Kako su se roditelji ophodili prema nama kad smo bili mali, tako ćemo se ponašati prema sebi u odraslom dobu
“Kad odrastemo uz roditelje koji nisu bili tu za naše emocionalne potrebe, mi odrastamo u osobe koje nemaju dobar kontakt sa svojim osećanjima, ne prepoznajemo dobro šta osećamo ili osećamo krivicu i anksioznost svojih potreba i osećanja…”
Emocionalno zanemarivanje u detinjstvu podrazumeva sve ono što su roditelji propustili da urade. Nisu obraćali pažnju na emocionalne potrebe deteta, nisu uvažavali njegovo mišljenje, nisu vrednovali njegova osećanja, a dete pri tom ne uspeva da prepozna šta tu nedostaje. Roditelji su brinuli o detetu, hranili ga, oblačili, školovali, spolja je možda sve delovalo u redu. Ali, oduvek je dete pratio osećaj da mu nešto nedostaje, uz unutrašnju prazninu, napetost ili neraspoloženje.
“Nevidljivo” nečinjenje
Šta kada se u odraslom dobu nastavi taj osećaj, bez ikakve ideje šta nije bilo u redu? Još uvek vas iako delujete kao da je danas sve u redu, iznutra nešto muči, nešto nedostaje da biste se osećali bolje i zadovoljno. Emocionalno zanemarivanje u detinjstvu je teško prepoznati i razumeti jer je to fino „nevidljivo“ nečinjenje, a ne jasni loši postupci roditelja prema vama. Večina roditelja ni ne zna da je svoju decu emocionalno zanemarivala, niti im je to bila namera. Možda su i oni bili emocionalno zapostavljeni, pa nisu umeli da vam pruže ono što ni sami nemaju. Klupko emocionalnog zanemarivanja obično krene da se odmotava unazad, iz našeg odraslog doba kada vraćamo u detinjstvo. Često upravo na psihoterapiji neki klijenti bivaju iznenađeni pričom koja počinje da se odvija.
Osećanja dece jesu važna
Emocionalno zanemarivanje u detinjstvu događa se kad roditelji često ili uvek ne odgovaraju i ne zadovoljavaju dečije emocionalne potrebe. Kad roditelji nisu obraćali pažnju na naša osećanja i nisu nas pitali kako se osećamo, kad nisu obraćali pažnju na nas i nisu slušali kada im se obraćamo, tad nesvesno dobijamo poruku da nismo vredni pažnje, da naša osećanja i misli nisu vredni. Nekad roditelji i aktivnije zanemaruju kako se osećamo, naše želje i potrebe, kada loše reaguju na svako ispoljavanje naših osećanja. Tada ne samo da zaključujemo da ta osećanja nisu važna, već ih dublje potiskujemo i osećamo se loše što ih imamo. Ako smo rekli da smo tužni zbog nečeg, roditelji bi nam tad govorili da smo preosetljivi ili da nema potrebe tako da se osećamo. Nikad nas nisu pitali kako smo, šta želimo da radimo, da li nam je dobro, nisu nas pitali za mišljenje. U nekim porodicama se nikad ne priča o emocijama, a mi dobijamo poruku da treba da živimo kao da ne osećamo. U drugim porodicama, osećanja i potrebe roditelja su uvek na prvom mestu, kao u narcističnim porodicama, pa mi kao deca učimo da se povinujemo tuđim željama i zahtevima. Neki roditelji se uopšte ne bave svojom decom, ne pružaju im nikakvu strukturu i granice koje su im potrebne tokom odrastanja, pa se u takvim porodicama osećaju prepušteni sami sebi.
U kontaktu sa svojim osećanjima
Kad odrastemo uz roditelje koji nisu bili tu za naše emocionalne potrebe, mi odrastamo u osobe koje nemaju dobar kontakt sa svojim osećanjima, ne prepoznajemo dobro šta osećamo ili osećamo krivicu i anksioznost svojih potreba i osećanja. Ali, naravno preživeli smo. Neko će reći “eto, živi ste i zdravi i šta vam fali?” Nedostaje nam saznanje da smo važni, da imamo pravo na svoje potrebe, misli i osećanja, da je skroz ok da vodimo računa o sebi, o tome šta želimo a šta ne. Niko nas nije naučio tome, niko nam nije pokazao put. Ili su nam još i branili da osećamo kao da je to nešto loše. Onako kako su se roditelji ophodili prema nama dok smo bili mali, tako ćemo se mi ophoditi prema sebi u odraslom dobu. Živećemo po tuđim željama, udovoljavati drugima, a ne sebi, imati probleme u iskazivanju emocija u bliskim relacijama, plašiti se da tražimo ono što nam treba, boriti se sa sniženim samopouzdanjem, nesigurnošću i bliskošću, ali ćemo se spolja truditi da se to ništa ne vidi kako bi naš problem bio nevidljiv, baš kao što je i to bilo nevidljivo, ono što naši roditelji nisu radili za nas i sa nama.
Budite bolji od svojih roditelja
Ako se ne odvojimo od tog obrasca živećemo pokopavajući svoje emocije, potrebe, misli duboko u sebe sve dok neki od nas jednog dana ne budu mogli da nastave tim putem. Tad se razvijaju i različiti simptomi depresije, anksioznosti ili visokog pritiska i bolesti štitne žlezde, nastupaju stalni problemi u partnerskim relacijama, samoporažavajući obrasci ponašanja, preterana konzumacija lekova, alkohola ili hrane, manjak samopouzdanja i samodiscipline, hronična praznina ili će osoba pročitati neku knjigu na ovu temu, tekst u novinama, otići na psihoterapiju, želeti da bude bolji roditelj svom detetu… Neki će rekonstruisati nevidljive niti emocionalnog zanemarivanja, po prvi put će ugledati širu sliku porodičnog funkcionisanja gde će prepoznati ne samo ono što je bilo, već će i uočiti ono čega je trebalo da bude, dobiće „dozvolu“ da osećaju i žive u skladu sa svojim potrebama, baš kao što treba svako od nas. Ono što nam nisu pružili roditelji dok smo bili deca, možemo u odraslom dobu pružiti sami sebi ili dobiti od bliskih ljudi. Možemo se prema sebi ponašati bolje nego što su naši roditelji, možemo promeniti porodični skript emocionalnog zanemarivanja, zagrliti svoje dete i pitati ga kako si.
Branislava Pavlović, klinički psiholog
www.branislavapavlovic.rs
pavlovic.branislava@outlook.com
Foto: Dario Konstantinović
Mesto snimanja: Hotel Amsterdam, Beograd
Intervju sa Branislavom Pavlović:
Emocionalne potrebe u braku
Kako biti srećniji u nesrećnom braku?
Kako se može “izlečiti” brak?
Partner ne može da popuni naše praznine i leči naše rane
Kad burma i potpisan papir ne znače ništa?
Bračna prevara
Paralelni život pored žene i ljubavnice
Koja je vaša porodična uloga?
Vaspitni stil roditelja utiče na ponašanje i formiranje ličnosti deteta
Život u disfunkcionalnoj porodici
Oporavak od veza sa narcisima, sociopatama i drugim otrovnim ljudima
