Kad ste poslednji put pohvalili sebe, postavili se prema sebi kao prema nekom koga mnogo volite? Odgovor na ovo pitanje kod nekih ljudi ispunjava neprijatna tišina, ali tako ne mora da bude. Psiholog i psihoterapeut Suzana Sjeničić, autorka knjige “Oslobođeni anksioznosti” napominje da sebi dugujemo zahvalnost za sve i da najmanje što možemo da uradimo jeste da sebi pokažemo malo saosećanja, zahvalimo se za sve što imamo i ohrabrimo sebe za sve što dolazi.
-Pored očekivanih simptoma anksioznosti i strahova vezanih za situaciju u kojoj se ljudi širom sveta nalaze, mnogi su počeli da doživljavaju promene raspoloženja, simptome depresije i melanholije. Mislim da je izolacija znatno uticala na to i da smo svi u nekom “rascepu” između ljudi koji smo bili pre pandemije i ovih novih koji smo postali. Izolacija nas je naterala da dobro pogledamo šta se to dešava iznutra. Shvatili smo bez čega možemo, a šta nam fali, naučili da živimo sa nečim od čega smo bežali. Često kažem klijentima da kolektivno gradimo novi identitet i da to privikavanje na novi život tokom i posle pandemije, sigurno prouzrokuje simptome ne samo anksioznosti i depresije, već i apatije, osećanja zbunjenosti i nepripadanja sopstvenom životu. Svakako, anksioznost vezana za samu izloženost virusu, strah od bolesti i smrti, privikavanje na “novo normalno”, a kasnije i strah od povratka starom životu van izolacije, zajednički su većini ljudi na planeti.
Zašto ljudi sebe često stavljaju na poslednje mesto, zaborave da napune sopstvene baterije, dok nikad ne propuste da dopune bateriju na mobilnom telefonu ili sipaju gorivo u automobil, povezu ga kod majstora i neretko brinu više o njemu nego o sebi?
-Društveno je prihvatljivije brinuti o nekom drugom, pohvalno je mnogo raditi, zbrinjavati sve oko sebe, biti dobar roditelj, radnik, član društva, dok je briga o sebi često obeležavana kao sebičluk. Naravno, postoji i onaj drugi razlog koji ja nazivam sindromom staratelja. Mislim da je to i najčešći razlog koji obuhvata one ljude koji misle da nisu dovoljno vredni da sebi posvete pažnju, da ne zaslužuju vreme za sebe i osećaju se krivima ukoliko priušte sebi odmor. Anksioznost igra veliku ulogu u svemu tome i često navodi ljude na potrebu za kontrolisanjem svega što je u njihovom okruženju. Ukoliko je sve sređeno, svi su namireni i sve obaveze završene, tek tada se mogu opustiti. Problem je u tome što je tada već kasno i ne ostaje ni vremena ni energije za samog sebe.
Kad čovek „pregori“?
-Upravo usled manjka brige o sebi. Ukoliko ne nalazimo vremena da se svakodnevno “čistimo” od svega čime smo se tokom dana bavili, ne odvajamo vreme za druženje, hobije, dovoljno sna i druge stvari koje nas opuštaju i čine srećnima, već samo radimo, bavimo se obavezama i sebe stavljamo na poslednje mesto, dolazi do pregorevanja. A kada pregorimo, ne možemo više pomoći ni sebi, ni drugima. Interesantno je da je podsetnik da ne možemo pomoći drugima ako pregorimo, često motivacija da se pozabavimo sobom.
Da li je rečenica „Nemam vremena“ samo izgovor?
-Ne bih da generalizujem, jer je nekad ljudima zaista raspored veoma prebukiran, ali isto tako je to znak da nešto nije u redu sa organizacijom vremena i da će takav tempo najverovatnije dovesti do pregorevanja. Vreme ne treba tražiti, treba ga odvojiti. Ukoliko je rokovnik ispunjen obavezama vezanim za posao, domaćinstvo i odgovornostima prema drugim ljudima, a u njemu nema vremena odvojenog za nas same, treba se zapitati zbog čega je to tako. Šta to izbegavamo, da li se osećamo krivima da uradimo nešto isključivo za sebe i da li možda pokušavamo da ispunimo raspored bilo čime što će nam skrenuti pažnju sa nas samih jer izbegavamo da se sa nečim suočimo.
Mnogi ljudi ne zapisuju svoje obaveze, već ih pamte. Zbog čega je važno zapisivati i od čega će ih ta navika sačuvati?
-Zapisivanje obaveza ne samo da doprinosi boljoj organizaciji vremena, već sprečava ili umanjuje simptome anksioznosti. Tokom dana smo bombardovani mnoštvom informacija i ukoliko pored toga pokušavamo da upamtimo i sve što trebamo uraditi, neizbežno je zaboraviti nešto, ali i prouzrokovati stres usled roja misli i informacija koje su nam na umu. Da se nadovežemo i na prethodna pitanja – kad zapišemo sve obaveze, jasnije vidimo koliko vremena preostaje za nas same i možda ćemo ga tada iskoristiti za brigu o sebi.
I sami ste se suočili sa anksioznošću o čemu ste pisali i u knjizi “Oslobođeni anksioznosti”. Čemu Vas je anksioznost naučila?
-Moja anksioznost je bila posledica anksioznosti moje majke i zasnivala se na brizi o njenom zdravstvenom stanju. Umirila se tada kada je i njoj bivalo bolje, nisam bila toliko vezana za telefon, počela sam više da se opuštam i vraćam normalnom životu. Iskustvo sa mamom je bilo veoma značajno za mene kao psihoterapeuta. Iako psihoterapeut, lično nisam mogla da radim sa njom jer smo u bliskom srodstvu. Psihoterapeuti ne rade sa članovima porodice, prijateljima i poznanicima, ali sam se trudila da joj pomognem koliko mogu. Dok je ona radila sa svojim psihoterapeutom, ja sam taj rad samo dopunjavala kod kuće. Pomagala sam joj da na pravilan način uradi predložene vežbe i pokušavala da joj određenim pitanjima i tehnikama ublažim anksioznost. Zahvaljujući to iskustvu razumem svoje klijente na mnogo bolji način i verujem da je proces lečenja mnogo uspešniji zbog toga. Pored profesionalnih benefita, anksioznost me je naučila tome da je ona poput glasnika – pojavljuje se da bi nam ukazala na nešto što u svom životu trebamo promeniti i da nam ukaže na sve ono što smo sebi uskratili, poput vremena za brigu o sebi ili procesovanja emocija kojima se nismo blagovremeno posvetili.
Koliko su zahtevne vežbe koje utiču na smanjenje anksioznosti koje su predstavljene u knjizi “Oslobođeni anksioznosti” i kako se ljudi osećaju kad krenu da ih primenjuju?
-Vežbe o kojima sam pisala nisu veoma zahtevne i ne iziskuju mnogo vremena. Šta više, one bi trebale biti deo svakodnevice svakog od nas, bez obzira na anksioznost. Dovoljno je izabrati jednu i praktikovati je u toku dana. Vežbe se mogu smenjivati u zavisnosti od toga šta je osobi u datom trenutku potrebno; nekada je potrebno izbaciti stres i anksioznost kroz intenzivnije vežbanje, a nekada bi meditacija ili vežba dubokog disanja više prijala. Mnogim klijentima je teško da počnu da praktikuju te tehnike, vraćamo se ponovo na to vreme koje (ne)posvećujemo sebi, ali kada one postanu deo njihove rutine, iznenade se jednostavnosti tih vežbi, ali i njihovoj delotvornosti. Nekad testiraju više tehnika dok ne pronađu onu koja im najviše odgovara, ali ih zavole i uvrste u svoju “kutiju sa alatkama” kako je ja nazivam, i osećaju se sigurnije jer je mogu upotrebiti u trenucima anksioznosti.
Zašto je nekad važno zagrliti sebe?
-Sebi dugujemo zahvalnost za sve. Svom telu za to što nas nosi kroz život, svom umu za sve što nam omogućava, zahvalnost za sve što smo u životu izdržali i iz čega smo izašli jači. Najmanje što možemo da uradimo jeste da sebi pokažemo malo saosećanja, da se zahvalimo za sve što imamo i ohrabrimo za sve što dolazi. Nekada je potrebno sebi posvetiti malo pažnje, empatije, i sagledati sebe očima kojim sagledamo druge. Jednako smo vredni toga koliko i svi oko nas.
Organizacija vremena i života nekim ljudima teško ide od ruke. Šta će se sve promeniti kad to postignu i kako da to savladaju?
-Svako ima svoju vrstu organizacije i način na koji najbolje funkcioniše. Mislim da treba isprobati razne načine i pronaći onaj koji najviše odgovara osobi i njenom načinu života. Organizacija je veoma važna u umanjivanju stresa i anksioznosti, kao i poboljšanju produktivnosti i motivacije. Kada štikliramo i najnezahtevniju stavku na svojoj listi obaveza, već se osećamo kao da smo obavili jedan deo posla, što doprinosi motivaciji za dalje obavljanje ostalih obaveza. Takođe, smatram da bolja organizacija vremena dovodi i do više brige o sebi – lakše je odvojiti vreme za sopstvene potrebe na taj način, makar za početak na njih gledali i samo kao nagradu nakon obavljenog posla.
Šta nikako ne treba da rade oni koji imaju problem sa anksioznošću, a šta ne treba da im govori njihovo okruženje?
-Ljudi koji imaju problem sa anksioznošću ne smeju zapostavljati svoje potrebe. Ne smeju prisiljavati sebe na nešto što im ne prija, niti se konstantno izlagati velikoj količini stresa, što je često veoma teško postići, nažalost. Kada ovo kažem ne mislim na izbegavanje okidača jer je suočavanje sa istim jedan vid psihoterapije i lečenja anksioznih poremećaja. Takođe je veoma važno blagovremeno se pobrinuti o emocijama kako se one ne bi taložile i nastavljale krug anksioznosti. Što se tiče okruženja, validacija je veoma bitna. Osoba koja pati od anksioznosti ne sme da se oseća potcenjeno i kao da je ozbiljnost njenih simptoma umanjena. Rečenice poput: “To je sve u tvojoj glavi” ili “Ma hajde, nije to ništa strašno” mogu samo pogoršati stanje osobe kojoj su simptomi itekako strašni i veoma realni u tom trenutku.
Kako da se anksioznost ne vrati? Šta je uzrokuje i šta je ključno promeniti?
-Ključno je procesovati zastarele nagomilane emocije, teška životna iskustva i pobrinuti se o trenutnim strahovima i stresnim aspektima života. Tokom tog procesa, osoba bi trebalo da nauči kako da se najbolje izbori sa svojim simptomima i kako da, poznavanjem svojih okidača, spreči neki naredni napad anksioznosti. Uzroci anksioznosti su uglavnom nagomilane emocije, emotivne traume o kojima se nismo blagovremeno pobrinuli, kao i stresan, odnosno brz način života ili neki vanjski faktori poput trenutne pandemije ili preživljene traume koja često prerasta u fobiju.
Branka Gajić
Knjigu “Oslobođeni anksioznosti” o ceni od 815 dinara+ troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
© by BGonline. All rights reservedŠta je vredno vašeg nemira? (džepni terapeut za anksioznost)