fbpx

BG online

Intervjui

Siromaštvo stvara snažne ljude

Život van kruga prosečnih

Matematički genije Jovan Stević (19) prvo je naučio da računa, pa tek onda da govori. Detinjstvo ovog nesvakidašnjeg momka je bilo drugačije. Više je, kaže, bio gladan nego sit. Odrastao je pored majke Snežane koja se sama borila da im stvori uslove za život.
Na tom putu najčešće ih je pratilo siromaštvo, ali i kad im je bilo najteže nisu se predavali pred problemima, već su verovali da novi dan može doneti nešto dobro. Preko 20 puta su se selili, živeli u tuđim stanovima, izbegličkim kampovima, u neuslovnim domovima, a Jovan je uprkos tome što često nije imao ni knjige, bio vukovac u osnovnoj školi i đak generacije srednje ekonomske škole u Čačku. Danas je odličan student Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Otac ga je povremeno obilazio dok je bio sasvim mali, a njegovog lika se Jovan danas više ne seća.
– Pitao sam se neko vreme zašto je baš tako moralo da bude i zašto otac ne dolazi da me vidi, ali sam vremenom to prihvatio i posvetio se sebi i svojim ciljevima, mada bi mi bilo drago kad bi me kontaktirao- iskren je Jovan.

Odlikaš bez knjiga

Sa majkom Snežanom je prošao mnogo teških perioda, a najteža im je, kaže, bila 2015. godina kad nisu imali uslove za elementarne stvari.
-Kirija za stan u kojem smo živeli je bila veća od svih prihoda koje smo imali. Deset godina pre toga smo prespavali noć na autobuskoj stanici jer nismo imali gde. Ne sećam se jasno te noći, ali mi je majka pričala o tome. Ona je dugo radila u parking servisu i narušila tad svoje zdravlje. Već deset godina ima sistemsku bolest vezivnog tkiva, mesečno joj treba nekoliko hiljada dinara za lekove, a povremeno radi pomažući u svakodnevnom funkcionisanju deci sa smetnjama u razvoju.
Jovan je oduvek bio odličan učenik, čak i onda kad nije imao knjige, a oskudevao je i u školskom priboru. Dok nam priča o tome da je u 4. razredu shvatio da je sve što želi za sebe u njegovim rukama, dodaje da mu je majka puno pomogla u tome da ostane stabilan i bude siguran u sebe.
-Majka me nikad nije terala da učim, a 5. razred je bio velika prekretnica za mene. Danas verujem da ću uspeti u tome i da ću sebi omogućiti trudom i radom pristojan život. Rekao sam odavno sebi da ako želim da uspem moram da učim. Ne želim da jednog dana moja deca prolaze kroz ono što sam ja prošao. Nisam nikad želeo da budem osrednji đak, želeo sam za sebe više. Prosečnih je mnogo, a mene gura napred samo moj trud. Majka mi je velika podrška, ne gledam mnogo unapred i uvek pružam svoj maksimum.

Talenat nije dovoljan

Jovan ima nadprosečan koeficijent inteligencije, ali kaže da je talenat samo jedan mali preduslov za uspeh i da onima koji se oslanjaju samo na svoj talenat od svega ostane samo bleda senka onog što su mogli biti.
-Učio sam po nekoliko sati nedeljno, a učenje sam sebi postavio kao hobi kojem sam se posvetio. Kad kažem da ću da učim, ja stvarno to uradim. Godinama radim na tome da održim datu reč, sve što sam obećao sebi i drugima- priča Jovan.
Tokom srednje škole Jovan je na republičkim takmičenjima iz matematike dva puta osvojio prvo mesto i jednom drugo, što ga je oslobodilo prijemnog ispita na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, omogućilo mu da dobije besplatne udžbenike i smeštaj u studentskom domu. Dok na prvoj godini studija ređa desetke kaže da mu neizmerno znači stipendija Fondacije Nikola Kojović i da druge prihode nema.
Kažu mnogi koji ga poznaju da je on matematički genije, dok Jovan skromno objašnjava da on samo uvek traži lakši način da reši zadatak jer ne voli pešačke puteve.

Život bez struje i grejanja

Bilo je dana kad su on i majka živeli bez struje koja im je isključena jer nisu imali novca da plate račune, a ista priča je bila i sa grejanjem. Tad bi se, kaže, podvukao pod ćebe, a nesvakidašnju veštinu da za nekoliko sekundi izračuna na osnovu datuma rođenja kog dana ste rođeni je savladao one zime kad je živeo bez struje. Jovan je fenomenalan u mentalnoj aritmetici, a bez problema izračuna za par sekundi kvadratni koren bilo kog broja od 0 do milion.
-Kad je ekipa tv emisije “Kvadratura kruga” snimala prilog o mom i maminom životu naložili su hitno iseljenje iz kuće koja je bila neuslovna za život, u koju se izlila kanalizacija, a vlaga, bube i crvi su bile u njoj. Zahvalan sam dobrim ljudima koji su nam pomogli kad je bilo najteže, kad nismo imali ni za najosnovnije, pa su nam slali hranu, odeću, pomogli nam da lakše živimo. Bilo je dobrih godina poput 2016. ali onda bi ponovo usledila ista priča. Imamo i danas stare dugove za kiriju i struju i kad ih otplatimo biće nam lakše. Čuo sam i zlobne komentare ljudi koji nas ne poznaju, pretrpeo sam i lavine uvreda od neke grupice na internetu zbog čega su nam neki možda uskratili materijalnu pomoć. Ali, nikad se nisam zbog svega toga osećao manje vrednim, već me je naša situacija motivisala da budem bolji. Želeo sam iznad svega da majka bude ponosna na mene.

Visok prosek mi donosi mir

Kao srednjoškolac Jovan je zarađivao novac držeći časove matematike i engleskog jezika, a radio je kratko i kao pomoćni trener deci od 3 do 7 godina fudbalskog kluba u Čačku.
-Prodavao sam i kokice jedno leto, a taj novac sam trošio na osnovne stvari, pre svega na hranu, na ručak i večeru. Nemam velikih želja i ne želim da budem nezahvalan. Više me je sramota da tražim pomoć. Zahvaljujući uspesima u školi postao sam stipendista Fondacije Nikola Kojović i ta stipendija mi pokriva troškove doma, menze i prevoza u Beogradu što mi mnogo znači. Odlazim na sva predavanja, učim svakog dana. Za mene je gubljenje vremena gledanje filmova i serija, pa i čitanje knjiga. Jednostavno, to mi ne predstavlja zadovoljstvo. Volim neke knjige u kojima sam sebe prepoznao poput Stranca, Čekajući Godoa, Malog princa. Ne želim nikome da se dokazujem, samo ispunjavam svoje obaveze. U domu Rifat Burdžević je u menzi dobra hrana, imam internet što mi je važno, smeštaj je pristojan, imam za sad prosek 9,67 koji želim da zadržim kako bih dobio stipendiju, konkurisao za jednokrevetnu sobu i opet dobio besplatne udžbenike. Mami je važno da budem srećan. Ne pritiska me i hvala joj što se ne meša u moj život. To je velikim delom zaslužno za moj uspeh. Ako dete terate da uči, onda mu učenje predstavlja teret i muku. Uvek mi je govorila da ne učim za nju već za sebe. Time mi je rekla sve i ja sam to još kao mali upamtio.

Slatkiši kao luksuz

Jovanova poruka đacima i mladima je da je bitno posvetiti se tome što radite i da ne očekuju odmah da vide svetlo na kraju tog tunela koji može biti i mračan i krivudav, ali da ne treba zaboraviti da se na kraju uvek nalazi svetlo, a na njima je da se potrude i dođu do toga. Slobodno vreme, kaže, ne provodi kako bi želeo. Voli da vozi biciklu, ali je u Beogradu nema. Vodi jednu stranicu na Internetu, čita o jeziku, neke stvari koje ga zanimaju uči preko društvenih mreža.
-Provozam se ponekad po gradu autobusom, a ako imam novca počastim sebe pivom ili nekim slatkišem. Nagradim sebe- kaže ovaj skroman mladić koji od života ne traži previše a spreman je da pruži mnogo.

Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Kako žive bogati siromasi? Bogate škrtice, bogati siromasi. Često mi…
error: