Život sa opsesivno kompulsivnim poremećajem
Katarina je mlada, lepa i uspešna devojka. Voli posao koji radi, zadovoljna je i platom, ima dečka. Muči je to što troši dosta vremena na kompulzivne radnje. Ujutro, pre nego što izađe iz kuće potrebno joj je više od sat vremena da bi krenula na posao. Stalno se vraća da proveri da li je zatvorila česmu, isključila šporet, peglu… Nikad još nije izašla iz kuće, a da se nije bar jednom vratila da proveri da li je zaključala vrata.
Prvo sam je pitala:„Kako znaš da treba da prestaneš da proveravaš?“
Pogledala me je užasnuto.„Nekako znam, nešto unutra mene zna kad to uradim određen broj puta…kao da sam sigurnija. Mada, nije uvek tako. Često sebe na poslu mučim razmišljanjem da li sam sve uradila kako treba.“ Katarina je jedna od mnogih koja pati od „opsesivno kompulzivnog poremećaja“(OKP). Jednom kad počne, teško odlazi bez borbe. Za mene i moje kolege ovo je jedan od „najpakosnijih“ poremećaja sa kojima radimo. Prouzrokovan je stresom i anksioznošću. Uvek se radi o pogrešnom načinu na koji se sa anksioznošću borimo.
Rituali kao deo života
Razmišljanje tipa:„ Ako ponovim neku radnju (operem ruke, odpevam pesmu, pozovem nekog, sažvaćem zalogaj dovoljan broj puta…), možda me ostavi na miru“- nikad zaista ne rešava problem. Osobe koje imaju ovakve rituale, ne mogu često ni da razmišljaju o nečemu drugom. ONE JEDNOSTAVNO MORAJU TO DA UČINE, KAO DA NEMAJU IZBORA. Osećaju kako im ti rituali smanjuju napetost. Ali, kao i sa svakim preterano ponavljajućim ponašanjem, navika postaje problem. Što više obavljaš tu radnju, ona traži da se obavlja sve više. Dvadeset puta oprane ruke često postanu pedeset puta oprane ruke, ponekad dovode i do ozbiljnih samopovređivanja.
Najčešće opsesije
Svako od nas je ponekad opsesivan. Postoji granica do koje mere se možemo opustiti i dozvoliti im da izblede, da te opseivne misli ne bi prerasle u kompulzivne radnje. Najčešće opsesivne misli su u vezi sa urednošću i simetrijom, fokusiranost na čistoću (bakterije i prljavštinu), zamišljanje mogućih grešaka koje bi nam se mogle desiti, strah od „grešnih misli“, strah da ćemo nekog drugog povrediti bez jasne namere, strah da ćemo nešto „glupo„ reći ili uraditi na mestu koje nije adkevatno (npr, smejati se na sahrani)… Ne poznajem nikog kome su se ovakve misli zaista ostvarile, npr.da će povrediti nekog.
OVE MISLI IMAJU MALE ŠANSE DA POSTANU KOMPULZIVNE, ALI MOGU OZBILJNO DA NAS OGRANIČAVAJU U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU.
Česte kompulzivne radnje su prikupljanje starih stvari, pranje ruku duže od par minuta ili kupanje nekoliko puta dnevno (kad nije vrućina, naravno), uređivanje prostora na specifičan način (pa vam smeta kad to neko naruši), ponavljanje nekih reči ili fraza u beskraj, obavljanje nekih jednostavnih radnji više puta za redom, konstantno brojanje, stalno proveravanje da li smo nešto obavili kako treba (kao Katarina)… Na nivou emocija imaginacija uvek pobeđuje misli, jer emocija uvek traži pažnju.
Zašto do ovog poremećaja dolazi?
Postoje neke osobine ličnosti kao što su sklonost negativnom razmišljanju (neurotičnost) i perfekcionizam koje su karakteristične za osobe sa ovim OKP. Ono što moramo uzeti u obzir su i potrebe koje se zadovaljavaju na ovaj način (sigurnost, raznovrsnost, značajnost, ljubav i povezanost, rast i razvoj, doprinos drugima). Mnoge osobe, pa i Katarina, saopštavaju da one nisu svesne u trenutku dok to rade koliko dugo to traje. Njoj se činilo da je to 5 minuta, a onda bi uvidela da kasni na posao. Kao da je u nekom transu dok to radi. I kad je u njemu ,beži od svog svakodnevnog života. Zašto bi bežala, ako je zadovoljna?
Potreba koju sigurno zadovoljamo sa OKP je potreba za sigurnošću, jer imamo utisak da KONTROLIŠEMO NAŠ ŽIVOT. Poremećaj često počinje ovako:„Ako uradim to i to, onda se ono nešto strašno neće desiti.“ Nesreća i katastrofa se izbegavaju, sudbina je u našim rukama. Šta se dešava? Kompulzivno ponašanje preuzima kontrolu nad našim životom, nismo mi ti koji kontrolišu život.
BITNO ZA RAZUMEVANJE je da je OKP je poremećaj emocija. Emocije proizvode misli, a ne obrnuto. Međutim, prepoznavanje i hvatanje ukoštac sa tim mislima može prekinuti karakterističan obrazac ponašanja. Zato ću ovde i pomenuti neke kognitivno bihejvioralne tehnike uz čiju se primenu može vežbom postići dobar rezultat.
Tehnike koje pomažu
Tendencija mešanja fantazije sa realnošću (stručno:inferencijalna konfuzija) čini da osoba veruje u ono što zamišlja. Katarina možda vidi da je zaključala vrata, ali zamišlja da nije ( i naravno, katasrofa je tu), ili onaj ko pere ruke 20 puta dnevno vidi da su ruke oprane, ali zamišlja da su bakterije i dalje prisutne. Imaginacija je glavni krivac za održavanje OKP, ispred uverenja i raspoloženja. Onaj ko pere ruke ne misli da su mu ruke prljave, on to oseća. Kao što i onaj ko ulazi u avion zamišlja kako će se srušiti, možda i ne misli da će se to desiti. ALI OSEĆA. To je bitna razlika koja pokazuje zašto se u radu sa OKP treba pozabaviti emocijama, a ne samo mislima. Za rad sa OKP često koristim Eriksonovu konverzacionu hipnozu koja uvek za cilj ima da se um opusti i da se kroz te zamišljene situacije prođe na taj način. Kad klijent smanji anksioznost i stekne veću kontrolu nad svojim emocijama onda se počinje rad sa mislima i ponašanjem.
Kako verovati sebi?
Kad se klijent opustio, onda lakše pristupamo realnosti. Tražim da se fokusira na ono što se sada dešava. Onda ga pitam šta je to što OKP pokušava da uradi za njega, da li ga čini sigurnijim ili ima veći osećaj kontrole. Zatim tražim da napiše bar 3 načina na koja bi se mogao osečati sigurno, bez OKP. Ponekad tražim od klijenta da se FOKUSIRA NA VIDLJIVU REALNOST, na sada i ovde. Npr, tražim da zatvori oči i kažem da ću klapnuti rukama. Onda tražim da mi kaže kad sam to zaista uradila(dok su im oči zatvorene), a kad su zamislili da sam to uradila. Nikad niko nije pogrešio. Ovako uče da veruju sebi. Onda ih u hipnotičkom transu odvedem u situaciju u kojoj se pokazuje OKP (Katarinina situacija oko proveravanja da li je zaključala vrata) i onda proveramo realnost na delu. Ovo je tehnika distrakcije, pomeranje sa imaginacije na opservaciju. Koristi se još i EKSTERNALIZACIJA.Zamolim klijenta da se zapita koje argumente OKP koristi da bi ga ubedio da treba da obavlja te ritualne radnje. Zamolim ga da nabroji sve moguće tehnike ubeđivanja koje koristi. Šta mu obećava? Kako ga laže?
Preuzimanje odgovornosti
Katarina je saopštila da joj je OKP obećavao da će biti sigurna, a da je sve vreme lagao i ubedio da se ponaša na određen način. Naučila sam je da osvesti kad OKP počinje i da ga doživi kao nekog spolja „parazita“ koji hoće da je kontroliše. Počela je da mu se suprostavlja i ubrzo ga je pobedila. U suštini, kao i u svakom drugom radu sa kljientom radi se o sledećem: Katarina je preuzela odgovornost za svoj život. Čak mi je ispričala i jednu šalu: „Zašto bacaš mrvice od hleba ispred kuće ? Zato da bih oterala monstrume. Ali, monstruma nema. Da, zar nije efikasno?“
Ljiljana Jagodić
Foto: Diznilend foto video studio
Mesto snimanja: Hotel Theater Belgrade
Ljiljana Jagodić je klinički psiholog, life coach strateških intervencija i hipnoterapeut. Ima višegodišnje iskustvo u radu sa ljudima o problemima koji potiču iz različitih životnih zona: odnosi sa partnerom, komunikacija, porodični odnosi, ostvarivanje punog ličnog potencijala, prevazilaženje loših navika (poremećaji ishrane, pušenje, prokrastinacija), anksiozni poremećaj( razni strahovi, panični napadi)…
www: life-coach.rs
facebook: Ljiljana Jagodic psiholog lifecoach
Tekstovi Ljiljane Jagodić:
Perfekcionizam kao iscrpljujuća i neurotična crta ličnosti
Pobedite strah od javnog nastupa, ispita, razgovora za posao
Kako imati sebe pod kontrolom?
Porodični problemi i majke koje sinovima kroje sudbinu
Deca u psihološkoj ordinaciji
Kako imati anksioznost pod kontrolom?
Poremećaj ishrane kao posledica emocionalnog problema
