Šta nam dobro mogu doneti naši strahovi?
Da li je anksioznost uvek loša? Paradoksalno, ali od anksioznosti zaista možemo imati benefite. Problem je u tome što kad se anksioznost pokaže u svom najjačem izdanju nismo sposobni da ih primetimo. Zato se njome treba baviti kad nije tako jaka. Hajde da je posmatramo kao nekog nametljivog prijatelja, a da bismo ga stavili na svoje mesto, moramo ga dobro upoznati.
Posmatrajte svoje strahove kao nekog nametljivog prijatelja
Strah kao pratilac ili preduslov anksioznosti, ima za cilj da nas zaštiti od opasnosti. Pomaže nam u brizi o sebi. Anksioznost uvek predstavlja najgori mogući scenario i katastrofira, što nas sprečava da dobro razmislimo kako da se ponašamo u određenoj situaciji. Nekad ona, kao taj nametljivi prijatelj, postane prejaka, previše naporna. Tada je neophodno njom se pozabaviti, upoznati je, otkriti okidače, razumeti odakle oni potiču, a onda sve to prihvatiti i razviti strategije za upravljanje… kao kad nekog nametljivog prijatelja postavljamo na svoje mesto.
Povratak sebi
Anksioznost usmerava na ono što je nama bitno, na neki deo sebe koji smo zanemarili, zapostavili. Tera nas da se vratimo sebi, otkrivanju naših pravih vrednosti… poput nekog radara koji skenira šta je to za nas dobro, a šta ne.
Milan je dete razvedenih roditelja. Nakon razvoda je ostao da živi sa majkom, a brat sa ocem. Majka ga je zanemarivala, nije se bavila njime ni u kom pogledu, najviše zbog mentalne bolesti. Odrastajući u takvim okolnostima, nije naučio šta je za njega bitno, nije naučio da brine o sebi. Osećaj nebitnosti i nedovoljnosti ga je pratio kroz ceo period odrastanja. Ostvarivao je potpuno pogrešne odnose sa devojkama, okrenuo se drogi i alkoholu, uvek pronalazio partnerke slične majci. Bile su to devojke koje ni sebe nisu volele, koje ni o sebi nisu brinule, pa kao takve nisu mogle da vole ni njega. Zdravi deo njegove ličnosti se ipak nije dao. Jako kreativan i inteligentan, postao je snalažljiv, završio školu, pronašao odličan posao. Počeo je da živi sa devojkom i činilo se da je sve u najboljem redu. Zatim su počeli intenzivni i česti panični napadi. To ga je nateralo da potraži moju pomoć. Nije bilo lako prisetiti se i prihvatiti svoju prošlost. S druge strane, nije bilo teško uhvatiti se u koštac sa paničnim napadima. Razvio je “duhovitu“ strategiju- počeo je da razgovara sa paničnim napadom… pa tako ide autobusom na posao, doživljava intenzivan panični napad i počinje da razgovara sa njim. Pita ga šta hoće, objašnjava mu da im nisu zajednički planovi… On je odlučio da ode na posao i radi, a Panični napad bi da se vrati kući , u sigurnost svoja 4 zida. Milan pobeđuje, svaki dan, nekoliko puta izlazi sa njim na kraj. Ne povlači se. Tehnika izlaganja onome što nas plaši daje dobre rezultate. Sada mu se Panični napad javi ponekad, vrlo retko. Popriča sa njim, zahvali mu se što ga podseća na neke stvari i krene napred. Oženio se devojkom koja ga razume i koju on razume. Prvi put u životu je ostvario odnos potpune bliskosti i poverenja, povezao se sa njom i upoznao svoju ličnu vrednost. Krenuo putem individuacije.
Kako postajemo “pametniji”?
Jedan od benefita je to što nas anksioznost uvek tera na promenu. Postoji nešto što radimo, neki obrazac ponašanja ili razmišljanja koji nije dobar za nas. Na to ukazuje ta neprijatnost koju osećamo i na telesnom i na emocionalnom nivou i šalje poruku da je promena neophodna. Razvija analitičko i kritičko razmišljanje, samim tim čini nas “pametnijim” i razvija našu emocionalnu inteligenciju, a često nas natera da ostvarimo svoje potpune potencijale.
Anksiozni ljudi su uglavnom perfekcionisti i njihova ostvarenja su uvek veća od prosečnih. Kad to preraste u preteranu potrebu za postignućima, dešava se ta neprijatna emocija koja tera da se zamisle šta je to što moraju da promene da se ne bi tako osećali. Radeći na smanjivanju svog perfekcionizma, smanjujemo i anksioznost.
Od potrebe za ljubavlju i priznanjem do perfekcionizma
Ana je bila najbolji đak otkad zna za sebe. Prosto je morala svakodnevno da dobije pohvalu, inače se još vise trudila i učila. Nikad nije bila zadovoljna, uvek je mislila da joj treba još neki mali delić znanja, a što je poledica dokazivanja roditeljima da je i ona jednako dobra kao i oni. Obrazovani roditelji, okrenuti svojim karijerama, puno su radili, nisu se bavili njom. Pokušavajući da se poistoveti sa njima (učenje po modelu) i pokušavajući da dobije njihovo priznanje i ljubav, postala je perfekcionista. Radila je 15 sati dnevno, iscrpljivala se mentalno i fizički. Postala je menadžer u uspešnoj firmi vrlo rano, sve zahvaljujući svom radu. A onda je došao osećaj besmisla i praznine. U tridesetim godinama, je bila bez ijedne ozbiljne veze. Imala je svest o tome da u poslu nema više napredovanja, da je postigla sve što može, ali bez ijednog potpunog ljudskog kontakta sa drugom osobom. Čak i bez pravih prijatelja. Sve je to dovelo do ozbiljnog depresivno-anksioznog poremećaja koji nije mogao biti saniran lekovima. Razumevajući i prihvatajući besmisao svog perfekcionizma, počela je da se opušta, da odmara, da se bavi stvarima i ljudima od kojih nije imala neke materijalne koristi. Teško je pobediti perfekcionizam, ali kad naučimo da ga prepoznamo, lakše mu stajemo na put. Ostvarila je vezu sa čovekom koja obećava. Sad uči da kontroliše očekivanja i od sebe i od njega. Zaista prihvata činjenicu da niko nije savršen.
Povratak samopouzdanja
I kod Milana i kod Ane ta energija, ta neprijatnost koja pokreće anksiozni krug razmišljanja i ponašanja, tera na akciju. Ako se ne pokrenemo, ostajemo u tom začaranom krugu koji je neizdrživ. Preduzimanje nekih neophodnih koraka prekida taj neprijatni pritisak i stres se smanjuje. Upravo nas obraćanje pažnje na tu neprijatnu emociju, na anksioznost, natera da u životu pronađemo balans u svim životnim zonama. Proces rada na anksioznosti pomaže ličnom razvoju, postajemo sigurniji u sebe, lakše prihvatamo druge ljude i njihova ponašanja što se odražava na naše interpersonalne odnose. Postajemo čak i bolji lideri. Za taj rad, preporučljivo je potražiti stručnu pomoć, nekog psihologa, psihoterapeuta, koji će nas na tom putu voditi i usmeravati.
Ljiljana Jagodić, psiholog
www: life-coach.rs
facebook: Ljiljana Jagodic psiholog lifecoach
Foto: Dario Konstantinović
Ljiljana Jagodić je klinički psiholog, life coach strateških intervencija i hipnoterapeut. Ima višegodišnje iskustvo u radu sa ljudima o problemima koji potiču iz različitih životnih zona: odnosi sa partnerom, komunikacija, porodični odnosi, ostvarivanje punog ličnog potencijala, prevazilaženje loših navika (poremećaji ishrane, pušenje, prokrastinacija), anksiozni poremećaj( razni strahovi, panični napadi)…
Prevazilaženje straha od gubitka partnera
Život u začaranom krugu ćutanja
Negativne emocije kao deo života
Kako se dobro udati?
Samopouzdanje može da se nauči
Nisko samopouzdanje i samopoštovanje
Izlazak iz depresije
Priručnik za prevazilaženje anksioznosti i fobija – Dr Edmund Born
