Oscilacije u raspoloženju, nemarnost, nevoljnost i nezadovoljstvo trenutnom situacijom wsvi primećuju, kažu mi kako sam stalno “besna i nervozna”,”nesto snuždena”. Od nedavno vežbam i zdravo se hranim. Taj trening mi nekako pomaže da skrenem misli i dođe mi kao izduvni ventil, ali nekad čak ni za to nemam volje, ipak odradim, nateram sebe. 
„Kako ljudi vide svoju nevolju neodvojivo je povezano sa tim što čine u vezi nje, kao i značaju koje pridaju problemu. Oscilacije u raspoloženju, nemarnost u izvršavanju svakodnevnih obaveza, nedostatak volje da se započne neki posao, nezadovoljstvo sobom i svojim ponašanjem, možemo videti kao fazu odmora od pređašnjih, možda preteranih investiranja, a možemo to definisati i kao malodušnost, depresivnost. Od toga kako interpretiramo problem zavise i strategije za njegovo rešavanje. Često se ljudi koji imaju problem ponašaju na takav način da problem održavaju. Bespomoćni su, a sve što čine oni sami ili njihove porodice, zapravo još više potvrđuje njihovu bespomoćnost. Kad se čovek nađe u nekoj nevolji obično sebe vidi kao manje sposobnog, manje nezavisnog, manje slobodnog, svoju porodicu vidi kao manje sposobnu da mu pomogne, kao zabrinutiju i kritičniju prema njegovim sposobnostima (često uobrazi da ga porodica vidi kao nasposobnog da brine o sebi). Preferirarno gledište određuje kako želimo da vidimo sebe, događaje, probleme, druge ljude. Poznati terapeut Karl Rodžers smatrao je da ljudi osećaju uznemirenost kad postoji jaz između njihovog idealnog selfa (preferiranog gledišta o sebi) i percipiranog selfa. Terapeuti upravo pomažu ljudima da povećaju slaganje između percepcije sebe u datom trenutku i preferiranog gledišta o sebi. Takođe, u terapiji se radi na tome da se promeni percepcija problema iz one da je problem dokaz nekog našeg nedostatka u to – da je problem često tranzicioni, slučajan i da u nama postoje ambicije, snage, raniji uspesi i kompetencije kojima možemo da savladamo nevolje. Da bismo proširili polje delovanja za rešavanje teškoća neophodno je da prvo izađemo iz začaranog, bespomoćnog kruga istih ponašanja. Ako su fizičke vežbe, komunikacija s dragim ljudima, bavljenje hobijem, meditacija ili nešto sasvim peto nova ponašanja- samo napred. Imati nadu je takođe dobro, jer to znači da se ljudi u trenucima teškoća ili neuspeha ne predaju anksioznosti, ne podležu depresiji, ne odustaju od borbe, ne ponašaju se kao poraženi. Nada je slična svom bliskom rođaku optimizmu, ali je ona mnogo više od optimističnog stava („biće sve dobro“). Kad se nadi pridruži i akcija, uspeh je moguć.
Doc. dr Sanja Đurđević, porodični psihoterapeut
Foto: Dario Konstantinović
Vaša pitanja za saradnike BGonline-a možete postaviti mejlom: psiholoskapodrska011@gmail.com
© by BGonline. All rights reserved
