Savremen tempo života doprineo je tome da su se mnogi susreli sa nekim tegobama sa kojima prethodne generacije nisu imale problem. Šta je ono što danas najčešće tišti čoveka (u psihološkom smislu) koji živi rastrzano između užurbane svakodnevice, porodice, posla, neizvesnosti? O ovoj temi za BGonline govori psihoanalitičar i specijalista kliničke psihologije Vesna Brzev-Ćurčić.
-Nema generacije koja u svom životu nije imala neki problem ili neku osobenost. Osobenost savremenog čoveka je, paradoksalno, usamljenost. Uprkos cvetanju tehnologije, društvenih mreža, mogućnostima dolaska do gotovo svakog čoveka i podatka, ne umanjuje beznadežno osećanje usamljenosti. Tempo nametnut savremenim životom usamljuje ljude. Posao, posao, posao, borba za egzistenciju, strah od budućnosti koja nije ni najmanje blistava, udaljava čak i članove porodice jedne od drugih. Komunikacija se svodi na razmenu podataka o tome kako je ko proveo dan, kako je na poslu u školi, ali nema prostora za deljenje emocija, nada, strahova. Prijatelji se viđaju retko, a komunikacija je oskudna. Kada se na to nadovežu problemi vezani za pandemiju, postaje jasnije zbog čega se gotovo svako povlači u sebe, kao neko psihološko sklonište. Čak i oni koji deluju bučno, razdragano to ipak nisu. Poznate su takve vrste psiholoških mehanizama odbrane.
Da li ljudi zaboravljaju da uspore i onda kada imaju priliku za to?
-Usporavanje je uslovljeno stanjem u svetu, u našoj zemlji, ali i starenjem. Za mnoge se usporavanje izjednačava sa nestajanjem, dakle javlja se strah od ništavila, smrti. Zbog toga mnogi besomučno rade bežeći od neminovnog. Pri tome zaboravljaju da period od rođenja do neminovnog može sjajno da se proživi i iskoristi. Carpe diem se onda bukvalno shvata. Grčevito se hvatamo za svaki dan kao da je poslednji.
Kako se održava mentalna higijena?
-Ne postoji univerzalno pravilo. Svaka ličnost je ličnost sa sopstvenim karakteristikama, potrebama, strahovima, motivima, nadama. Kada ljudi sebi dozvole da ne podlegnu strahovima, stvore slobodno vreme i popune ga sadržajima koje vole, budu sa onima koje vole, opuste se usprkos okolnostima, imaju mogućnost da prevaziđu sumornu svakodnevicu. Duša se ne pere četkicom za zube, nego uloženim naporom i poverenjem u sopstvene kapacitete za izlaženje na kraj sa nepogodama.
Ukoliko neko nije u mogućnosti da sebi priušti odlazak na psihoterapiju šta može zameniti takvu vrstu lekovitih razgovora?
-Postoje platforme poput Dok Tok gde može da se dobije besplatna psihološka pomoć. Pored toga, neke psihijatrijske ustanove imaju besplatna savetovališta u gradu u kojima rade vrsni profesionalci. Pojam psihijatrija nosi u sebi i negativnu konotaciju sasvim neopravdano. Psihijatrijske ustanove imaju psihijatre i psihologe koji će pomoći. Jedino što je neophodno je da čovek prihvati da nije svemoćan i da se obrati za pomoć pre nego što problem postane poremećaj. Pitanje je kada to treba da se uradi? Onda kada sam čovek oseti da neće više da trpi. Tada je pola posla već urađeno.
Šta nikad ne treba zaboraviti uprkos problemima, pritisku svakodnevice i kako se najbolje pobrinuti za sebe?
-U avionu kažu da roditelj prvo sebi treba da stavi masku. Sebično? Nikako! Ako čovek nije sobom zadovoljan, ne može ni oko sebe da stvara atmosferu zadovoljstva. Dakle, početak je u nama samima, bez griže savesti i pravljenja takozvanih „to do“ lista. Sve može da sačeka sem onog trenutka koji nas ispunjava. Uzgred, važno je u ovim smutnim vremenima sačuvati poštenje, iskrenost i ono što obično zovemo dušom.
Vesna Brzev Ćurčić će u sredu 13.4. u 18.30h gostovati na Instagram profilu Dok Tok platforme, na online događaju u okviru kampanje „Razgovor koji leči“ kada će govoriti o važnosti razgovora i mentalne higijene.
Branka Gajić
