Obratila mi se u trenutku kad je dobila unapređenje i visoko se pozicionirala u kompaniji za koju radi. Želela je da kroz „skraćeni koučing proces“, kako ga je nazvala, brzinski napravi strategiju za obavljanje nove funkcije. Ključni aspekti su bili sagledavanje prioriteta, plan za organizaciju tima i preraspodela resursa, na način koji će obezbediti rezultate – efikasnost i kvalitet. Nemam dovoljno vremena!
Rođena je i odrasla u Aziji. Zbog posla se preselila u Evropu, gde se zaljubila, udala i ostala da živi sa svojom novom, malom porodicom. Često je u avionu, na letovima od preko deset sati. Odgovorna je, usmerena na rezultate. Obožava svoj posao. Uživa u njemu i kada bi je neko pustio, bavila bi se njime 24/7. Kada sam joj ukazala na to da, ako želi da joj budem kouč, na sesije mora da „dovede i ostale delove sebe“, rekla mi je da voli da okuplja porodicu i prijatelje. Uživa u dobroj hrani i nasumičnoj kupovini, ne podnosi nered u kući i da stalno nešto sprema i rasprema. Rekla je još i da voli ljude, voli život. Važni su joj odnosi, a opet, ume da bude gruba i direktna. Vreme joj je opsesija: nema ga dovoljno! Razgovore skraćuje, na pitanja odgovara kratko, sluša selektivno. Deca su joj najvažnija na svetu, a opet propušta mnoge važne trenutke u njihovim životima. Oseća preplavljujuću grižu savesti i osećaj krivice.
Nikad sama sa sobom
Pričala je da neizmerno voli da šeta sama i posmatra ljude. Nekada je umela da sedne u ugao restorana, naručila bi tad lagan obrok i samo posmatrala ostale goste. Satima je tako mogla da sedi u tvojoj tišini. Pravila je male filmove u glavi, davala im je uloge i imena, tumačila gestove i odnose. Njeno odrastanje ju je naučilo da nema nikakvih predrasuda. Upravo suprotno, vrlo inkluzivna i puna razumevanja za različitosti. Štaviše, voli različitosti, jer njen život čine bogatijim i dinamičnijim. Njena scenarija nisu imala primesu etiketiranja ili netrpeljivosti. Svaki „lik“ je imao svoje značajno mesto u igrokazu. Kroz osmeh se prisećala raznih situacija. A onda, kada je shvatila da to nije radila preko deset godina, osmeh je nestao. Ne seća se kada je sama sa sobom provela više od 10 minuta brzinskog tuširanja. A i tada, kaže, razmišlja o situacijama koje treba rešiti.
Mama, kad ćemo praviti garažu?
Od tužnog lica, izraz se pretvorio u bolnu grimasu. Setila se poslednjeg puta, kada je sela u trpezariju da pogleda kvartalni izveštaj i kada je vikala na sinove koji su je nežno i puni razumevanja iako imaju samo 3 i 5 godina, pitali kada će moći da njima da napravi „onu“ garažu. Garaža, koju im je ona donela iz Brazila, stoji u kutiji više od pola godine i čeka na nju da ima dovoljno vremena da je sastave. Jer, tako su se dogovorili. Rekla im je da je puste na miru, da su sebični i bezosećajni. Dečaci su se povukli. Kada je kasnije te večeri ušla u njihovu sobu da ih pokrije, jer su u međuvremenu zaspali, kutija je bila u uglu sobe, ispod police sa igračkama, poluotvorena, izgažena, puna izlomljenih plastičnih delova. Potpuno uništena i neupotrebljiva. Sav bes, tugu, očaj, nemoć i pre svega nedostajanje mame, dečaci su iskalili na kutiji i garaži. Kaže da je preplakala tu noć. Prekorevala je sebe, osećala neizdrživu krivicu.
Razumevanje supruga i racionalizacija situacije nisu pomogli. Duboko u sebi osećala se loše. Bila je bespomoćna i rastrzana između toliko toga što voli i želi u svom životu.
Svesno se kaje, nesvesno pravi prioritete
Pitala sam je, sada, kada smo zajedno otvorile različite perspektive na trenutak u kome se nalazi, šta je to na čemu bi želela da radimo. Delovala je kao da u glavi premotava naš ceo razgovor, poslednjih petnaestak minuta svog života. Na posletku, izgovorila je da je ova situacija izbor pravca koučing procesa, metafora za njen ceo život. Pred njom je bezbroj prilika u toku dana da izabere šta je važnije i čemu će da posveti vreme. Umorna je od tolikih odluka i prioritizacija. Umorna je od sklanjanja sebe po strani i zadovoljavanja potreba drugih. Umorna je od griže savesti što su svi drugi važniji od njene dece i muža. Shvatila je da u ulogu mame i supruge ulazi kada baš mora i kada su sve ostale uloge „podmirene“.
Posle kraće pauze je rekla da je upravo shvatila da većinu tih odluka koje donosi više ni ne radi svesno. Da po automatizmu prioritizuje svoje uloge. Da se svesno kaje, a nesvesno prioritizuje. Složile smo se da se osećaj krivice javlja samo onda kada nesvesno prioritizujemo. Svesnom prioritizacijom prihvatamo odgovornost za svoje odluke. A onda nema krivca i krivice. Baš u tom trenutku, njenim licem je preletela svetlost. Ozarila se. Gotovo sam mogla da je čujem kako uzvikuje „Eureka!“. Nije to rekla, naravno. Ali ono što je usledilo jeste postavilo pravac našeg budućeg rada.
Žena ne mora sve sama
Odlučila je da svesnije donosi odluke i da se ne prepušta kolotečini i navikama, niti očekivanjima drugih. Uvidela je da je neke uloge moguće kombinovati, integrisati. Shvatila je da, u ovom trenutku u njenom životu, posmatranje ljudi može da se dešava i u punom avionu ka Južnoj Americi. Da je nepodeljena pažnja njenoj deci deo odluke koju svesno mora da donese. Da je priprema nedeljnog obroka za prijatelje sjajno vreme za razmenu nežnosti i ko-kreiranje sa suprugom. Priznala je sebi da je u redu tražiti pomoć oko spremanja kuće. Čak je rekla da je njen suprug, iz svoje kulture, doneo potpuno ravnopravan odnos žene i muškarca po pitanju kućnih poslova, a ona ga je godinama isključivala, jer su je roditelji tako vaspitali. U trenutku kada je odbacila teret vaspitanja i očekivanja svojih predaka, a koji je godinama nosila na ramenima, sa olakšanjem se nasmejala i rekla da jedan ukrasni jastuk na podu nije najgora stvar koja može da joj se desi.
Tada sam ponovila pitanje: kuda smo nas dve krenule?
Sa potpuno novim položajem tela, ramena i brade pre svega, očiju koje bistro i direktno gledaju u kameru i sa poluosmehom je rekla da je zapravo spremna da se bavi originalnom temom, ali ne kroz skraćeni koučing proces. Želi da uspostavi svoju novi funkciju tako, da podrži nju celu, sa svim njenim životnim ulogama. Zaplovile smo ka tom svetioniku. Videćemo kojom rutom i tempom.
Mirjana Gomilanović
mirjana.gomilanovic@one2grow.net
Foto: Dario Konstantinović
Mirjana Gomilanovic, PCC, Executive & Leadership Coach | ICF Registered Mentor Coach | Certified consultant & trainer for organisational change je profesionalni sertifikovani kouč u oblast razvoja lidera i organizacionog rasta, autor knjige “Svetionik u meni” i izvršni direktor Agencije “One2grow – Leadership Coaching”.
Mirjana veruje da smo svi rođeni da budemo srećni. Zbog toga se njen rad može okarakterisati kao maksimiziranje snaga i znanja pojedinaca, kako bi od toga koristi imali osoba, organizacija i kompletno okruženje. Specijalnost su joj razvoj razvoj lidera i liderskih kompetencija, upravljanje promenama, definicija i življenje kompanijske misije, vizije i vrednosti kao i kreiranje korporativne kulture kroz individualni i timski koučing.
U svom radu koristi lična iskustva, koja je stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom).
Profesionalnost i posvećenost su je doveli do akreditacija svetskih konsultantskih kuća: Profesionalni Sertifikovan Kouč i Registrovani Mentor Kouč pri Svetskoj federaciji koučeva (PCC ICF), Erickson kouč, PCM kouč, Persona Global konsultant; SDI konsultant; Points of You Trainer and Coach; Oxford Leadership Academy fellow, NLP BP i mnoge druge.
Po formalnom obrazovanju je magistar elektrotehnike.
Srećno je udata i majka je troje dece.
Intervju sa Mirjanom Gomilanović:
Važne lekcije za poslovne lidere
Da li novac menja ljude?
Lider (ne)piše pravila
Život pod lupom poslovnih saradnika
Prilike se ne čekaju već im se hrabro ide u susret
