BG online

Roditeljstvo

Anksiozna mama sa bebom u naručju

Ljubav je ipak jača od panike i straha

„Mrzela sam sebe jer sam bila toliko slaba, opsednuta sopstvenim strahovima, ljuta jer sam imala osećaj da nisam dovoljno dobra mama, da ne volim dovoljno svoju bebu koju sam toliko želela. Strahovi su se prelivali od onog za sopstveni život zbog njih dvoje kojima sam potrebna, do različitih strahova za njihovo zdravlje, zagledanja, osluškivanja, prečestih odlazaka u dom zdravlja…“

Neutešno sam gledala svoju bebu kroz staklo inkubatora, onako malenog, sa svim tim cevčicama. Srce mi se cepalo pri pomisli na to da su mi ga samo prislonili da ga poljubim i odneli. Do daljnjeg sam samo mogla da tumaram hodnicima bolnice i povremeno provirim u salu sa nedonoščićima. Tešili su me i objašnjavali da će ta mrvica izrasti u košarkaša, ali ja sam plakala, plakala, plakala i – prestala sam da spavam. Kad su mi saopštili da je kriza prošla, te noći sam napokon zaspala. Probudio me je huk. Krevet se tresao, malter sa zidova opadao, sve je bilo mračno.Nestala je struja zbog zemljotresa. Uspaničeno smo trčali niz hodnik, sporo su prolazili minuti dok nije uključen agregat. Nastupila je panika – moja beba!  Od tad je za mene san postao horor.

Noćni pakao

Nakon dve sedmice stižemo kući, moj Palčić i ja. Niko se ne usuđuje da ga uzme u ruke tako majušnog, za njega nema „pampersa“, svaki ga „proguta“, neprekidno spava, preslab je i nema snage ni za plakanje. Šok je nastupio kad sam shvatila da još uvek nema razvijen refleks gutanja, da je jedini način da ga nahranim taj da mu kašičicom kap po kap ubacujem mleko u usta. Nije bio dovoljno jak za normalno dojenje ili dohranu na flašicu…Taj košmar je pratio dnevnik mog ludila, opsesije – to i danas čuvam u Matijinoj „kutiji uspomena“ – koliko kapi, koliko grama, koliko obroka, koliko bljuckanja i svega ostalog. Merenje, zapisivanje, plakanje, vapaji za utešnim rečima i panika koju sam videla u očima onih koji su me okruživali. I moj noćni pakao. Kad god da zaspim tokom večeri, probudim se oko dva i to je to… Nema više sna. Oči kao šolje. Probala sam razne trikove, da se okrenem natraške u krevetu, da ustanem u fotelju, da pređem u dnevnu sobu, da se tuširam tokom noći – ništa nije pomoglo. Jednostavno, moj unutrašnji sat je radio po svom.

Jutro kao najstrašniji deo dana

A, on je polako napredovao, uprkos mojoj panici. Polovinom decembra počinje da plače, vrišti povremeno. Za razliku od onih prvih sedmica ovo je dobro jer pokazuje energiju, ali nije baš prirodno. Hirurg kaže da je u pitanju preponska kila, uobičajena kod nedonoščadi. Pratimo, pa ćemo videti kako dalje. Mene sve češće boli desna ruka, desno rame, bol se širi celom desnom stranom, u panici sam. Odlazim kod doktora, pregledaju me, dobijem terapiju, kažu da je kalcifikacija. Umirim se trenutno. Već sledeće noći ponovo se budim i ponovo crne misli. Do zore to nije samo košmar, potpuna anksioznost nastupa. I sa tim ulazim u svaki novi dan. I svaki dan je sve gore. U mojoj glavi, u mojoj duši. Strah vlada mojim životom. Potpuno sam nefunkcionalna, a nemam izbor – moram da brinem o bebi, da ispunjavam dnevne obaveze, da budem tu za starije dete. Jutro kad ostanem sama kod kuće sa svojim sinom je najstrašniji deo dana – sada znam za sindrom „jutarnjeg korita“, kako to psihijatri objašnjavaju, za paniku od dana koji nadire, koji treba savladati, suočiti se s njim. Uz to i Tijanina astma koja se sezonski pogoršava, odlazak u Tiršovu i moje nepristajanje na svu terapiju kortikosteroidima- odluka da alternativom pokušamo da rešavamo problem.Imale smo sreću jer smo jedne noći u Hitnoj upoznale dr Gocu koja nam je oprezno predložila da pokušamo akupunkturom. Od tad smo redovno odlazile kod nje na kućne terapije. Iglice, magnetići, zrna bibera, grejanje tačaka i označenih meridijana toplotom upaljene cigarete. Da, doktorka je shvatila da i meni to sve može biti delotvorno. Ja joj nisam rekla ništa više od toga osim da me jako boli rame i ruka. Ona je radila sve što je mislila da je moguće, meni je to donekle pomagalo. Jutra su bila zastrašujuća. Praznina, strah, anksioznost i polusvest o tome da sam u ponekim trenucima suicidna. Osećaj da me visina vuče pri kontaktu sa otvorenim prozorom. Toliko.

Lečenje dugim šetnjama

Odgovornost je osobina koju sam posedovala od kada znam za sebe. To je često opterećujuće, naročito ako toliko mlad postaneš roditelj i poneseš na svojim leđima sve što to sobom nosi. Ali, to me je i sačuvalo za moju decu. Nijednog momenta nije se desilo da apsolutno nisam tu za sve što je njima potrebno. Svest o odgovornosti sklanjala me je od prozora, pronalazila umirenje u nekim dnevnim ritualima koji su donosili rituale, npr – peglanje pelena… Možda deluje smešno i glupo, ali meni su ti jednolični pokreti umirivali mozak koji je urnebesno tutnjao tokom tih teških zimskih dana. Intuitivno sam lečila sebe dugim šetnjama pored najlepše reke na svetu. Gradac je donosio mir. Matija je bio u skafanderu, sa šalom preko lica, samo oči su mu se videle. U nosiljci je, naslonjen na moje grudi, mama ga greje, šetamo i sa svakim korakom dalje sam od jutrašnjih užasa. U tim minutima nema ničega, nema misli, nema straha, nema tuge, panike, već samo beba naslonjena na srce i pokret koji uzrokuje jako dobar osećaj. Sad znam i za lekovito dejstvo šetnje. Kažu da skoro isti uticaj ima kao pojedini antidepresivi i da je svakako neophodno pomoćno sredstvo u terapiji depresije.

Bolnica

Približavali su se novogodišnji praznici. Uspela sam da sredim stan, okitim jelku, kupim poklone. Ali, muka s kojom sam sve to radila je neprepričiva. I onda te večeri kad Matija ponovo počinje sve jače da plače, vrišti, golim okom vidim šta je u pitanju. Komšija, iskusni hirurg dolazi da pogleda o čemu je reč i šalje nas hitno u bolnicu. Uklještenje kile, operaciona sala, moja tromesečna beba u njoj, mi u hodniku… Panika, očaj, tuga od koje može srce da prepukne, strah koji parališe. Nekako je to prošlo. Ostala sam sa njim u bolnici nakon operacije, slomljena. Bez sna i bez smirenja.Potpuno anksiozna. Moja sestra bila je prva koja je ujutru stigla u posetu, preklinjala sam neki sedativ da mi donesu. To je bar malo pomoglo da preguram i budem sabrana. Beba je dobro podnela sve. Već sutradan puštaju nas kući i kažu mi da planiramo još jednu operaciju kad bude imao deset meseci i deset kilograma – ima i pupčanu kilu, takođe posledica prevremenog rođenja. Mrzela sam sebe jer sam bila toliko slaba, toliko opsednuta sopstvenim strahovima, ljuta jer sam imala osećaj da nisam dovoljno dobra mama, da ne volim dovoljno svoju bebu koju sam toliko želela. Strahovi su se prelivali od tog za sopstveni život zbog njih dvoje kojima sam potrebna, do različitih strahova za njihovo zdravlje, zagledanja, osluškivanja, prečestih odlazaka u Dom zdravlja.
Moja mama je govorila (radila je kao medicinska sestra u školskom dispanzeru) da joj se dizala kosa na glavi kada bi me ugledala da sa nekim od dece dolazim u dispanzer. Trebala mi je iznova potvrda da je sve ok. Sa njima, sa mnom. Nju sam nervirala, Matijinog tatu zbunjivala. Apsolutno nije znao šta da radi sa mnom. I tu negde smo se udaljili, bespovratno…

Povratak depresije

I to je tako išlo svojim dnevnim ritmom – jutarnji očaj, periodi krize tokom dana, poneki bromazepan koji sam sama sebi odredila (uzimala ga od svog oca koji je pokazivao najviše razumevanja za moje strahove i neraspoloženje, ali nije imao jasnu ideju da bi možda trebalo da odem kod nekoga stručnog)… Onda sam, iako na porodiljskom bolovanju, zamolila nezaposlenu komšinicu, inače pedijatrijsku sestru, da dva, tri sata dnevno čuva Matiju i ja počela da ponovo sa ujakom radim u njegovoj izdavačkoj kući. Prodaja knjiga u pretplati, oglasnog prostora i slično. To nam je i ranije dobro išlo, bili smo dobar tim. Sad mi je više značilo terapijski nego finansijski. I polako sam stajala na svoje noge. Problem je i dalje bilo to buđenje u gluvo doba noći. Međutim, nekako sam se navikla da je i to deo moje rutine. Tako je  prolazio mart i jedne večeri vazdušna uzbuna, početak bombardovanja, život sa šestomesečnom bebom u podrumu i sve ostalo što je priča samo po sebi. U tim apsolutno nenormalnim uslovima ja sam se „resetovala“ – strah od novonastale situacije nadjačao je moje primarne i nekako me vratio u normalu. Bila sam najpragmatičnija osoba u okruženju, potpuno sabrana i funkcionalna. Matijin tata je mobilisan, u naš stan na periferiji grada, sa prostranim, uslovnim podrumom, u izbeglištvo su stigle tri porodice naših rođaka i moja kuma, svi sa malom decom, plus na smenu Matijini stričevi kao ispomoć u njegovom čuvanju. Sve je funkcionisalo kao sat, ja takođe. Do polovine juna kad se sve smirilo i ostalo za nama. Moja depresija se ponovo javila. Otišla sam kod jednog starog iskusnog psihijatra. Ispričali smo se. On mi rekao da bi mogao i neku terapiju da uključi, ali bi to značilo najmanje šest meseci kontinuiranog kontrolisanog uzimanja lekova. Takođe je kazao da je njegov utisak da je najdramatičniji period prošao, da moja depresija ima sve slabiji intenzitet i da sam sama sebe na ispravan način, intuitivno, kroz nju vodila. Da koren mog problema ima veze sa odnosom koji imam sa mojom majkom, ali da ni to nije primarno. I nije ništa naročito, da ako bude lošije, da se ponovo javim… I sama sam znala da je ono najteže prošlo. Ali, nikad definitivno.Tu je ona, čuči negde u malom mozgu. Vreba moje slabe tačke. Vremenom sam sve manje bila usredsređena na sebe. Mojoj deci sam sve manje neophodna. Presrećna sam kada ih gledam u kakve osobe su izrasli. I svoj mir kupujem njihovom stabilnošću, svešću da su ljudi koji umeju da sebe čuvaju i brinu o sebi. Neprocenljivo. Moja panika je ipak tu za svako iskakanje vezano za njihove živote. Dajem sve od sebe da je ne prenosim na svoju decu. Ljubav prema njima je jača i od toga.

Tatjana Manojlović
Foto: Dario Konstantinović

Tanju Manojlović možete kontaktirati mejlom: [email protected] ili telefonom: 0638334369
www.tanjinkod.rs

 

Saveti Tatjane Manojlović:
Postporođajna depresija i “baby blues”
Verujete li da ste vredni ljubavi?
Zašto su najlepše pedesete?
Osluškivanje nesvesnog dela našeg bića
Uz alfa projektivne kartice zavirite u sebe
Šta se krije iza skrivenih crta ličnosti?
Razvijanje ličnih potencijala
Bes, frustracije, ogorčenost kao uzrok

Intervju sa Tatjanom Manojlović:

Život bez treme je moguć i lep (Tatjana Manojlović)

Lek za depresiju – Dr Stiven Ajlardi

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Apart hotel MujEn Lux (Kopaonik) dobitnik je nagrade Zlatna amfora…