ZA ŽIVOT U DVOJE SU POTREBNI LJUBAV, TOLERANCIJA I RAZUMEVANJE
„Kompromis je čarobna reč koja bi trebalo da unese sklad u naš odnos. Kompromis je za mene siva zona: ono kad nije ni crno, ni belo, nego nešto na pola puta pa ispadne sivo. Čim moram praviti kompromis, znači da moram sebi uskratiti nešto, a druga strana takođe mora sebi uskratiti nešto, da bi se onda našli na pola puta, oboje skrušeni i nezadovoljni, pretvarajući se da smo zadovoljni. Čemu to?“
Neki kažu da je kompromis temelj dobrog braka i da bez toga brakovi i veze ne opstaju. Potrebno je da u vezama ponekad radite i neke stvari koje ne želite i koje su ispod vašeg minimuma kako bi udovoljili partneru i tako osigurali “mir u kući”. Verovatno su vas i odgajali i učili, naročito žene, da je u životu kompromis sve i da se moramo naviknuti na to. Možda su zbog tog “starinskog” vaspitanja žene sklonije kompromisu i uvažavanju partnerovih želja. Još se sećam bakinih reči kada bih joj se požalila na neki problem u vezi: “Ah, moja ćerce… pretrpi! Žensko si.”
Biti nesrećan ili biti svoj?
Prvo, ta reč “pretrpi” mi je išla užasno na živce, jer nikako nisam sebi mogla objasniti šta je dobro u tome i zašto ja uopšte nešto moram “trpeti” da bi veza uspela. Nikako nisam mogla podneti činjenicu da ja nešto “trpim”, a ona druga strana ne. Ili, zašto uopšte trpeti nešto što nas čini nesretnim? Istina je da su moja baka, pa čak i mama celi život nešto trpele jer su im tradicionalnim vaspitanjem to usadili, a upravo to, hteli mi ili ne hteli utiče i na naš život. Iako nisam bila sklona tim nekim starinskim pravilima ponašanja i ma koliko sam se trudila odmaknuti se od takvog života, u mom braku su se ti obrasci ponašanja pojavljivali u nekim situacijama, naročito kada bi osetila nesigurnost ili manjak kontrole. Onda opet, kad razmišljam, ako baš ništa ne „otrpimo“, da li će taj naš brak ili veza, završiti pre i nego je započeo?
Ni crno ni belo
Danas imamo situaciju da ljudi olako ulaze u brak i završavaju ga razvodom zbog nepomirljivih razlika u karakteru, iako više verujem da su pogrešili u izboru, ili da ljubav ipak nije bila toliko jaka kako se činila, pa su razlike došle do izražaja.
Da li bi moj brak trajao 20 godina da sam na prvo negodovanje ili neslaganje oko nekih situacija, jednostavno pokupila kofer i dete? Verojatno, ne bi. U mom slućaju, ja sam svog muža volela, a voleo je i on mene. Uprkos problemima, to je bio najveći „highlight“ našeg braka. Kada pričam o „trpljenju“ onda ne mislim da treba trpeti bilo kakvo fizičko ili psihičko zlostavljanje u vezi, jer to jednostavno treba čim pre eliminisati iz života. Pričam uglavnom o nekim svakodnevnim situacijama u odnosu dvoje ljudi. A onda smo u novije doba “trpeti” zamenili sa „kompromis“, čarobnom reči koja bi trebala uneti sklad u naš odnos. Lično, koliko god ja mrzim reč “trpeti” isto toliko ne podnosim reč kompromis. Kompromis je za mene siva zona: ono kad nije ni crno, ni belo, nego nešto na pola puta pa ispadne sivo. Čim moram praviti kompromis, znači da moram sebi uskratiti nešto, a druga strana takođe mora sebi uskratiti nešto, da bi se onda našli na pola puta, oboje skrušeni i nezadovoljni, pretvarajući se da smo zadovoljni. Čemu to?
Trpljenje i pucanje
Kada vratim svoj život 20 godina unazad mogu tačno videti da u mom bračnom životu nije bilo nekih kompromisa, već nekih pokušaja. Ali, uglavnom su završili neslavno. Ja sam prvih nekoliko godina braka stalno tražila tu neku zlatnu sredinu, ali moj muž nije podnosio nikakva takva rešenja jer se on time osećao ucenjenim. I da je pristao na kompromis, ne verujem da bi ga ispoštovao. S druge strane, ispada da sam neke stvari doslovno trpela. I onda bi nakon nekog vremena „pukla“, pa bi nastala svađa. Zar to ne radimo svi? On bi izneo svoje argumente, ja svoje. Ja bih branila svoje stavove i mislila da sam u pravu, on je branio svoje stavove i mislio da ja preterujem (skrušeno priznajem da ponekad jesam preterivala). Nakon tih naših nesuglasica, ništa se značajno ne bi rešilo jer bi on i dalje radio po svom. S godinama sam jednostavno neke stvari prihvatila i prestala se nervirati oko toga.
Gde nema poverenja, nema ni sreće
Kako smo starili zajedno, jednostavno smo naučili ceniti jedno drugo i uvažavati potrebe bez ikakvih kompromisa. Npr. kad bi izlazili, znali bi se često posvađati oko odlaska kući, ja sam htela ranije ići jer mi se spavalo, on je hteo ostati još sa društvom. Kompromis je u svakom slučaju bio mučenje za mene u tim trenucima, a i njemu. Umesto durenja i svađa, rešili smo to tako da je svako izlazio svojim autom i odlazio kući kad je to želeo. Na kraju krajeva, kompromis je jedna veštačka tvorevina koja uvek rezultira nezadovoljstvom kod jednog partnera koji se pretvara se da je zadovoljan. A zapravo nije. Prva prilika kad se desi i taj drugi će uraditi po svom. Čemu nekome oduzimati neku životnu radost samo zato jer jednom od partnera to ne odgovara? Zar nije bolje imati zadovoljnog partnera? Ako nekog morate sputavati zato jer nemate poverenja u partnera, onda ste se pogrešnog izabrali. Tu nema sreće…Sloboda je jako važan osećaj, treba je njegovati , pružati ali i primati, nikako je ne ograničavati.
Brak nije zatvor
Brak ili veza ne bi trebalo da budu zatvor, mesto gde ćemo zarobiti naše želje. Brak bi trebalo biti odnos dvoje ljudi koji jedno drugo podstiču da budu bolji i uspešniji, kako u poslu tako i kao osobe.
Zato ja mislim da je zabluda kad sami sebe uveravamo da za život u dvoje treba mnogo kompromisa. Treba samo puno ljubavi, tolerancije i razumevanja za tuđe potrebe. Na kraju krajeva, zaljubljujemo se u osobe koje su takve same od sebe, a ne u osobe koje mi sami želimo kreirati. Ali, budimo iskreni. Da li bi nam se uopšte svidele te osobe koje bi mi sami iskreirali?
Danijela Dvornik
Danijela Dvornik kaže da nakon četrdesete žene najčešće shvate koliku lepotu, snagu i mudrost nose u sebi. Nakon smrti supruga, balkanske muzičke zvezde Dina Dvornika prošla je veliku unutrašnju borbu, padove, lomove, depresivne trenutke, ali je nakon svega toga i velikog rada na sebi Danijela danas žena koja samouvereno korača kroz život. Mama je ambiciozne i talentovane devojke Elle. Živi u Zagrebu, leto provodi na Braču, pomera svoje granice i lična iskustva rado deli s drugima.
Više o Danijeli Dvornik:
FB Danijela Dvornik
Arhiva tekstova:
Doček u pidžami
Kako je brak izdao ljubav?
Naš život bez Dina
Asija
07/10/2016 at 18:24
Vrlo lepo. Hvala Danijeli Dvornik na lepim mislima. Dobro da se ispolje emocije bas lepo.