Život na režimu preživljavanja
“Ako svesno i namerno ne uspore i nešto ne promene, organizam će ljude sam na to naterati. Na žalost, najčešće kroz bolest…”
Emocionalna iscrpljenost je najčešće osećaj potpunog nedostatka energije, osećaj da stojimo u mestu, a pri tom moramo da se krećemo. Ali, ne možemo- ovako psiholog Ljiljana Jagodić opisuje stanje koje ometa sve više ljudi u svakodnevnom životu.
-Neki to definišu kao” umrtvljenost”, nesposobnost obavljanja najobičnijih dnevnih obaveza i rutina. Najčešće je posledica dugoročnog stresa, konstantne izloženosti negativnim stvarima ili pojedinačnim negativnim događajima koji se nižu jedan za drugim. Jednostavno, nema nekih životnih perioda između u kojima bi mogli akumulirati energiju, izbalansirati plus i minus- objašnjava Ljiljana Jagodić.
U zoni preživljavanja
Hroničan stres neprekidno drži telo na modu “preživljavanja” što doprinosi porastu hormona kortizola, a dugoročno vodi nesanici, raznim psihosomatskim oboljenjima i sl.
-Emocionalna iscrpljenost se itekako oseća u telu, pa je tako često prate fizički bolovi koji nisu posledica fizičkog oboljenja, poput glavobolje, pritiska u grudima, “sindroma nervoznih creva”(iritabilni kolon), visokog krvnog pritiska. Najčešći psihološki simptomi su nedostatak motivacije za obavljanje svakodnevnih obaveza: odlazak na posao, bavljenje porodicom i decom, izbegavanje socijalnih dešavanja, prijatelja, povlačenje u sebe. Česte sui brze promene raspoloženja, pa čovek lako plane, lako se naljuti na druge, mnogo kritikuje, postaje ciničan, sumnjičav, pesimista.
“Nije mi ništa…”
Dugoročni ostanak u stanju emocionalne iscrpljenosti je u psihološkom smislu najčešće uvod u anksioznost i depresiju, dodaje Ljiljana Jagodić.
-Najčešći okidač su životne promene kroz koje se prolazi: duga bolest, fizičke povrede, razvod, promena posla, promena mesta stanovanja, uobičajene krize koje duže traju. Onima koji ne pridaju značaj tim promenama, čiji je odbrambeni mehanizam negacija ili idealizacija (“Ništa to nije”, “Bio sam i u težoj situaciji”, “Kad može Pera, mogu i ja” i sl. uvek kažem da ako svesno i namerno ne uspore i nešto ne promene, organizam će ih sam na to naterati. Na žalost, najčešće kroz bolest.
U tim situacijama je preporuka da se uspori i sagleda sopstvena svakodnevica i naravno nešto promeni.
-Reč ” odricanje” u ovom slučaju zaista ima potpuno pozitivnu konotaciju. Moramo se “odreći ” upravo onoga što nas najviše stresira, a ono što nam pravi najveći stres je uvek nešto što moramo (posao) ili nešto što najviše volimo, a nemamo ga ili ga imamo previše. Moramo se odreći negativnih navika, naučiti da potrebu za značajnošću ne zadovoljavamo samo kroz na primer veliki rad i veliki novac, već kroz npr. veću povezanost i bliskost sa dragim ljudima, kroz provođenje više vremena sa njima.
Nema odmora bez dobrog sna
Uvek su telesni simptomi alarm za promenu, pa tako ne treba ignorisati bolove u telu, nesanicu, razdražljivost, konstantan umor, nesposobnost održavanja pažnje, poremećene interpersonalne odnose jer je sve povezano.
-Ne možete biti odmorni, fokusirani, raspoloženi, smireni bez dobrog sna. Takozvani “duboki san” kojeg tokom prosečnog spavanja imamo 4 puta (između REM faza tokom kojih sanjamo) je potreban mozgu da se odmori, da ne radi ništa. Ako dugoročno imate poremećen san to je možda najbitniji simptom na koji treba obratiti pažnju, jer ako njega nema, sve drugo loše ga prati- kaže Ljiljana Jagodić.
Kako početi sa promenama? Kad prepoznamo neki od simptoma, važno je da priznamo sebi da se nešto dešava, da se jednostavno ne osećamo dobro, napominje Ljiljana Jagodić.
-Ne treba negirati realnost jer negativne emocije, kao i telesni simptomi koji ih prate ako se dugoročno potiskuju upravo imaju za cilj da nas upozore. Kao da nam telo i mozak šalju poruku: “Ako se ti praviš da ne primećuješ, da nešto ne valja, ja sam tu da te opomenem!”. Istrajati u nekoj promeni je najvažniji deo oporavka, ne predati se pred npr. sporošću promene ili pred nerazumevanjem na koje naiđemo kod drugih ljudi. Bitno je fokusirati se na sebe, na ono što je dobro, vežbati mentalnu snagu, a sve to podrazumeva preuzimanje odgovornosti za svoj život, za sebe. Kao što je Irvin Jalom rekao: “Promene u terapiji se dešavaju onda kad shvatimo da niko neće doći da nas spasi, da samo sami sebe možemo spasiti.”
Kako smanjiti nivo stresa?
Bitno je potražiti stručnu pomoć kad primetimo da ne znamo kako dalje, da ne možemo sami budući da burnout vodi u depresiju, kaže Ljiljana Jagodić.
-Nemoguće je životnu energiju koristiti na pravi način ako smo stalno na režimu preživljavanja. Nivo stresa možemo smanjiti na razne načine: postavljanjem zdravih granica, učenjem da kažemo “ne”, fizičkim vežbama, meditacijama, brigom o sebi. Umor i praznina koji ostaju posle burnout-a, najbolje se prevazilaze tim jednostavnim vežbama i menjanjem životnih navika, stvaranjem balansa između posla i privatnog života. Nekad kažem klijentima da je kriza prosto morala da se desi, jer drugačije ne bismo ni pokušali da nešto promenimo.
Branka Gajić
Foto: Saša Džambić
Prevazilaženje straha od gubitka partnera
Život u začaranom krugu ćutanja
Negativne emocije kao deo života
Kako se dobro udati?
Samopouzdanje može da se nauči
Nisko samopouzdanje i samopoštovanje
Izlazak iz depresije
