RODITELJSTVO I POSLEDICE EMOCIONALNE NEZRELOSTI
Kad nestane nada da se odnosi mogu popraviti a ljubav vratiti, pred supružnicima je najčešće samo jedan izbor- razvod. I dok se često jedno od njih već “emocionalno razvodi”, druga strana pokušava da spase brak… ili su ipak oboje spremni za kraj. Razvod postaje veoma težak onda kad ljudi koji se razvode počinju da razmišljaju u terminima pobede ili poraza. Tad, u svemu onome što je u korist drugoga vide gubitak za sebe, a sve ono što je dobro za drugoga doživljavaju kao štetu za sebe. Oni tad mogu veoma ostrašćeno, u snažnoj mržnji da se bore da bivši supružnik što lošije prođe u razvodu- kaže psihoterapeut Zoran Milivojević i u razgovoru za BGonline otkriva kroz koje faze prolaze parovi, podorice ali i deca kad rastanak postane neizbežan.
U kom uzrastu deca najteže podnose razvod roditelja, da li je istina da je “najbezbolnije” po decu ako se to dogodi dok su jos sasvim mali?
-Za decu je razvod uvek bolan. Ona žele da žive sa oba roditelja ili bar da imaju oba roditelja. Postoje životne situacije kad je dete u vreme razvoda bilo beba i kad je otac prekinuo kontakt, tako da ga dete i ne pamti. Ali, iako ono nema traumu razvoda, može kasnije kad malo odraste i shvati da nema oca, imati traumu napuštenog i neprihvaćenog deteta. Drugim rečima, razvodi su uvek za decu bolni, ali ako su majka i otac razumni i emocionalno zreli, naći će način da olakšaju detetu da preboli to što više neće živeti zajedno sa mamom i tatom i pokazati mu da nije izgubilo ni mamu ni tatu, već ih i dalje ima, ali u promenjenim uslovima. Poseban problem su deca koja su u pubertetu u trenutku razvoda. Oni u tom slučaju nemaju samo osećanja vezana za razvod, već i problem sa grupom vršnjaka u kojoj se osećaju osramoćeno, manje vredno, jer se na neki način razlikuju od drugih. U takvim slučajevima im treba pomoći da izađu na kraj sa tim emocijama, da se krijući “svoju sramotu” ne zatvore u sebe.
Kako izgleda koncept u kojem se na civilizovan način rastaju bračni partneri?
-Priča o razvodu je jednostavna: ljudi su se zavoleli, poželeli da budu zajedno “do kraja života”, možda rodili neko dete ili decu, ali nisu uspeli da naprave dovoljno stabilnu i zadovoljavajuću vezu, to jest brak, tako da se jedno od njih odlučilo da izađe iz takve zajednice. Ako imaju decu, oni moraju da ostanu u nekom odnosu dugi niz godina i zato treba da urede odnose prvenstveno zbog dece. To je to. U stvarnosti, ljudi reaguju na razvod celim svojim bićem, pa i onim primitivnim delovima sebe, doživljavaju razvod kao katastrofu, kraj života, imaju raznorazne iskrivljene predstave, a samim tim i snažne emocije. Ko je kriv? To je sasvim nevažno. Niko ih nije terao da budu jedno sa drugim, oboje su odgovorni za međusobni odnos, oboje su odgovorni što nije uspelo. Naravno, da bi se ovo razumelo, treba razlikovati uzroke od povoda. Čest povod za razvod je prevara, ali upravo u terapiji parova vidimo da je prevara često samo simptom nezadovoljavajućeg odnosa kao pravog uzroka. Svako od njih ima pravo da se razvede, da ode, a kad neko ima neko pravo i koristi ga, ne može biti kriv. Samo su u prošlosti sudovi utvrđivali krivicu za razvod. Danas se u to ne ulazi. Da li je sramota razvesti se? Svakako da nije, skoro polovina brakova je razvedena, dakle to nije nikakav izuzetak, već pojava savremenog života. Da li sramota biti ostavljen? Zašto bi bilo? To što je neko ostavio nekog ne znači da taj ostavljeni ne vredi, niti da onaj koji odlazi vredi više. Civilizovanost prvenstveno podrazumeva uvažavanje prava drugih. Kad ljudi uvažavaju pravo drugog da ode, kad prihvataju razvod kao takav, prihvataju da moraju da sarađuju oko zajedničke dece, onda je i razvod civilizovan.
Svađe i nesigurnost deteta
Šta su najcešće greške roditelja tokom i nakon razvoda, kako s decom razgovarati o tome?
-Kad je jasno da će doći do razvoda, decu treba pripremati na to, biti sa njima tokom razvoda i razgovarati nakon svega. Kao i odrasli ljudi, tako i deca ne reaguju na događaj kao takav, već na ono značenje i važnost koje pripisuju tom događaju. A deca tu mogu biti veoma “kreativna”, tako da zbog svoje nezrelosti izvode čudne zaključke. Na primer, dete može zaključiti da je ono krivo za loš odnos roditelja i za razvod. Dete razmišlja: “Ja sam kriv što je tata otišao. Da sam bio bolji, tata bi me toliko voleo, da bi uprkos tome što se ne slaže sa mamom, samo zbog mene, ostao da živi sa nama. Znači, nisam dovoljno dobar da bi bi bio voljen”. A onda takvi zaključci ostaju za ceo život. I zato roditelji treba da saznaju kako dete doživljava razvod i da mu popravljaju način razmišljanja i zaključivanja. Glavna poruka treba da bude da mama i tata više nisu žena i muž, ali da ono ništa ne gubi jer ostaju da mu budu mama i tata. Da ga i dalje vole, ali da će se drukčije živeti. Na taj način mu daju onu sigurnost koja mu je potrebna za dalji pravilan razvoj.
Kako dete doživljava svađe i prepucavanja roditelja i trenutke kad se oni “kriju” iza vlasittog deteta, koriste ga na različite načine ne bi li demonstrirali svoju “moć” i sl.?
-Roditeljske svađe dete uvek doživljava veoma neprijatno i traumatično. Detetu je potrebno osećanje sigurnosti da bi se pravilno razvijalo, a upravo svađe, pogotovo nasilje, uništavaju ovo osećanje kod deteta. One u njegovoj glavi pokreću razne fantazije, od toga da će izgubiti jednog roditelja, da će morati da se u slučaju razvoda odluči sa kojim roditeljem će živeti, pa sve do toga da će jedan roditelj, naročito ako je akohol prisutan, povrediti ili ubiti drugog i možda to učiniti detetu. I zato roditelji koji se svađaju, čak i ako ostaju u braku, moraju detetu pomoći da pravilno shvati roditeljske svađe. Nisam za to da roditelji prezaštićuju dete tako što se nikad ne svađaju samo pred decom jer tako stvaraju iluziju idealnog odnosa, pa je kasnije dete traumatizovano razvodom jer ne vidi razlog rastanka ili kasnije u životu neće moći da poveže konflikt i ljubav, već će verovati da svaka svađa, pa i ona najmanja, znači kraj ljubavi.
Male i velike osvete
Ego mnogim ljudima ne dozvoljava da sebe u procesu razvoda ne stave na prvo mesto. Kako smiriti strasti i prihvatiti činjenicu da život mora da se reorganizuje i dobije neki novi koncept?
-Glavni problem u razvodima je kad ona i on uđu u igru moći “pobednika i gubitnika”. Cilj u toj igri je uglavnom da se ne bude gubitinik, a onda iz tog motiva nastaje drugi cilj- da suprotna strana bude gubitnik. Ljudi ulaze u tu igru kada počinju da razmišljaju da su prevareni, iskorišćeni, da je druga strana bolje prošla, da ih je “nadigrala” i slično. Tu su važni i njihovi roditelji, prijatelji i drugi savetnici, tako da se ova igra moći igra kolektivno, jedan tabor protiv drugog, a koriste se svi raspoloživi resursi. Ne treba zaboraviti da razvod ne dotiče samo one koji se razvode, već i one koji su uključeni, kao što su bake i deke koji se nekad snažno angažuju da bi zaštitili svoje “dete” i svog unuka ili unuku. U takvom međusobnom odnosu, koji u negativnom smislu zovemo “igra”, zaborave se prioriteti, glavno postaje da se ne bude gubitnik, da druga strana pati još više. Tako se zaboravi na dete ili decu, koji sad postaju instrument, predmet, neka vrsta oruđa ili oružja kojim se nanose bol i patnja drugoj strani. On se može svetiti sa neplaćanjem ionako male alimentacije, “da ona vidi kako je bez njegovog novca, jer je sama tako htela”, a ona time što mu uskraćuje viđaje sa decom u stilu “ako ti ja nisam bila dobra, nisu ti dobra ni naša deca”. Pored dece drugo polje borbe je imovina koju su stekli u braku, gde opet nije toliko cilj da se ostane bez nečeg materijalnog, već da se povredi drugi tako što neće dobiti ništa ili što će mu sve biti uzeto. Čini mi se da je najvažnije da ljudi koji se razvode budu emocionalno zreli. Upravo u takvim razvodima u kojima su oboje zreli, ima najmanje ružnih stvari jer svako uvažava prava one druge strane, tako da se ljudi ne osećaju ugroženim što smanjuje agresivnost. Ali, ako je jedno od njih emocionalno zrelo, a drugo nezrelo, tad već nastaje problem koji može biti veliki. Međutim, najgora situacija je kad su obe strane emocionalno nezrele i tad na pogrešno ponašanje jedne strane druga strana reaguje takođe pogrešnim ponašanjem, tako da se to pretvara u pravi rat gde se vuku veoma podli, lukavi potezi, ali i u kojima dolazi do ružnih slika nasilja, sve do ubistva. U većini slučajeva je vreme, govorim o godinama, koje na neki način oduzima važnost onome što se dešavalo tokom razvoda. Život jednostavno natera ljude da se bave novim stvarima, događajima, ljudima i polako se smiruju strasti, ali zamerke i loši odnosi ostaju. Postoje i ljudi koji su se razveli pre više decenija, ali koji se psihološki i emotivno nisu razveli, već se bave životom bivšeg supružnika iako su i sami već dugo u novim vezama ili brakovima.
Razvod je uvek tužan
Šta sasvim sigurno dobijaju bivši supruznici ako se služe ucenama, od toga da otac uskraćuje alimentaciju, do toga da majka ne dozvoljava viđanje deteta?
-Dobijaju to da gube svi uključeni. I to je poenta zašto treba izbegavati tu igru moći “ko će koga”. Majka koja “truje” odnos deteta prema ocu, govoreći “on je NAS napustio” i svaljujući svu krivicu na oca i njegov karakter, postiže da se tokom vremena dete otuđi od oca, da se prekine emotivna veza. Kratkoročno je ona postigla da otac pati zbog toga, da mu se osveti, ali dugoročno je svom detetu oduzela pravo na oca i mogućnost da ima emotivni odnos sa ocem. A to nije dobro ni za deta, ni za oca, a na kraju ni za samu majku. Tako svi postaju gubitnici.
Postoji li idealan razvod i kako ostvariti taj koncept koji priželjkuju svi oni koji imaju nezdrave odnose sa bivsim supružnicima?
-Idealan razvod je za mene razvod u kome su svi uključeni, nasmejani i zadovoljni, a postoji samo na filmu. Razvodi su uvek neprijatni, oni su uvek tužni, bar za jednu od uključenih stana. Kad nešto počne zaljubljenošću, kada ljudi »provere« jedno drugo i odluče se za zajednički život, kad veruju da će to trajati »do kraja života«, pa se ispostavi da oni ne mogu da naprave dovoljno stabilnu, zadovoljavajuću bračnu zajednicu, pa ako su još i deca uključena, tu mora da ima puno neprijatnih osećanja, od razočaranja i ljutnje, ali prvenstveno tuge. I zato su razvodi uvek tužni. A tuga je osećanje čija je funkcija emocionalno razvezivanje jedne osobe od druge. Ali, ako postoje i deca, to dvoje ljudi su doživotno povezani upravo preko te dece. Za funkcionalan ili dobar razvod, glavno je da njih dvoje budu emocionalno zrele ličnosti i da razvod i buduću saradnju oko dece ili deteta gledaju na pravi način. Ljudi u braku imaju dve osnovne uloge: ona je supruga i majka, a on je suprug i otac. Razvodom, oni prestaju da budu suprug i supruga, muž i žena, ali ostaju u ulogama oca i majke. A roditeljske uloge podrazumevaju da u nekim situacijama roditelj da prednost deci, da svoje potrebe, želje i emocije, podredi detetovim interesima. I upravo je u tome emocionalna zrelost za roditeljsku ulogu. Po pravilu, ako je neko bio dobar roditelj pre razvoda, on ostaje dobar roditelj i tokom razvoda i donosi odluke koje prvenstveno neće nauditi detetu. Ako su oboje takvi, postoji mogućnost »deljenog starateljstva« u kome su oba roditelja izjednačena u pravima. Ali, to je moguće i to se dozvoljava samo ako roditelji imaju odnos međusobnog poštovanja i uvažavanja, ako se dogovaraju i dobro sarađuju oko deteta.
Branka Gajić
Foto: Jelena Vlatković
Knjige dr Zorana Milivojevića “Emocije”, “Formule ljubavi”, “Roditeljovanje”, “Psihologički spisi” i “Uloviti ljubav” možete poručiti putem porudžbenice:
Cena knjige “Formule ljubavi” je 1650 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Emocije” je 2860 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Roditeljovanje” je 1265 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Psihologički spisi” je 1265 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Uloviti ljubav” je 1256 dinara + troškovi dostave
© by BGonline. All rights reserved
