Postizanje mentalne privatnosti u sopstvenom domu
“Unutrašnji mir je laboratorija u kojoj se rađaju nove ideje. To je mesto gde se vraćamo sopstvenim vrednostima i “punimo baterije” kako bismo ponovo imali šta da ponudimo svetu.”
Zbog čega neki ljudi radije biraju da slobodno vreme provode kod kuće, zašto dom vremenom ljudima postane gotovo zaseban univerzum gde sve postaje tiše, iskrenije i jasnije nego napolju, da li je to “bežanje od života” ili samo težnja tome da žive svoj život u svom ritmu, zašto se neki ljudi otuđuju, zbog čega je sve manje druženja i poverenja. O ovim temama za BGonline govori prim. dr Anđelka Kolarević, psihijatar i psihoterapeut.
-Mnogo je razloga zbog kojih ljudi biraju da slobodno vreme provedu u udobnost svog doma umesto u izlasku i viđanjima sa drugim ljudima, a da pri tom takve odluke nemaju nikakve veze sa kliničkom depresijom ili socijalnom anksioznošću. U savremenom svetu gde smo stalno izloženi informacijama i društvenim interakcijama dom često postaje prostor za svesnu regeneraciju, objašnjava dr Kolarević.
Šta nam crpi energiju?
Anđelka Kolarević napominje da strukturama ličnosti kao što su introverti socijalne interakcije crpe energiju, bez obzira na to koliko su ti ljudi društveno vešti.
-Boravak kod kuće je za njih način da povrate snagu. Dok ekstroverti traže stimulaciju spolja, introverti je nalaze u miru, čitanju, hobijima ili jednostavno u tišini.
Da li ti ljudi “beže od života” ili samo teže tome da žive svoj život u za njih podnošljivijem ritmu, kako ne bi morali da se prilagođavaju tuđim emocijama i očekivanjima? Dr Kolarević podseća da nasuprot poznatom strahu da ćemo nešto propustiti (FOMO), sve više ljudi praktikuje JOMO — radost zbog propuštanja.
Život bez kompromisa
Na pitanje zbog čega se ljudi udaljavaju i zašto je sve manje druženja, iskrenih prijateljstava i poverenja dr Kolarević ima konkretan odgovor i objašnjenje.
-To je svesna odluka da se odbiju društveni pozivi u korist unutrašnjeg mira. To nije povlačenje iz sveta, već davanje prioriteta sopstvenim potrebama nad društvenim očekivanjima. Spoljni svet može biti veoma stimulativan: buka, gužva, jako svetlo i nepredvidive situacije. Kod kuće, čovek ima potpunu kontrolu nad uživanjima svojih čula i osetljivošću (muzika, osvetljenje, temperatura). Može da upravlja i važna je udobnost (odeća, položaj tela). Današnji čovek može raditi tačno ono što želi, bez kompromisa sa grupom.
Dom kao sigurno mesto
U svetu koji je često haotičan i zahtevan, dom predstavlja jedino mesto gde pojedinac ne mora da igra nikakvu društvenu ulogu, napominje Anđelka Kolarević.
-Tu ne morate biti “profesionalni”, “ljubazni” ili “zanimljivi”. To je prostor gde možete biti potpuno autentični i ranjivi. Ponekad je razlog sasvim pragmatičan uz uštedu vremena, novca, izlasci su postali skupi, zahtevni, tako se izbegavaju trendovi izlaženja na određena mesta. Ljudi biraju ekonomičnije, a udobnije rešenje
Važan aspekt je i ušteda vremena, izbegavanje putovanja kroz gradsku gužvu ili traženje parking mesta. Mnogi ljudi smatraju da se najbolje odmore uz kvalitetan san ili miran hobi što im omogućava da budu produktivniji tokom radne nedelje. Taj trend je zapravo postao toliko izražen da su sociolozi i psiholozi počeli da koriste termine poput “nesting” (gnežđenje) ili “cocooning” (učaurivanje) kako bi opisali ovaj fenomen. Iza ove pojave može se kriti zaštićenost i postizanje mentalne privatnosti. Boravak kod kuće ponekad može biti jedina granica između potrebe da održavamo digitalnu sliku o sebi i biti potpuno opušten i autentičan. Ljudi prateći skandinavske trendove ulažu više u lični prostor, udoban nameštaj, kao da naša udobna sofa ne može zameniti nijednu spolja. Odmor je postao statusni simbol podjednako važan kao i produktivnost.
Sposobnost da se uspori i uživa u miru je znak emocionalne zrelosti
Da li je tehnologija “krivac” što se ljudi udaljavaju i više okreću sebi?
-Tehnologija je dovela do toga da su iskustva kod kuće (high-end streaming, vrhunski gaming, online kursevi, dostava vrhunske hrane) često kvalitetnija ili barem udobnija od onoga što se nudi napolju. Ovaj trend nam zapravo govori o jednoj vrsti kolektivnog umora od modernog tempa života. Ljudi više ne osećaju obavezu da budu “svuda” kako bi dokazali da su društveno živi. Postoji novo uočeni fenomen: “Para-socijalna” zasićenost. Kroz podkaste, serije i društvene mreže konzumiramo ogromnu količinu ljudske interakcije čak i kada smo sami. Mozak često dobija signale da je “bio u društvu” jer je satima slušao nečiji razgovor ili pratio nečiji život, pa se potreba za odlaskom na stvarne događaje smanjuje jer je rezervoar za socijalizaciju već prividno pun. Ranije se smatralo da je osoba koja ostaje kod kuće “dosadna” ili nepopularna. Danas se, naprotiv, sposobnost da se uspori i uživa u miru često doživljava kao znak emocionalne zrelosti i visokog nivoa self-care-a.- objašnjava dr Anđelka Kolarević i dodaje da ovaj osećaj da dom prestaje da bude samo nekretnina i postaje prošireni deo svesti često se javlja kod ljudi koji poseduju specifičan psihološki sklop.
Filtriranje haosa
-Za senzorno osetljive pojedince i introverte svet je često prebučan, prebrz i vizuelno prenatrpan. Za njih prag ulaznih vrata nije samo fizička barijera, već membrana koja filtrira haos. Kada uđu u svoje mirne domove ostavljaju buku i haos užurbanosti i mogu konačno da se “bave suštinom”. Postoji zanimljiv fenomen: kada se fizički prostor smanji (na četiri zida), mentalni prostor se često širi. Napolju je fokus je difuzan, horizontalan (gledamo oko sebe, pazimo na saobraćaj, ljude). Fokus postaje vertikalan, dubok u naša četiri zida. Za pisca, programera, umetnika ili analitičara spoljni svet je samo izvor sirovog materijala, dok je dom mesto gde se taj materijal prerađuje. Oni u domu stvaraju sopstveni ekosistem. Tu vreme teče drugačije (tzv. flow stanje). U tom “zasebnom univerzumu” oni imaju osećaj moći nad svojom pažnjom, što je u spoljnom svetu gotovo nemoguće.
Gubitak besciljnosti
Iskreno prijateljstvo zahteva “besciljno” vreme – sate provedene u razgovoru, ni o čemu posebno, kaže dr Kolarević i dodaje da se danas takvo vreme doživljava kao luksuz ili gubitak produktivnosti što ubija spontanost neophodnu za duboku bliskost.
-Društvene mreže su stvorile “plitku” vrstu povezanosti. Imamo stotine “prijatelja” na mrežama što mozak može prevariti da pomisli da je socijalno namiren. Međutim, digitalna interakcija ne luči istu količinu oksitocina (hormona povezivanja)
Radno vreme, dug put do posla i stalni pritisak da budemo uspešni ostavljaju nam mrvice energije na kraju dana. Često biramo izolaciju ne zato što ne volimo ljude, već zato što nemamo emocionalni kapacitet da procesuiramo tuđe potrebe. Živimo u svetu koji nudi previše izbora. To se prenelo i na međuljudske odnose. Ako dođe do nesporazuma ili konflikta, ljudima je danas lakše da se “ghostuju” (nestanu bez objašnjenja) ili prekinu kontakt nego da prolaze kroz težak proces pomirenja i prilagođavanja. Poverenje se gradi upravo kroz prevazilaženje tih kriza, a mi smo postali nestrpljivi za taj proces. Zbog opšte nesigurnosti u svetu, ljudi se često povlače u sebe kako bi se zaštitili. Poverenje u druge podrazumeva rizik. Da biste nekom verovali, morate mu dati moć da vas povredi. U društvu koje promoviše individualizam i “samodovoljnost” taj rizik se mnogima čini prevelikim. Lakše je ostati “siguran” u svom svetu, nego se otvoriti i rizikovati razočaranje.
Otpornost na stres
Povratak među ljude podrazumeva korekciju unutrašnjeg sveta, podseća dr Kolarević.
-Čovek je relaciono i socijalno biće. Kad smo predugo izolovani, naša percepcija stvarnosti počinje da gubi svoje “koordinate”. Drugi ljudi služe kao ogledalo. Kroz interakciju testiramo svoje ideje, ublažavamo unutrašnje monologe koji mogu postati previše kritični ili nerealni i dobijamo povratnu informaciju koja nas drži prizemljenima. Razmena energije, smeh ili čak konstruktivan konflikt sa drugima pomažu u regulaciji nervnog sistema. Socijalna podrška je jedan od najjačih faktora otpornosti na stres. Osećaj da smo deo šire zajednice daje smisao našem postojanju izvan uskih okvira sopstvenog “ja”. Da bismo bili kvalitetni u odnosima moramo znati gde mi prestajemo, a drugi počinje. Taj sopstveni prostor omogućava da se ne izgubimo u tuđim očekivanjima, potrebama i projekcijama. Unutrašnji mir je laboratorija u kojoj se rađaju nove ideje. To je mesto gde se vraćamo sopstvenim vrednostima i “punimo baterije” kako bismo ponovo imali šta da ponudimo svetu. Vratiti se među ljude je poput izdaha – deljenje sebe sa svetom, davanje i učešće u životu. Imati svoje parče univerzuma je udah – uzimanje onoga što nam je potrebno da bismo preživeli i ostali svoji. Bez jednog, drugo postaje toksično. Previše društva bez samoće vodi u površnost i iscrpljenost; previše samoće bez društva vodi u izolaciju i gubitak dodira sa realnošću. Ključ je u slobodi kretanja između ta dva stanja.
Vreme za sebe i naš siguran prostor
Dok sa raznih strana čujemo podsećanje da je veoma važno u svakom danu naći vreme za sebe ima i onih koji tu poruku čini se, razumeju na način koji ne radi za njih. Naprotiv.
-Konstruktivno vreme za sebe podrazumeva aktivnosti koje nas vraćaju u sopstveno telo i sadašnji trenutak. To može biti šetnja, hobi koji zahteva fokus (pisanje, slikanje, rad rukama) ili jednostavno tišina. Alkohol i mreže rade suprotno – oni nas izmeštaju iz nas samih, stvarajući privid opuštanja dok zapravo dodatno zamaraju mozak i nervni sistem. Ovaj podsetnik znači i učenje kako reći “ne” drugima da bismo rekli “da” sebi. Međutim, važno je da to “da” ne bude destruktivno. Ako se vreme za sebe koristi za ponašanja koja kasnije izazivaju osećaj krivice ili mamurluka, onda nismo sebi učinili uslugu, već smo stvorili novi problem koji ćemo ponovo morati da “rešavamo” istim tim destruktivnim metodama. Naći vreme za sebe znači stvoriti siguran prostor u kojem možete biti ono što jeste, bez maski koje nosite pred drugima, ali i bez štaka (poput poroka) koje vam na kraju otežavaju hodanje kroz život. To je vreme u kojem se ponovo povezujete sa svojim vrednostima i ciljevima.
Konstruktivno i destruktivno vreme
Glavna razlika između konstruktivnog i destruktivnog vremena za sebe leži u tome da li se nakon tog vremena osećate „punije“ ili „praznije“, kaže dr Kolarević.
– Destruktivni načini (alkohol, beskonačno skrolovanje mrežama, prejedanje) često su pokušaji anestezije – želje da se pobegne od neprijatnih misli ili umora, umesto da se sa njima suoči ili da se od njih odmori. Kao što telu treba vreme da svari hranu, psihi je potreban mir da obradi događaje, emocije i informacije koje smo prikupili tokom dana. Ako taj prostor ispunimo digitalnim šumom (društvene mreže) ili supstancama koje menjaju svest, mi zapravo samo odlažemo taj proces. Pravo vreme za sebe je ono u kojem dopuštamo mislima da slobodno teku, bez spoljnih stimulansa.
Branka Gajić
Foto: Miomira Mia Medaković
