fbpx

BG online

Intervjui

Život sa strahom od gubitka kontrole i razuma (dr Irena Đorđević)

Da li ću poludeti?

Strah od gubitka razuma, kontrole i „ludila“ uzrokuje veliku patnju, konstantnu uznemirenost i ozbiljno narušava kvalitet života osobe koja živi sa ovim problemom. Dr Irena Đorđević, iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, kaže da se sa ovim susreću najpre osobe sa anksioznim poremećajima i dodaje da se često javljaju na pregled upravo ljudi koje muči pitanje „da li ću poludeti?“
-Ta misao se nekada javlja udruženo sa napadom panike, vrlo intenzivnim doživljajem anksioznosti i strahom da će se dogoditi nešto katastrofično, između ostalog da ćemo poludeti. Ponekad se ova ideja javlja u formi prisilnih misli. Simptom je vrlo izražen, dok je strah intenzivan. Važno je znati da čovek koji se plaši da će poludeti verovatno ima anksiozni poremećaj-objašnjava psihijatar dr Irena Đorđević. – Pod „ludilom“ se u narodu podrazumeva psihoza, odnosno psihotični poremećaji koji se manifestuju drugačije. Te osobe su otuđene od realnosti. Doživljaji i uverenja koje oni imaju, sami prepoznaju kao realnost, iako je drugima uočljivo da su u pitanju nerealni sadržaji i zapravo simptomi bolesti, na primer halucinacije ili sumanute ideje. Ipak, ove osobe ne smatraju za sebe da imaju psihički problem. Čovek koji je psihotičan smatra da je ono što u tom trenutku doživljava realno, dok oni koji imaju probleme iz grupe anksioznih poremećaja (što svakako nije „ludilo“) imaju strah da će poludeti. Otuda dolazi i rečenica koju često podelimo sa ljudima koji dođu prepadnuti zbog straha od ludila: „Sama činjenica da se plašite da ćete poludeti, već ukazuje na to da najverovatnije nemate poremećaj koji se u narodu naziva „ludilom“.

Strah kao (ne)prijatelj

Emocija straha je jedna od osnovnih emocija.
-Strah ima evolutivno zaštitnu ulogu u našoj psihi i možemo reći da on između ostalog štiti naš život. Zamislite da hodate sredinom auto puta i da ne osećate strah. Strah je poput alarma za organizam koji nas aktivira na „borbu ili bekstvo“ u situacijama kad je pred nama realna opasnost. Anksioznost je patološki strah koji se pojavljuje kada ne uočavamo realnu opasnost ili je njen intenzitet značajno slabiji u odnosu na intenzitet straha koji osećamo. Onda je tu reč o patološkom strahu ili anksioznosti. Kad se učestalo javlja i ima prolongirani tok, onda je reč o anksioznom poremećaju. Gotovo svaki čovek je iskusio anksioznost, a svaki treći, četvrti čovek je nekad imao iskustvo sa anksioznim poremećajem koji se javlja u različitim formama. Panični napad je posledica vrlo intenzivne anksioznosti koja se toliko pojačava da čovek ima u trenutku osećaj da će poludeti, umreti ili da će mu se desiti nešto vrlo traumatično. Zatim se razvija agorafobija, pa počinje da izbegava mesta na kojima mu se panični napad dogodio ili mu se može dogoditi, ima strah da ostane sam kod kuće, izađe napolje, ode na posao, uđe u gradski prevoz… Ovakvi strahovi značajno narušavaju kvalitet života. Generalizovani anksiozni poremećaj prati neprijatna slobodnolebdeća anksioznost i pitanje „šta ako?“. Kod nekih se javljaju prisilne misli praćene visokom napetošću, nekad i radnjama koje su kompulzivne i umanjuju tu napetost. U poslednje vreme učestalo se pojavljuju forme anksioznosti koje se manifestuju kroz različite telesne simptome, te realizaciju brojnih dijagnostičkih procedura, koje ga ne mogu „objasniti“.

Koje lekove pijete?

Dr Irena Đorđević ističe da je vreme za pregled kad simptomi anksioznosti počnu da narušavaju kvalitet života, a vreme za psihoterapijski rad je uvek, kada postoji motivacija za to.
-Nesanica, strah, nemogućnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti, pad volje i koncentracije su simptomi koji ukazuju da je vreme za pregled. Veoma je važno ne uzimati lekove „na svoju ruku“. Često se susrećemo u praksi sa ljudima koji kažu da ne piju ništa od psihijatrijskih lekova, ali i da uvek imaju pri ruci bensedin, bromazepam ili neki od lekova za smirenje koje „povremeno“ uzmu, npr. kad ne mogu da se uspavaju ili kada su napeti. Produbljivanjem razgovora saznajemo da su u takvoj potrebi za anksiolitikom svakodnevno, godinama unazad. Vremenom to postaje sve učestalije, razvija se tolerancija na dejstvo lekova i potrebne su sve veće doze. Lekovi za anksiozne poremećaje nisu anksiolitici, a posebno ne oni koji se uzimaju na svoju ruku. Oni su tu da nam na kratko pomognu i imaju svoje mesto u terapiji, ali samo uz praćenje od strane psihijatra. Važno je obratiti se psihijatru koji će propisati adekvatnu terapiju za lečenje anksioznog poremećaja, kao i psihoterapeutu koji će kroz strukturisan psihoterapijski rad, voditi osobu do trajnih promena načina razmišljanja, reagovanja pa i do samih osobina ličnosti-zaključuje dr Irena Đorđević.

Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović

Porodica u krizi

Prevazilaženje anksioznosti i fobija

Anksioznost nam ukazuje šta treba da promenimo i šta smo sve sebi uskratili

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Ignorisanje simptoma produžava patnju Tuga, osećaj beznađa, praznine, stalne zabrinutosti,…
error: