Lični razvoj

Samo još ovo da prođe pa ću se odmoriti

- BGonline

Objavljeno 12/12/2022

Gde ste vi u sopstvenom životu?

„Mnogo sam umorna“. To je to bila prva rečenica na početku sesije moje drage klijentkinje. Rekla je to pomirljivo, ni malo zabrinuto.

Nikad umorna

Poznajemo se godinama u nazad. Upoznale smo se na jednoj timskoj obuci koju je organizovala njena prethodna kompanija. Zajedno smo prošle kroz njeno unapređenje, zatim promenu kompanije, sindrome uljeza, osećaja nedovoljnosti i nekompetentnosti. Nekoliko godina kasnije smo razgovarale o balansu, zapravo integraciji privatnog i poslovnog života. Poslednji proces koji smo zajedno prošle je njeno napredovanje i privikavanje na vodeću poziciju u velikoj, svetskoj, humanitarnoj organizaciji. Mnogo toga sam čula od nje za sve ove godine. Ali, nikada nije rekla da je umorna. Bilo mi je čudno. I „vratila“ sam joj to. Rekla sam joj svoj utisak i pitala: “Odakle to?“.

Samo još ovo da prođe

Počela je vrlo racionalno da mi objašnjava da je nepromišljeno prihvatila da bude deo nekoliko zahtevnih projekata u isto vreme, da je sada takav period godine kada je uobičajen jak tempo, da se situacija kod kuće zakomplikovala obavezama koje imaju njena deca, a ona i muž su dežurni vozači, pa nema vremena da se odmori i slično. Nabrojala je još nekoliko porodičnih situacija u kojima je ona bila angažovana, podršku kolegama kojima je bila potrebna, korisnike njene organizacije kojima je svaka pomoć dobrodošla. Nakon toga je počela da izgovara čuvene rečenice, tipa:“ Samo još ovo da prođe, pa ću se odmoriti“. Zaćutala je, a onda vrlo brzo i spremno dodala još jedno racionalno obrazloženje: “Moja radna soba se renovira, pa radim svuda po kući. To me iscrpljuje“. (organizacija još uvek praktikuje rad od kuće, tako da veoma retko ima potrebu da izađe i ode na sastanak). Pustila sam je da malo reflektuje to šta je čula, pa sam je pitala:“ A gde ste tu vi?“. Prešla je preko tog pitanja.

A gde ste tu vi?

Kao grom iz vedra neba je promenila temu i počela da priča kako joj je odnos sa ukućanima promenjen. Kako ima utisak da su se svi ulenjili, a da samo ona nešto radi i da je aktivna: organizuje pred novogodišnje aktivnosti, razvozi decu, ima razumevanja za muževljeve sate odmaranja, jer mu je trenutno jako stresna situacija na poslu…Opet sam je pitala: „A, gde ste tu vi?“ Spremno mi je nabrojala je sva putovanja, humanitarne aktivnosti, sastanke, predavanja i druženja na kojima je bila u poslednjem periodu. Pričala je o tome kao da je to sve ispunjava, raduje, da u tome uživa. Bila je gotovo gorda dok je o tome pričala. Pustila sam je. A ona je zaćutala. Dugo je trajala ta tišina.

Nije mi dobro

Prvo što je izgovorila posle pauze je: „Mirjana, nisam dobro“. I opet pauza. Tišina.
„Nisam dobro“, ponovila je. „Kada ispratim decu u školu i muža na posao, pre nego se „nakačim“ i počnem da radim, skuvam kafu i po sat, dva zurim u beli zid. Prazna sam. Umorna. Mrzi me da se pomerim. Sastanke koje bih mogla da zakažem uživo i sretnem se sa ljudima – izbegavam. Mrzi ma da odem do prodavnice. Rad od kuće mi uopšte ne prija. Ne znam kada radim, a kada je pauza. Ne znam u kom sam režimu. Moj mozak je stalno uključen i imam osećaj da radim 24 sata dnevno. Kombinujem mnogo kalendara u glavi – i svoj, dečji, porodični, muževljev. Nosim „masku“ gde god da krenem – vrcam od energije pred drugima. A kad dođem kući – skršim se. Sve to me je nekad ispunjavalo, a sada me troši. Suštinski nisam ispunjena. Trošim poslednje atome snage.“ I opet je zaćutala.

Pogled u sebe iznutra

Kao što sam rekla, nas dve već dugo sarađujemo. Dugo se poznajemo. Nekada je dovoljno samo jedno moje pitanje da je „pokrenem“. Umesto da ponovim “ A gde ste tu vi?“, pitala sam je ono što sam znala da će, kako iskusan koučing klijent, lako razumeti i potražiti odgovor: “Šta vam je potrebno da biste mogli da izađete iz ovakvog stanja?“ Klimnula je glavom polako. Pokazala mi je da je razumela šta je pitam, a onda zatvorila oči. Napokon je pogledala u sebe, iznutra. Nije dugo trajalo. Odgovor je, očigledno, bio odavno spreman, samo nije dala sebi priliku da ga izgovori i preduzme nešto po tom pitanju.
Rekla je: „Ne mnogo. Samo da vratim sebe u centar. Izgubila sam se. Ne bavim se sobom. Popijem lekove i uradim jutarnje vežbe tek kad ih sve probudim, spremim doručak, uključim mašinu i ispratim ih svakog u svoj dan. Tek onda mi ostaje malo vremena da ponegujem sebe. I to najčešće raspremajući nered koji je ostao za njima i već se, u glavi, spremajući se za novi radni dan. Ako imam sreće da mi je prvi online sastanak, kasnije sednem i ne pomeram se. Po ceo dan nešto jedem, počela sam da se gojim, nezadovoljstvo se time samo uvećava. Ne pamtim kada sam otišla u teretanu, koja mi je preko puta stana“.

Pobeda sebe i učmalosti

Napravila je kratku pauzu, taman toliku da promeni položaj u kom je sedela. Uspravila se, zategla ramena, malo, gotovo neprimetno podigla bradu. Promenila je i pogled , a kada je progovorila, čula sam da je i glas drugačiji. „Dosta je!“ , gotovo je viknula. „Od sutra polazim ponovo u teretanu. Hodaću po traci, za početak. Pa polako… Vraćam se na svoj stari režim ishrane. To mi jako prija, a lako ga je izvesti. Porazgovaraću sa mužem. Mora da zna kako se osećam i da mi je potrebna njegova podrška. Prestaću da „spašavam“ decu. Mnogo puta mogu i sami da se prevezu gradskim prevozom, samo su navikli da je lakše ako ih vozim ja.“ Posle kraće pauze, vratila se na izvor problema: „Sastanke, kad god mogu, zakazujem uživo!“. Gotovo je vikala dok je došla do kraja ove liste odluka. Telo se sve više izvijalo, pogled postajao odlučniji. Kada je završila na licu joj je bio osmeh. Pobednički osmeh. To je i rekla: “Pobediću ja ovu učmalost.“ Bila je odlučna.
Nastavile smo kratko da razgovaramo o njenim odlukama. Prilikom pozdravljanja se okrenula i mirno rekla : “A, toliko ste me puta pitali gde sam tu ja. Prelazila sam preko tog pitanja, kao da nije relevantno. Kao da vi uopšte ne razumete o čemu vam pričam, kao da to nije tema. A, zapravo, to je pitanje svih pitanja. Gde sam tu ja? Evo me. Ponovo tamo gde treba da budem. U mom fokusu.“ Nasmejala se i polako otišla. Nije delovala umorno. Dapače, izgledala je kao da poskakuje.

Mirjana Gomilanović
mirjana.gomilanovic@one2grow.net
Foto: Dario Konstantinović

Mirjana Gomilanovic, PCC, Executive & Leadership Coach | ICF Registered Mentor Coach | Certified consultant & trainer for organisational change je profesionalni sertifikovani kouč u oblast razvoja lidera i organizacionog rasta, autor knjige “Svetionik u meni” i izvršni direktor Agencije “One2grow – Leadership Coaching”.
Mirjana veruje da smo svi rođeni da budemo srećni. Zbog toga se njen rad može okarakterisati kao maksimiziranje snaga i znanja pojedinaca, kako bi od toga koristi imali osoba, organizacija i kompletno okruženje. Specijalnost su joj razvoj razvoj lidera i liderskih kompetencija, upravljanje promenama, definicija i življenje kompanijske misije, vizije i vrednosti kao i kreiranje korporativne kulture kroz individualni i timski koučing.
U svom radu koristi lična iskustva, koja je stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom).
Profesionalnost i posvećenost su je doveli do akreditacija svetskih konsultantskih kuća: Profesionalni Sertifikovan Kouč i Registrovani Mentor Kouč pri Svetskoj federaciji koučeva (PCC ICF), Erickson kouč, PCM kouč, Persona Global konsultant; SDI konsultant; Points of You Trainer and Coach; Oxford Leadership Academy fellow, NLP BP i mnoge druge.
Po formalnom obrazovanju je magistar elektrotehnike.
Srećno je udata i majka je troje dece.

Intervju sa Mirjanom Gomilanović: