I TUGA IMA ROK TRAJANJA
Tuga je svest o gubitku koja neretko dovodi do nepokretljivosti čoveka, parališe njegovu svakodnevicu i traži vreme koje joj je potrebno da prođe. Po rečima psihoterapeuta Marka Brakovića ona može da preraste u depresiju, ali se kod ljudi ispoljava na različite načine. Ima depresivnih ljudi koji beže iz tog stanja u rad, neki su opsednuti zdravljem, a među i vrlo uspešnim menadžerima je po rečima našeg sagovornika mnogo depresivaca.
-Depresivna osoba može da bude tužna, ali i ne mora. Tuga je mnogo zdravija. Bolje je i isplakati se ponekad nego zamaskirati svoje osećaje kroz neku drugu vrstu poremećaja.
Ne postoji osoba koja lako prihvata životne poraze i gubitke. Psihoterapeut Marko Braković kaže da postoji pet faza kroz koje prolazi svaka osoba koja doživi gubitak, bilo da se radi o raskidu emotivne veze, razvodu, poslu…
-Prva faza je negiranje. Tad osoba ne prihvata realne okolnosti, pokušava sebi da to nekako drugačije objasni, a ima i onih koji se ponašaju kao da se sve to nije ni dogodilo. Druga faza je faza besa koju prate nerviranje, plač, ljutnja, a zatim sledi preispitivanje i pitanje “da li sam mogao bolje”, “gde sam pogrešio”… To je faza koja u psihološkom smislu mogo značajna i potrebna. Četvrta faza je depresija. Peta faza je faza prihvatanja i njome se ovaj krug završava.
Faza negiranja kod nekih ljudi traje nekoliko minuta, ali ima i onih kod kojih se nikad i ne završi, napominje Marko Braković.
-Dešava se i to da su osobe u toj prvoj fazi zaglavljene sa svojim negiranjem. Svaka od tih faza je značajna i veoma je važno da ljudi shvate da će sve one proći, a često mnogi to gube iz vida. Posle svega gotovo svi izgovore istu rečenicu : “Kako je moguće da sam toliko plakao, šta mi bi?”
Sve je prolazno i to je važno znati i prihvatiti. Osećanja i stanja nakon gubitka su zdrava i normalna, a najopasnije je “zaglaviti se” na tom putu koji vodi ka oporavku. Marko Braković kaže da je alarm za uzbunu kada primetimo da predugo traju neka stanja tugovanja, preispitivanja, negiranja, a da su oni koji godinama ne uspevaju da prebole voljenu osobu već u nekoj od faza depresije.
– Ne može se konkretno navesti vreme koje je potrebno da bi se preboleo gubitak. Postoji jedna teorija koja kaže da onoliko koliko je trajala emotivna veza, toliko se i pati. Ali, nije baš uvek tako. Neke moje starije kolege kažu da je potrebno godinu do dve da bi se prebolelo, ali moje ispustvo govori da je sve to individualna stvar. Ima onih kod kojih prođe nekoliko meseci od procesa negiranja do prihvatanja, a kod nekog to traje celi život.
Kada je reč o emotivnim vezama, ono što je simptomatično i uvek tačno je da su ljudi koji su se više “investirali” u tu relaciju mnogo teže podnose i preboljavaju rastanak.
-Dužina preboljevanja nečega zavisi od dužine investiranja sebe u sve to, bilo da je reč o emotivnom odnosu, bilo da je to posao, pa i deo tela. Teže će atletičar da preboli gubitak noge, nego osoba koja nije mnogo pokretljiva. Ima ljudi koji teže tome da se sjedinjuju s nekim osobama. Oni formiraju zavisnički odnos s drugim ljudima i zanemaruju sebe. Takvi mnogo teže preboljevaju od onih koji “zdravo” uđu u vezu i imaju u njoj svoj život i prijatelje. Labilniji, emotivno nezreliji, depresivni, ljudi bez samopouzdanja, osobe sklone zavisničkim odnosima sa ljudima mnogo teže podnose gubitak nego zrele i stabilne osobe, ostvareni ljudi.
Emocionalnu zrelost oslikava između ostalog i sposobnost da razlikujemo zaljubljivanje od ljubavi, napominje Marko Braković. Zaljubljenost je, kako on to opisuje- varka prirode i projekcija.
-Kad smo zaljubljeni vidimo partnera onakvog kakvog bismo mi želeli da on bude, a ne onakvog kakav zaista jeste. Tad nismo zaljubljeni u tu osobu već u ideju o njoj. Ne treba donositi velike odluke kad smo zaljubljeni.Ljubav je spremnost da se žrtvujemo za tu ljubav, emociju i osobu. U njoj dozvoljavamo sebi da je volimo onakvu kakva zaista jeste. Zrela ljubav je tamo gde nema zaljubljenosti. Ljubav je spremnost da pomognemo voljenoj osobi, radimo na njenim potencijalima, žrtvujemo se za nju onakvu kakva ona zaista jeste, a ima i onih koji svesno ne žele da se zaljubljuju da ne bi posle patili i bili razočarani.
Branka Gajić
Marko Braković je diplomirao andragogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao jedan od najboljih studenata u generaciji. Završio je postdiplomsku edukaciju iz oblasti konstruktivističke psihoterapije. Autor je i voditelj brojnih psiholoških radionica, ali i angažovan u radu sa klijentima različitih životnih dobi. Napisao je tri romana: „Fejsbuk Predator“, „Tablet“ i „Ljudski aparat“.
© by BGonline. All rights reserved
