“ChatGPT vrlo dobro imitira jezik terapije, ali ne i sam proces terapije. Može da zvuči veoma empatično, da deluje kao da vas razume, da brzo uredi haos. Može čak i da uteši. Ali, opet, uteha nije terapija. Terapija je i frustracija i ograničenje i konfrontacija. Nekad i ćutanje. Nekad čekanje. Neznanje.” (Renata Senić, psihoanalitičar)
U potrazi za brojnim odgovorima na pitanja iz svakodnevnog života sve više ljudi se obraća ChatGPT-u za savet, pa i kada je reč o psihološkim temama, problemima sa mentalnim zdravljem, partnerskim odnosima, roditeljstvu. Psihoterapeut i psihoanalizičar Renata Senić je nedavno „testirala” znanje koje ChatGPT može da ponudi i ustanovi iz profesionalnog ugla koliko ova vrsta virtuelne podrške može da pomogne.
-Napravila sam mali takoreći profesionalni eksperiment, pre svega iz radoznalosti. U poslednje vreme sve češće slušamo tvrdnje da je veštačka inteligencija dobar terapeut, da nekim ljudima čak pomaže više od psihoterapeuta, a postoje i istraživanja koja pokazuju da ljudi određene odgovore AI sistema procenjuju kao empatičnije ili korisnije od odgovora stručnjaka. Mene je zanimalo šta se tu zapravo dešava- otkriva Renata Senić.
Uneti red u unutrašnji haos
Renata Senić kaže da je ušla u razgovor sa ChatGPT- jem kao da je pacijent i dala mu vrlo jasnu instrukciju da se ponaša kao psihoanalitički terapeut.
-To mi je bilo važno jer radim iz tog okvira i mogu relativno lako da prepoznam kada nešto liči na analitičko mišljenje, da li uspeva da održi barem privid seanse, da li može da deluje kao da je “to-to”. Htela sam da vidim da li će me podsetiti makar na jednog od brojnih analitičara sa kojima sam radila, da li postoji osećaj procesa, traganja, zadržavanja u neznanju ili dobijamo nešto drugo. Ono što sam vrlo brzo videla jeste da ChatGPT može biti izuzetno ubedljiv. Brzo prepoznaje obrasce, jako dobro koristi psihodinamski rečnik, nudi interpretacije koje zvuče stručno i koherentno. Često vrlo brzo napravi osećaj da je nešto važno razumeo i da je uneo red u unutrašnji haos- objašnjava Renata Senić u razgovoru za BGonline. -Na primer, u psihoanalizi su asocijacije veoma važne. Posebno kada govorimo o simptomima, konfliktima ili snovima. Ne postoji ozbiljna analiza sna bez slobodnih asocijacija osobe. Simbol u snu ne znači isto za mene i za vas. Neko sanja vodu i za jednu osobu to je trauma, za drugu seksualnost, za treću uspomena na detinjstvo. Značenje nastaje iz subjektivnog iskustva osobe. Ono što sam primetila kod ChatGPT-ja jeste da preskače taj proces. Ne pita za asocijacije i ne zadržava se u istraživačkom modu, da čak i kad mu je dat jasan prompt da to radi. Ne ostaje u poziciji „hajde da zajedno vidimo”. Vrlo brzo prelazi na interpretaciju i ponaša se kao da već zna. To mi ne radimo u terapiji.
Vaša psihološka slika
Takvo njegovo “ponašanje” Renata kaže da više liči na sofisticiranu verziju „drage Savete”.
-Neko vam kaže šta se verovatno dešava, vrlo ubedljivo, smisleno i često vrlo utešno, samo što to uopšte nema veze sa poslom terapeuta. Posao terapeuta je da misli zajedno sa vama. U mom eksperimentu bilo je više situacija u kojima je nešto interpretirano kao odbrana, a zapravo je bila svesna strategija. To nije sitna terminološka greška. Ako vi nešto što je potpuno svesna odluka osobe prevedete u nesvesni konflikt, vi ste potpuno promenili psihološku sliku te osobe. I sada zamislite nekog ko nije terapeut i nema dovoljno znanja da kaže: „Čekajte, ovo nije moja odbrana, ovo je nešto što sam potpuno svesno radila.” Takva osoba lako može da poveruje. A to je meni ozbiljna stvar jer ljudi koji traže pomoć uglavnom ne dolaze iz pozicije velike sigurnosti u sebe. Dolaze kada su zbunjeni, kad ne znaju šta osećaju, izgubljeni su. I tada formulacija koja zvuči stručno ne deluje kao hipoteza – što mi uvek u terapiji radimo. Gradimo hipoteze i proverama s pacijentima. ChatGPT interpretacija deluje kao istina. Ako ta „istina” nije njihova, nego tehnički precizna ali suštinski pogrešna interpretacija, onda ne govorimo više o pomoći. Govorimo o udaljavanju osobe od nje same. To mi deluje mnogo ozbiljnije nego što se trenutno predstavlja.
Uteha nije terapija
Renata kaže da ChatGPT vrlo dobro imitira jezik terapije, ali ne i sam proces terapije.
-Može da zvuči veoma empatično, da deluje kao da vas razume, da brzo uredi haos. Može čak i da uteši. Ali, opet, uteha nije terapija. Terapija je i frustracija i ograničenje i konfrontacija. Nekad i ćutanje. Nekad čekanje. Neznanje. A ChatGPT je preterano poslušan. Ako mu tražite da bude topao, biće topao. Ako tražite da bude analitičan, biće analitičan. Ako tražite konfrontaciju, konfrontiraće. On ne razume finese trenutka. Ako mu, recimo, kažete da se ponaša kao psihoanalitičar i da konfrontira, često konfrontira prerano ili pregrubo. Bez osećaja za koliko osoba može da primi u datom trenutku. U terapiji nije poenta reći nešto tačno. Naravno da je bitno i da govorimo tačne stvari, ali to je samo jedan deo posla. Poenta je reći nešto u trenutku kada osoba to može emocionalno da obradi. Pa, ako kojim slučajem omašimo, onda i da primetimo, mi to radimo kroz empatiju, kroz emocionalno čitanje druge osobe. AI to ne radi dobro. Takođe, često je vrlo bukvalan i konkretan. Daje strukturu koja ume da bude rigidna. Život organizuje po modelu „uradite ovo, pa ovo”, što ponekad može biti korisno, ali psihički život nije check-lista. Ljudi su mnogo kontradiktorniji, ambivalentniji i manje uredni od toga. I potrebno im je da neko nosi tu haotičnost sa njima, a ne da ih za njih uredi. ChatGPT ne može ništa da nosi, on nema unutrašnji prostor. Ne može da sadrži čoveka, a taj deo terapije je mnogima i barem u nekim periodima i najpotrebniji.
Zamka ChatGPT-a
Mnogo je onih koji savete vezane za mentalno zdravlje traže u online prostoru. Renata Senić napominje da treba biti veoma oprezan sa svim što zadire u duboko tumačenje ličnosti, nesvesnih motiva, trauma, partnerskih odnosa ili porodične dinamike, posebno kod ljudi koji su veoma nesigurni ili skloni zavisnim odnosima.
-Tu vidim možda i najveću zamku. ChatGPT može vrlo brzo da umiri. To je tačno. Može da reguliše anksioznost i da pruži osećaj da niste sami. Ali, ne vežba ljude da misle kritički. Naprotiv. Postoji rizik da osoba počne da proverava svaku svoju dilemu spolja. Da pita za svaku odluku, svaku emociju, svaki konflikt i polako razvija sve manje poverenja u sopstveni kapacitet mišljenja. Drugim rečima, može kratkoročno da uteši, a dugoročno da produbi nesigurnost. Psihoterapija ne ljude ne čini zavisnima. Dobra terapija pomaže ljudima da postaju sve nezavisniji i da odu da žive svoje živote. Dobar terapeut podržava odvajanje i autonomiju. Radi tako da vam jednog dana više ne bude potreban dok ChatGPT radi suprotno. On stalno nudi još odgovora, objašnjenja i pitanja. Nema seting. Nema granice. Nema završetka seanse. Nema frustracije koja je neophodna za psihički razvoj. Zbog svega toga lako može da postane takozvani self objekat (regulator psihe koji nije sasvim napolju, a ni sasvim unutra) kao neka štaka na koju se osoba sve više oslanja spolja, umesto da razvija unutrašnju stabilnost.
Kako ljudi koji sebi ne mogu da priušte odlazak na psihoterapiju sebi mogu pomoći- pitaju se mnogi.
-Važno mi je da budem fer, jer mnogi ljudi zaista nemaju finansijsku mogućnost za terapiju.
Ne mislim da treba demonizovati tehnologiju. Mislim da može imati korisnu pomoćnu funkciju. Može pomoći da organizujete misli, da se emocionalno regulišete u kriznom trenutku, da bolje razumete neke pojmove ili da ne ostanete potpuno sami sa sobom.
Ali bih bila veoma pažljiva da se to ne zameni za terapiju.
Jer prosto ne može da je zameni. Terapija nije savet, niti interpretacija, niti dobra formulacija sama po sebi. Terapija je najpre odnos. A odnos podrazumeva granicu, seting, frustraciju, čekanje, nerazumevanje, korekciju, povlačenje, kontakt, odvajanje.
Sve ono što je ljudsko.
Dakle, mislim da veštačka inteligencija može biti koristan alat, ali vrlo problematična zamena za proces koji nastaje između dve osobe.
Branka Gajić
Foto: privatna arhiva
