Stalna napetost i poricanje bolne realnosti
Disfunkcionalne porodice se definišu kao porodice sa višestrukim „unutrašnjim“ problemima (kao što su porodično nasilje, mentalna bolest, poremećeni bračni odnos, konflikt roditelj-dete, rivalizacija sibling ) i/ili „spoljašnjim“ problemima (alkoholizam ili narkomanija, vanbračne afere, kockanje, nezaposlenost) koji utiču na zadovoljavanje osnovnih potreba porodice. Sržna stvar koja razlikuje funkcionalne od disfunkcionalnih porodica, je da u disfunkcionalnim postoji više stalno prisutnih problema i da oni onemogućavaju zdravo funkcionisanje porodice i zadovoljavanje potreba svih članova, pre svega, najmlađih.
Problemi o kojima se ne priča
Postoje kliničke karakteristike po kojima se prepoznaju difunkcionalne porodice. Jedna od najlošijih poruka koju mladi ljudi ponesu iz patoloških porodica, je da je takvo funkcionisanje normalno. I zaista, mislim da je srž patologije porodice u normalizovanju onoga što je patološko. Živimo u užasu i haosu ali se pravimo i ponašamo kao da on ne postoji. Poricanje je način da ignorišemo probleme i da se pravimo da bolna realnost ne postoji. Roditelji se ponašaju kao da je sve normalno tokom porodičnih problema i kriza (npr. odsustvo roditelja, bolest ili alkoholizam). O tome se nikad ne razgovara, niti se problem rešava. Deca jasno vide i osećaju šta se dešava u porodici, ali pošto se roditelji prave da je sve normalno, deca razvijaju sumnju u sebe i svoje viđenje porodice. Pored toga što se poriče sam problem, poriču se i efekti koje problem ima na sve članove porodice i njihove odnose. Pored toga što trpe, deci nije omogućeno ni da podele svoja bolna iskustva i traže utehu od roditelja. Tako odrastaju sa porukom da ne mogu da pričaju o onome što im je čudno i zastrašujuće.
Život pod kontrolom
Disfunkcionalna porodica je zatvoren sistem, sa rigidnim i strogim pravilima. Ne dozvoljava se različitost, a članovima porodice je zabranjeno da pričaju o dešavanjima u porodici međusobno ili sa osobama van porodice. Neke porodice su krajnje izolovane i skoro da nemaju interakciju sa okolinom. Druge, održavaju stalnu interakciju ali na formalnom nivou, gde se održava određena slika porodice u javnosti, ali ne i ono što se zaista dešava u njoj. Rigidna pravila su u funkciji održavanja disfunkcionalnog, ali sigurnog porodičnog ponašanja, a ne u funkciji potreba članova porodice. Pravila su stroga, nekad potpuno iracionalna i ne dopušta se greška. Često nisu jasno verbalizovana, ali se neverbalno stalno osećaju. U nekim porodicama roditelji uspostavljaju strogu kontrolu, ne dopuštajući deci nikakvu samostalnost. U porodicama sa rigidnim pravilima prirodna i zdrava samostalnost se doživljava kao nelojalnost i napuštanje. U drugim postoje stroga pravila da se ne priča o određenim temama i/ili da se ne pokazuju određene emocije, kao što su tuga, strah ili bes. Deca se tako uče preteranoj samokontroli osećanja, pa počinju previše da kontrolišu sebe ili roditelje.
Porodične tajne
Disfunkcionalne porodice uvek imaju tabue i porodične tajne, neke se provlače kroz niz generacija noseći porodični stid i sramotu povodom toga npr. tajna o nasilju, zavisnosti, psihijatrijskoj bolesti, seksualne teme. Porodične tajne su uvek “žive” i značajne odnosno kreiraju odnose u porodici na jedan nevidljiv način. Sadržaj tajne je pokopan, ali emocije ostaju. Porodične tajne uvek nanose štetu iako se nekad čuvaju iz najboljih namera. Deca mogu da upijaju i osećaju stid i sramotu porodice čak i kada ne znaju sadržaj tajne.
Stalna napetost
U nezdravim porodicama komunikacija je uvek loša, nema otvorene i asertivne razmene, članovi porodice ne slušaju aktivno jedni druge, dominira verbalna agresija, vređanje, prekidanje, psovke, a svaki razgovor se završava u tenziji i konfliktu. Ako se ne svađa, onda se ćuti i ne postoji nikakva razmena. Potrebe i osećanja koja deca saopštavaju se ne uvažavaju, čak im se direktno ili indirektno šalje poruka da se ne osećaju tako kako se osećaju ili da ne treba tako da osećaju. Deca se uče da treba da veruju roditeljima, a ne svojim očima i osećanjima- dete kaže da je tužno, a roditelj ga poklopi sa “Ma nije ti ništa” ili “Ne treba da budeš tužan”. Deca vremenom zaključe da su njihova osećanja i potrebe bezvredni. Proizvoljnost i nedoslednost ponašanja u toksičnim porodicama narušavaju osećaj sigurnosti kod najmlađih. U disfunkcionalnim porodicama deca stalno osećaju tenziju, hodaju kao po jajima, ne znaju šta ih očekuje, jer se roditelji ne ponašaju dosledno i pravedno. Na primer, kad odrastaju uz oca alkoholičara deca postaju napeta jer stalno prate atmosferu u kući, da li je otac pijan ili nije, a ako je pijan šta će da se desi. U lošim porodičnim sistemima dolazi do mešanja i obrtanja uloga. Sticajem različitih okolnosti deca bivaju delegirana da se brinu o roditelju i/ili braći i sestrama, jer su jedan ili oba roditelja fizički odsutni, mentalno ili emocionalno neupotrebljivi. Ili u slučaju lošeg, distanciranog braka, majka traži emocionalnu bliskost i podršku od deteta, a ne od partnera. Deca prerano gube bezbrižnost detinjstva jer moraju da preuzimaju uloge za koje nisu dorasli.
Branislava Pavlović, psihologt
Foto: Dario Konstantinović
www.branislavapavlovic.rs
pavlovic.branislava@outlook.com
Intervju sa Branislavom Pavlović:
Saveti Branislave Pavlović:
Moraju li svi da imaju decu?
Kako pomoći depresivnoj osobi?
Da li ste tužni ili depresivni?
Prevara u braku
Da li dajete, uzimate ili kalkulišete u ljubavi?
Loš brak i nesrećna deca u njemu
Da li ste razočarani u svoj brak ili vezu
Šta se dešava kad u partnerski odnos ušeta neko treći?
Život pored osobe koju (ne)volite
Život tinejdžera i depresija u adolescenciji
Četiri ubice partnerskog odnosa
Brak u krizi, deca u svojoj sobi
Kako žive srećne porodice?
