TUGA SE LEČI KNJIGAMA, ĆUTANJEM I RAZGOVOROM
Reality show “Dvornikovi“ je bila poslednja prilika da publika vidi na okupu po mnogo čemu drugačiju porodicu. Njihov svet, dok je Dino bio živ, bio je obojen svim bojama. Smeh, usponi, padovi, suze, radosti, nevolje … sve je to činilo svet balkanskog kralja fanka Dina Dvornika, njegove supruge Danijele i ćerke Elle. Pre sedam godina ovaj harizmatični pevač koji je imao još mnogo toga da kaže i donese sebi, publici, muzici i porodici preminuo je iznenada, u snu. Njegova želja je bila da na njegovu sahranu ljudi dođu obučeni kao za koncert, da tamo igraju i pevaju. Tako je i bilo. Ispraćen je uz prisustvo brojnih kolega i svoje najveće hitove. Dino Dvornik je ostao upamćen po svojoj dobroti, iskrenosti i muzici.
DANIJELA DVORNIK:
PREBIRANJE PO USPOMENAMA JE BOLNO I LEKOVITO
“Sve što mi nije znao reći govorio je kroz stihove. Ima li šta lepše?”
Prošlo je toliko vremena da sećanja ne izblede, rane u potpunosti ne zacele, ali i da se nove stranice života ispisuju, kreiraju i čuvaju. Dok se Ella nakon života na različitim evropskim adresama preselila u London, Danijela živi u Zagrebu, a leto provodi u porodičnoj kući na Braču.
-Mnogo toga se izdešavalo u našem životu sa Dinom. Ono što nas je spojilo je ljubav koja je i najvažnija. Bez nje ne bi bilo ni nas. Bilo je mnogo suza, ali i mnogo smeha i mnogo muzike pored nas- priča Danijela za BGonline.
Kakvog Dina Dvornika publika pamti, a šta je ono što nikad nije videla?
-Dino je publici bio i otkačen i lud i svoj. Možda su stekli utisak da je nemoguć, ali Dino je bio jedna vrlo jednostavna osoba, vrlo emotivan i dobroćudan. Imao je jednu posebnu lakoću življenja. Kod kuće je bio običan Dino, ali mislim da on nije mnogo bio drugačiji ni prema publici.
Postoji li nešto što nikad Dinu nisi rekla, a želela si?
-Ne, sve sam mu uvek govorila, sve je znao, i znam da je on to cenio. Volela bih možda da sam mu nekad manje govorila .
Kroz koje emocionalne faze si prolazila nakon njegove smrti?
-Taj proces je trajao tačno četiri godine. Prvo doživiš šok, zatim si u fazi žaljenja, pa ljutnje, zatim osećaja praznine. Slede potom mnoga pitanja na koja nemaš odgovor, iznenadne promene raspoloženja, plakanje… Teško je, misliš da tim oscilacijama nema kraja, ali knjige su mi bile velika uteha. Počela sam da se bavim sobom i na taj način sam se borila sa tužnim trenucima. Družila sam se sa prijateljima, radila … Sve to kako bih što manje razmišljala o tugi.
Koliko je „zdravo“ prebirati po sećanjima i uspomenama?
-Uh…. To je neizbežno i bolno, a opet isceljujuće jer sećaš se samo lepih stvari i to ti daje neku smirenost. Opet, ne treba biti rob uspomena jer to je zamka iz koje se neki teško izvuku pa žive u prošlosti, a to znaci da ti zivot prolazi bez prilike da si u ovom trenutku.
Koju pesmu je Dino posvetio baš TEBI i postoji li neka priča vezana za to?
-U mnogim njegovim pesmama vidim fragmente našeg života i prepoznajem sebe. Ceo prvi album je na neki način posvećen meni i to mi je napisao na ploči koju mi je poklonio i to i danas čuvam. Ta ploča je bila oda našoj ljubavi. Ima još pesama koje je posvetio meni kao što su “Sve što imam to si ti”, “Najviše kriv sam ja”. Sve što mi nije znao reći govorio je kroz stihove. Ima li šta lepše?
Koliko si se “žrtvovala” zarad tvoje i Dinove ljubavi, šta je bilo najteže a šta najlepše u toj priči?
-Prvo, meni je sa Dinom bio vrlo zabavan život i imala sam lepih trenutaka koji se ne mogu opisati. Naravno, bilo je i loših, ali ključ svega je bilo poverenje i ljubav jer drugačije ne bi uspeli. Ne žalim ni za čim, jedino možda što nisam završila fakultet i okušala se u nečemu što volim.
Da možeš da vratiš vreme šta više nikad ne bi radila u muško ženskim odnosima?
-Teško je to reći, nije isto imati 20, 30 ili 40 godina jer u različitim godinama drugačije reagujemo i razmišljamo. Nemoguće je biti toliko pametan ili mudar sa 20 godina. Život i situacije te oblikuju, prolaziš iskustva i na tome temeljiš i odnose. Muškarci imaju jako jednostavan način razmišljanja, a mi žene imamo analitički pristup problemima i situacijama, prečesto pravimo problem tamo gde ga nema i često ne znamo pravilno artikulisati pravi problem nego stvaramo priču od njega. Tamo gde mi vidimo problem muškarci ga ne vide. Potrebno je da oboje sagledaju situaciju s obe strane. Ono što bi bio moj savet ženama, je da manje “zvocaju”.
Mnogo si radila na sebi nakon lošeg životnog perioda, kako u fizičkom, tako i u duhovnom smislu. Šta žena posle četrdesete zna i bolje vidi nego pre?
-Kad imas 40 znaš ko si, znaš šta hoćeš, imaš fantastičnu energiju, smireniji si i pametniji. Sve se nekako složi u životu. S lakoćom odbaciš sve što ti smeta i koči te. Jednostavno, život dobija neku drugu dimenziju, a i odnos prema životu se menja.
Mnoge si oduševila svojom fizičkom transformacijom,gubitkom kilograma i novom energijom kojom zračiš.
-Lepota dolazi iznutra jer sam fizički izgled bez unutrašnje lepote nema nikakvog smisla. Biti samo isklesano telo bez rada na sebi iznutra nema puno smisla. Treba naći taj balans. To je moja formula. Nije to proces koji se dogodi preko noći, već konstantni rad sa uspesima i padovima. Bitno je biti istrajan i zavoleti sebe. Kad sam ja u pitanju, tu još uvek ima posla. Blog koji pišem namenjen je ženama 40+ koje žele da rade na sebi. Tu ću podeliti sa njima svoja brojna iskustva i otkriti kako sam uspela da promenim sebe.
Kad je Ella odlučila da ode u Englesku koje savete si joj podvukla i mnogo puta ponovila?
-Ja sam nekako intuitivno znala da će ona završiti u Engleskoj, a London je bio Dinov i moj dom neko vreme i uvek smo mu se rado vraćali jer je to bio grad po našoj meri. Ellu smo od malih nogu učili da putuje, da bude samostalna i uči jezike. Kao i svaka mama, rekla sam joj samo da bude pametna i odgovorna prema sebi i da se pazi.
Mogu li majka i ćerka da budu najbolje drugarice?
-Naravno, naročito sada. Ja sam joj i mama i najbolja prijateljica, jer uvek zna da joj mogu dati najbolji savet i da neću izneveriti njeno poverenje.
Sa kakvim muškarcem bi podelila život posle svega što se dogodilo?
-Niko ne može pobeći od sebe, pa tako ni od svog ukusa prema muškarcima. On mora imati “ono” nešto što će me oboriti s mogu, mora biti duhovit ,voleti istu muziku i biti ” ljudina”, ne u fizičkom smislu nego karakterno. To je neko s kim se mogu smejati, ćutati i biti “ja”, neko ko me razume, ko voli Dina , Ellu i mog psa. Ceo taj paket. Zvuči nemoguće, ali nije. Dogodi se…
EMPATIČNI HEDONISTA (ELLA DVORNIK):
SA TATOM SAM RADILA LUDE STVARI
“Kad shvatiš da nećes živeti zauvek i podsećaš sebe na to svakog dana, manje imaš grižu savesti.”
Ella Dvornik (24) je oduvek bila buntovnica i od malena se izdvajala od svojih vršnjakinja. Bila je tinejdžerka kada je ostala bez oca. Sa ove vremenske distance kaže da mu je zahvalna na svim razgovorima kojima ju je “izbijao kao ekser iz zida” gde su je često drugi ostavljali, ali i mami koja ih je oboje obuzdavala kad su bili “nemogući”. Ella je spletom životnih okolnosti neko vreme bila dete zarobljeno u svetu prerano odraslih. Petar Pan svoje generacije. Vođena radoznalošću i potrebom da živi u skladu sa svojim bićem put ju je vodio na razne strane. Bavila se muzikom, glumom, novinarstvom, radila mnogo različitih poslova, a danas je zaposlena u agenciji koja se bavi internet oglašavanjem. Pored toga Ella je vlasnica izuzetno čitanog bloga gde piše o modi, hrani, putovanjima i hedonizmu.
U kom pravcu idu tvoje ambicije od kad živiš u UK?
-Nikad nisam bila koncentrisana samo na jednu stvar. Jedina ambicija mi je da budem uspešna i da uživam u onome što radim.
Kome je namenjen tvoj blog i kakve devojke ga najčešće čitaju? Koju poruku želiš da pošalješ onima koji te prate?
-Uglavnom su to devojke od 18 do 35 godina koje vole modu i putovanja. Mnogo i muškaraca čita moj blog jer sve što obučem, ja na blogu poklanjam, pa tako momci vole da okušaju sreću i poklone nešto svojim sestrama ili devojkama. Poruka koju uvek šaljem je da ti ne treba mnogo novaca da bi se dobro obukao.
Koje karakterne osobine si nasledila od mame, a koje od tate?
-Mamine karakteristike koje su i u meni vezane su za poslovne prilike koje umem dobro da procenim. Na tatu sam kreativna i opuštena. To je odlična kombinacija za ovo čime se bavim.
Kakva su tvoja sećanja na dane provedene sa Dinom? Kako je izgledala tvoja porodica kad ste svi bili na okupu, čemu te je tata naučio?
-Imam zanimljiva sećanja, uglavnom zabavna. Uvek smo se šalili i radili lude stvari. Tata bi uvek mamu “podbadao”, ona bi se iznervirala i to nas je zabavljalo. Tata me je naučio da budem skromna i da pomažem drugima, čak i onda kad oni meni ne bi. I naučio me je da zavolim to što sam drugačija. Bio je preskroman, jer je znao da njegovi problem nisu najveći na svetu.
Činjenica je da si se izdvajala od svojih vršnjaka još od tinejdžerskih dana. Koliko je to bio teret, a koliko prednost u tvom životu?
-Teret je bio jer većina ljudi ne voli kada iskačeš iz mase. To automatski znači da si drugima zanimljiviji, što je bila velika prednost, međutim mnoga vrata mi je upravo to zatvorilo. Jednostavno, neke stvari su mi bile lakše nego drugima, a neke teže. Morala sam se mnogo više truditi da bih radila stvari koje su nekim ljudima normalne.
Zašto je dobro živeti u trenutku, bez velikih planova?
-Zato što nikad nećeš zažaliti zbog bilo kog iskustva. Planiranje je nekada dobro, međutim zna biti stresno i time se ubije zadovoljstvo koje donosi spontanost. Kad shvatiš da nećes živeti zauvek i podsećaš sebe na to svaki dan, manje imaš grižu savesti.
Kad i kako si odlučila da gotovo na celim leđima imaš impresivnu tetovažu posvećenu ocu? Kako bi opisala taj crtež?
-Crtež predstavlja reinkarnaciju. Tata je jako voleo taj crtez, a ja mnogo volim tetovaže. Najbitnije mi je da svaka tetovaža ima svoje značenje. Na leđa sam je stavila jer je to bilo po mom mišljenju najbolje mesto za nju.
Postoji li nešto što si sebi rekla da nikad nećeš uraditi koliko god da si radoznala i otvorena za nova iskustva?
-Postoji, ali sam sve to svejedno uradila. Iznenadila sam samu sebe kad sam videla koliko me je lako nagovoriti na neke stvari. Premisljala bih se u trenutku, ali sad ne bih to promenila. Za nekog ko ima 24 godine proživela sam više od drugih ljudi, kvalitetno i bez ičijeg odobrenja. To je smisao života.
Kako si podnela gubitak oca, koliko si bila vezana za njega i kako su izgledali ti dani?
-Trebalo mi je dosta vremena da shvatim šta se dešava, da sam sada sama sa sobom i da moram krenuti u svet sama, bez ičije pomoći. Te okolnosti su mi pomogle da shvatim da je vreme da odrastem što sam do tad izbegavala, a i danas mi se ponekad desi. Međutim, srećna sam što sam ga upoznala i imam divna sećanja na oca jer neka deca ni ne upoznaju svoje roditelje. Nisam tražila podršku drugih jer je nikad ne daju. Zato sam kroz sve to prošla sama.
U Londonu živiš, radiš ali i voliš jednog Čarlsa… Koliko se on razlikuje od balkanskog muškarca?
-On je gospodin. Kupuje cveće bez posebnog povoda, brine o meni i ništa mu nije teško. Otvara mi vrata, drži me za ruku kad hodam na visokim potpeticama, napravi mi doručak i mnogo puta mi pokaže da mu je stalo svojim akcijama, ne rečima. Mnogo toga ga odvaja od našeg mentaliteta gde se žene ne tretiraju tako. Najviše volimo da izađemo negde gde još nismo bili. Često putujemo i upoznajemo nove ljude. Ipak, najviše vremena provodimo radeći i planirajući budućnost.
Kako bi opisala svoj lifestyle?
-Empatični hedonista. Bitno mi je da je meni dobro, međutim potrudim se i da drugi iskuse ono što ja prolazim. Živim svaki dan kao da mi je poslednji. Putujem, jedem svakakvu hranu, treniram, brinem o sebi i uživam što više mogu. U svemu pronađem nešto dobro.
Šta mami zameraš?
-Ništa. Kako bih joj mogla išta zameriti, mama najbolje zna.
Branka Gajić
© 2015 by BG online. All rights reserved
Arhiva tekstova:
Doček u pidžami
Kad pravimo kompromise postajemo nesrećni
Kako je brak izdao ljubav?
