštanje od sebe samog, onakvog kakav više ne želiš da budeš
Samopouzdanje na čekanju
I lideri imaju pravo na emocije
Da li ućutkujete svoje emocije?
U potrazi za ličnim mirom
Poslovna žena željna ljubavi
