Luksuz nam nije potreban da bismo uživali u životu
Ima 35 godina i preko milion pređenih kilometara iza sebe. Na svoju prvu veliku avanturu svetski putnik Viktor Lazić je krenuo sa nešto novca, polovnim automobilom Lada Niva i željom da vidi i nauči što više. Nakon godinu i po dana vratio se kući u Beograd sa mnogo utisaka prethodno obišavši 32 zemlje i 3 kontinenta gde je 65 puta noćio u krevetu, 308 puta u Ladi Nivi, a ostale noći prespavao na otvorenom. Bio je neretko i opljačkan, pa su mu tako tokom njegovog putešestvija ukrali 7 fotoaparata i 3 mobilna telefona.
-Kad nešto ne možeš da promeniš, na to se moraš naviknuti, kao na vremensku nepogodu. Tako sam i ja uvek bio spreman da budem opljačkan. To nije tako strašno, kad se čovek jednom sa tim pomiri. Lopovi su veoma maštoviti, a najviše cenim one koji me opljačkaju, a da to i ne osetim. Ima i nasilnika, naravno, ali to je već posebna priča- govori Viktor Lazić u razgovoru za BGonline.
Knjige važnije od komfora
Sa putovanja je kući poslao čak 1 tonu knjiga i predmeta za Muzej knjiga i putovanja koji je osnovao u Beogradu.
-Kada sam morao da biram da li ću jesti ili kupiti neku knjigu, uvek je knjiga prevagnula. Mnogo puta sam noćio u Ladi baš zato što sam novac izdvojen za hostele, trošio na knjige i zanimljive artifakte, koji se sad mogu videti u muzeju. Tu su, na primer, knjige od slonovog izmeta, sa koricama od ljudskih kostiju, listovima od palmi, bambusa, bananinog lišća, magijske knjige mnogih plemena koja još žive u džunglama, drevni svici mnogih naroda. Iz Kine sam doneo knjige od pirinča koje mogu da se pojedu.
Viktor je deveta generacija u porodici koja se bavi knjigom i kulturom, a njegov čukundeda je 1882. godine otvorio čitalište u Vojvodini.
-Sa svega devet godina baka me je proglasila naslednikom, čuvarom porodičnog blaga. Dakle, od najranijeg detinjstva posvećen sam otvaranju biblioteke i muzeja. To smo uspeli da uradimo u okviru Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“. Sve što radim prožeto je ciljem stvaranja važne, velike kulturne institucije koja bi u Beogradu putem kulture objedinila ceo svet. Tako sam, prirodno, na putovanjima sakupljao stvari i knjige za muzej. Slao sam ih brodovima, vozovima, avionima i uvek punio automobil knjigama skoro do vrha. To daje jednu novu dimenziju i smisao mojim putovanjima.
12 godina putovanja po svetu
Na svoja prva velika putovanja Viktor je krenuo kao tinejdžer. Već od 14. godine je često posećivao porodicu rasutu po Evropi, a sa 18 je otišao na Tajland, u sopstvenoj režiji na mesec dana.
-Imao sam dvadeset godina kada sam tajno prvi put otišao u Moskvu zbog jedne Ruskinje, malo kasnije sam otišao da je posetim u Novosibirsk, u Sibiru. Do moje velike avanture roditelji su imali dovoljno vremena da shvate sa kim imaju posla i da tu nema pomoći, da ni vezivanje za radijator ne bi pomoglo. Ja sam nadaren za pisanje i putovanja i bio bi greh to sprečavati. Sigurno da im nije bilo lako, ali sam se i ja trudio da im olakšam. Ukupno sam proveo 12 godina putujući po svetu! Mislim da nije bilo više od nekoliko dana tokom tih 12 godina kada se nisam javio roditeljima i to isključivo kada je to bilo tehnički neizvodljivo i uvek bih im to unapred najavio-priča Viktor.
U Australiji je posetio srpsku crkvu koja se nalazi u sred pustinje što je za njega bilo posebno iskustvo.
-U centralnom delu Australije, koji je najteži za život, u jednom rudniku, dakle ispod zemlje, postoji srpska crkva. Tlo je toliko vrelo da podseća na mesečev predeo! Neizdrživo je biti napolju. Sigurno je oko 50 stepeni. A najhladnije mesto na kojem sam bio je Sibir, na minus 55. Do tog dana sam voleo zimu, od tada sam postao zimogrožljiv. Toliko je hladno da ako skineš kapu, posle dva minuta ti se uši smrznu i otpadnu! Ako dodirneš nešto golim rukama, odmah se za to zalepiš i posle moraju da ti seku kožu. Na licu moraš da držiš masku, jer se inače ledi tečnost u očima, oči ti se bukvalno pretvore u kocku leda…
Bez svega se može
Na putovanjima je naučio mnogo toga, a jedna od istina je da se bez svega može!
-Putovanja tu lekciju naročito dobro podučavaju. Sav luksuz na koji smo navikli, zapravo nam nije potreban da bismo uživali u životu i to se jasno vidi dok se, recimo, gleda zalazak Sunca na obali mora u Urugvaju. Može se čak i sa minimumom hrane, kamoli bez svega drugog. Zato kad krećem na putovanje nosim jako malo stvari. Jedva dve, tri majice i dva-tri šorca i pantalone. Važno je uvek poneti celog sebe. Mnogo godina na putovanjima me je naučilo da, zapravo, ništa što ne nosim u sebi, nije zaista moje i ne treba da bude moje.
Gušter kao krokodil
Susretao se Viktor tokom svojih putovanja širom sveta sa neobičnim ljudima ali i sa neverovatnim životinjskim vrstama. Imao je priliku da nauči da bude gusar, ali i da jaše slona…
-Sa životinjama sam imao manje problema nego sa ljudima. Tigrovi, lavovi, koale, krokodili i aligatori, beli medvedi, kenguri, kitovi, foke, morževi… koje god životinje da se setite, verovatnoća je da sam se negde sa njom družio. Na Tajlandu sam bio u mestu koje na 70.000 žitelja ima čak 100.000 krokodila! U Australiji sam ubio kengura. Kako su njihove oči sa strane, oni ne vide pravo i jedan kengur se zaleteo i usred vožnje udario u prednja vrata! Samo se stropoštao u travu. Pokušao sam da mu pomognem, ali je bio agresivan. Kada sam prijavio šerifu u prvom naselju, mislio sam da će možda poslati veterinara da mu pomogne. Bilo mi je iskreno žao životinje. On mi je, međutim, samo rekao: „Idi dalje. Ko nije ubio kengura u Australiji, taj ovde nije seo za volan!“ Posebno su mi dragi „Zmajevi sa Komoda“, posebna vrsta guštera dugačka i po tri i po metra! Ti gušteri veličine krokodila mirno se izležavaju ispred kuća meštana i velika su turistička atrakcija. Slonovi su mi naročito dragi. Njihova ćudljivost i inteligencija nemaju granica. Do nekih naselja u džunglama Laosa može da se dođe jedino na slonu. Upisao sam kurs za slonojahača i za svega nekoliko dana savladao osnove ove komplikovane veštine. Veoma je važno da se slonu dopadne čovek koji ga jaše. Kažu mi da mozak slona luči neki hormon kada vide ljude, da im mi izgledamo slatko, kao nama recimo kučići. Ali, ako im se čovek ne dopadne, a to sam video svojim očima, tu nema pomoći! Vrpoljiće se, kidaće celo drveće i udarati po svojim leđima, uzimaće vodi u prskati jahača sve dok ga ne skinu sa leđa-otkriva nam Viktor.
Grebanje šapom od medveda
Šamani širom sveta vrlo često leče batinama, čak i kada su hiljadama kilometara udaljeni jedni od drugih budući da je snažno verovanje se da je razlog bolesti i svih nedaća to što zao, loš duh uđe u čovečije telo. Viktor je ovaj vide “lečenja” iskusio na sopstvenoj koži.
– Lečenje je logično: treba učiniti da duhu u vašem telu bude neudobno, a vaš duh svejedno nema kuda drugde da ode. I tako, uzmu i prebiju vas kako bi vas izlečili. Mene su tako više puta bičevali, naravno uz dozu prirodnih lekova od raznog bilja, a jedna šamanka mi je leđa grebala do krvi pravom odsečenom šapom od medveda. Na nju sam naleteo u Republici Tuvi, to je ruska provincija iznad Mongolije u kojoj je većinski narod autohtonog porekla, Tuvci.
Putovanje uz pomoć sunca i kompasa
Mesec dana je putovao kroz pustinju 2000 km u Mongoliji, a gubio se gotovo svakog dana. Dok nam priča o tome kako u Mongoliji nema puteva otkriva da je najveći izazov za njega bio da pređe reku.
-Mislim da u Mongoliji ima samo jedan most, na stotine reka i na hiljade kilometara rečnih korita. Ako je negde uzvodno protekle nedelje bila kiša, prelazak reke se pretvara u pravu avanturu. Moram da vozim duž korita, tražeći ono što se u starini na srpskom zvalo „gaz“, meto na kojem je korito uzdignuto, pa je voda plića i lakše se može preći. Više puta sam bio u opasnosti da i mene i ladu voda prosto odnese. Srećna okolnost je što je tih gazova malo, pa se obično tu može videti još ljudi koji pokušavaju da pređu reku. Dok gledam drugi automobil kako se muči, tu sam da mu pomognem, ali i da pravilno ocenim dubinu i izazov. Poseban problem je to što nema puteva i što se vozi bilo kuda, preko ogromnog šljunkovitog prostranstva, danima. Tu se prati Sunce i kompas a od toga vam zavisi život, jer ako nestane benzina usred pustinje, to je kraj.
Retko je tokom svojih putovanja primao autostopere.
-Naravno, veoma je opasno u stranoj zemlji, na pustim putevima, primiti nekoga. Ako vam se nešto dogodi, nema ko da vam pomogne, a najgore je to što vas verovatno niko nikad neće naći, sve i da pokušava. Pa ipak, bilo mi je žao nekih ljudi, uglavnom baka, pa sam ih povremeno primao. Događalo se i da me preklinju na pumpama, zato što nema drugog prevoza. Nekoliko puta bih prihvatio. U mnogim zemljama smatra se obaveznim da stoper da novac za benzin, tako da mi je i to značilo.
Problemi pred kućom
U povratku kući sa putovanja nakon kojeg je napisao knjigu „Velika avantura“ nadomak granice sa Srbijom Viktor je imao velike probleme u Mađarskoj.
-Vraćao sam se nakon velikih kiša i poplava. Tisa se izlila preko polja i puteva, u jednom trenutku je moja Lada bila dublje od jednog metra u vodi. Sva sreća pa sam je pripremio, u Rusiji smo izvršili prepravke koje su omogućile da auto to može da izdrži. Uprkos tome je bilo kritično, malo je nedostajalo da ostanem zaglavljen i da se od Lade oprostim zauvek. Situaciju je otežala još jedna okolnost, koju ću sada prvi put otkriti. U Ukrajini mi je jedan korumpirani policajac ukrao zeleni karton. Bilo mi je preskupo da, zarad dva dana u Mađarskoj, uzimam ponovo osiguranje. Rizikovao sam i vozio sam samo uveče i kada tek svane. Dakle, em poplave, em ne smem nikako da me uhvati policija, a u slučaju da me voda odnese ili pokvario auto, bio bih strahovito kažnjen.
Čitaoci „Velike avanture“ imaju priliku da putuju s Viktorom, upoznaće Deda Mraza u Finskoj, Isusa u Rusiji, pirate u Indoneziji…
– Upoznaće svet od Kosova do Spicberških ostrva blizu Severnog pola, od Norveške do Vladivostoka i Koreje, preko Filipina, Vijetnama i Kambodže do indonežanskih ostrva i Istočnog Timora. Proputovaće sa mnom 20.000 kilometara kroz australijsku pustinju, od Perta do Brizbejna, Sidneja i Melburna. Upoznaće se sa Sami narodom, domorodaca severne Evrope, evropskih Indijanaca za koje malo ko zna, voziće se sa mnom na krovovima azijskih autobusa, družiće se sa kraljevima raznih plemena, penjati se do vulkanskih jezera-obećava Viktor Lazić.
Branka Gajić
Foto: Jelena Vlatković
Intervjui i tekstovi Viktora Lazića:
Srbin koji je pojeo slepog miša
U šetnji sa pokojnicima
Maldivi na drugi pogled
Putovanja kao stil života
Kaži šta čitaš i reći ću ti ko si
Kako izgleda najveća žurka na svetu?
Ljubav na drugačiji način
Pravoslavlje u srcu Afrike
