U poslednje vreme sve češće razgovaram sam sa sobom, čini mi se predugo. Da li je to normalno?
– To je normalno jer smo dugotrajnom samoizolacijom usmereni na sebe i svoj unutrašnji svet. Razgovor sa samim sobom služi tome da dodatno elaborišemo svoj self i njegove različite aspekte i podaspekte. Kad sami sebe kritikujemo, to je najčešće glas nekog ko nam je bio ili nam je još uvek važan. Kad sebe hrabrimo ili bodrimo to može biti glas roditelja koji je o nama brinuo ili čak i naš autohtoni glas, a kad guramo stvari pod tepih ili se branimo, najčešće je to dete u nama koje ne voli odgovornost, dosadu i obaveze. Ukoliko to radite da biste razmotrili određene probleme, situacije, brige ili neka rešenja, to je sasvim u redu. Trajanje tog unutrašnjeg monologa ne mora da znači da neko gubi razum i sama vremenska dužina nije problem. Problem može biti ako pričamo nepovezane stvari, besmislene sadržaje ili to radimo toliko često i dugo da to počne da nam ometa svakodnevno funkcionisanje.
Marko Braković, psihoterapeut
Foto: Marija Nisić
Vaša pitanja za saradnike BGonline-a možete postaviti mejlom: psiholoskapodrska011@gmail.com
© by BGonline. All rights reserved