Oko četiri godine sam u vezi sa oženjenim čovekom. Mnogo ga volim, ali mi je jasno da naša veza ne može da se zavrsi zajedničkim životom. Godine prolaze, blizu sam četrdesete i ne znam kako da napustim sve to. Želim decu i porodicu. Ne znam ni šta da mislim o njemu. Kaže da me voli, ali tu su njegova deca, žena… Kako se prekidaju ovakve veze…?
Branislava Pavlović
“Ovakve veze se ne prekidaju zato što vam u vezi nije dobro, već zato što veza nije zdrava za vas. Neki kažu da su ljubavnički odnosi najlepši partnerski odnosi. Da. zaista divno. Vidimo se na par sati, raspoloženi jedno za drugo, bez pritisaka svakodnevice, obaveza, dece, finansija i problema. Pokazujemo, uzimamo i dajemo samo ono što želimo, bez obaveza, zrelosti i realnosti. Afere su mala ružičasta kućica u kojoj se krijemo, ali ne od drugih, već sami od sebe. Još kada je samo jedna strana zauzeta, onda taj “divni” ružičasti bubble dobija još jedno značenje – neravnopravnost. Mislim da ne može postojati zdrav odnos ako od početka jedna strana ne može biti potpuno posvećena odnosu jer je oženjena/udata. Na početku afere slobodna osoba nekako “prećutno” prihvata pravila veze sa partnerom koji je zauzet. Da li uopšte zna na šta sve pristaje? Obično ne i sve to na šta je pristala vremenom počne da žulja. Svaki odnos ima prirodnu tendenciju da se produbljuje i razvija. I u pravim vezama problemi se javljaju iz raznih razloga, veze ulaze u krize, neke se završavaju, dok druge bivaju još bolje kada se krize prevaziđu. U aferama ne postoji prirodni tok razvoja odnosa, on je uvek omeđen ograničenim mogućnostima onoga ko je u braku. Sav divni ružičasti balon afere, napreduje do granica ugrožavanja primarnog odnosa jednog partnera- njegovog braka. Ne napreduje se tamo gde partneri u aferi žele, već tamo gde mogu. Ne viđaju se kada žele, već kada mogu. Sve to tako lepo funkcioniše dok partner koji nije u braku čuva brak svog voljenog partnera.
Ali, onda sasvim očekivano i razumljivo, slobodnoj strani zasmetaju stalno ista ograničenja odnosa. Slobodna strana poželi da sledi svoje želje i potrebe, ali naiđe na granice koje je i sama prihvatila na početku odnosa, a da obično i ne zna na šta pristaje. Tada se nađe na raskrsnici da sledi svoje želje i potrebe, da se zauzme za sebe, da zatraži da se afera pretvori u zvaničnu vezu (što implicira da drugi partner u braku treba da se razvede) ili da potisne sebe i svoje potrebe, da uguši sebe zarad odnosa i da trpi. Svako slobodan ko je bio u dugotrajnoj aferi, zaljubljen u partnera koji je u braku, potajno se nadao da će se partner nekako spontano razvesti. Čak i kada ti nikada nije izgovorio partneru iz straha da ne ostane bez partnera, da ostane bez partnera koji je bračni partner nekom drugom. Kakav paradoks straha da izgubimo nekoga ko i nije “naš”. Neko pre, a neko kasnije, ipak sebe stavi na prvo mesto. Zauzme se za sebe, želeći da ima zdraviji odnos i šansu da bude u ravnopravnom odnosu bez startno postavljenih ograničenja. Nakon dugog nezadovoljstva, suza, preispitivanja, slobodni partner u aferi shvati da je on taj koji dobija manje i kome je manje dobro u aferi. Strana u braku ima sve i porodicu i decu i ispunjavajući odnos sa strane, ima svoje nepisano pravo da slobodan partner treba da se prilagođava i da razume. Afere je teško okončati jer za razliku od pravih veza one se ne završavaju zato što nekog ne volite, zato što vam neko nije privlačan, zato što ne želite da budete sa nekim, već zato što manje volite sebe pored tog nekoga i jer vas vremenom takav odnos boli. Partner u braku nema mnogo razloga da završi aferu kada ima sve i sve dok čuvate njegov brak. Slobodna strana je ta koja treba da donese odluku da okonča aferu. Trenutak kada razumete da takav odnos nije zdrav za vas je trenutak kada počnete da donosite odluku da okoncate ovakav odnos.
Branislava Pavlović, klinički psiholog i porodični terapeut
www.branislavapavlovic.rs
Foto: Dario Konstantinović
Intervju sa Branislavom Pavlović:
