PRIKRIVENE PSIHOLOŠKE IGRE
Kako godine prolaze, najčešće opada i kvalitet druženja među ljudima koji su često obuzeti svojim obavezama, pa je tako sve manje vremena za druženje i negovanje prijateljstava. Psihoterapeut Zoran Milivojević napominje da sve to znatno smanjuje kvalitet života i kaže da ne bi bilo loše kad bi ljudi opet naučili da se druže. To je na neki način i posledica savremenih uslova života koji podstiču individualizam, egoizam, orjentisanost na sebe i vlastiti interes. Nije zdravo ni provoditi vreme brinući o tome šta drugi o vama misle. Osećaj samopoštovanja u tim situacijama najčešće oslabi, a tuđe mišljenje emocionalno utiče na vas.
Zašto je ljudima važno šta će drugi reći i šta će misliti o njima?
-Većina ljudi u detinjstvu i mlađim godinama izjednačava svoju vrednost sa tim koliko su prihvaćeni u grupi vršnjaka. Poznato je da mladi, ali i mlađi odrasli ljudi često rade raznorazne nepromišljene stvari kako bi impresionirali neku osobu ili grupu koja im je važna. Razlog tome je što u porodici deca nauče da su voljena ako su dobra, da ih kao takve roditelji i drugi prihvataju, a da kada je mama ljuta zbog nečega što je dete uradilo pojavljuje se izvesna emocionalna distanca. Zato je dečji način razmišljanja: “ako me prihvataju- ja vredim, a ako me ne prihvataju ja ne vredim”. Kad zakorači u spoljašnji svet, dakle u javnu sferu, od vrtića do škole, ulice, dete pogrešno misli da i tu vladaju ona ista društvena pravila koje je naučilo kod kuće. Međutim, u javnosti je drugačije:normalno je da su ljudi na distanci. Zbog toga deca koja nisu pripremljena na to da su socijalni odnosi u javnosti različiti od onih u porodičnoj, intimnoj sferi, doživljavaju vrlo intenzivnu “traumu javnosti” zbog čega počinju da se osećaju manje vrednim jer ih drugi ne prihvataju.
Zašto me (ne)voliš?
Dok se jedni na svaki način trude da budu “privlačni”, “zanimljivi” i “popularni”, drugi se povlače i prihvataju svoju “inferiornost”?
-Ono što se događa kod većine ljudi u kasnijem životu, a što je posledica emocionalnog sazrevanja i uviđanja kako zaista funkcionišu međuljudski odnosi u javnosti, jeste da prihvataju da ne mogu biti važni svima, kao i da ne mogu biti prihvaćeni od svih. Oni primećuju da svaka odrasla osoba ima tri grupe publike: oni koji o njoj misle pozitivno i prihvataju je, oni koji su nezainteresovani za tu osobu, kao i oni koji o osobi misle negativno i to veoma često bez ikakve krivice same osobe. Biti emocionalno zreo znači da osoba može da funkcioniše u sva tri tipa međuljudskih odnosa, a da se pri tom ne oseća loše. Onaj deo “publike” koji treba da im bude najvažniji jeste onaj koji čine ljudi koji ih prihvataju i s kojima postoje prijateljski odnosi.
Prijateljske maske
Kakav tip osoba su oni slatkorečivi ljudi koji se svima (i onima koje jedva poznaju) obraćaju sa “ljubavi, dušo, maco…” i šta time žele da postignu?
-To su ljudi koji imaju naglašeno prijateljske maske. U javnoj komunikaciji mi jednostavno moramo da nosimo socijalnu masku. Ona služi da se drugima predstavimo na način na koji želimo kako bi oni o nama počeli da misle ono što želimo. S druge strane, ta maska služi da od drugih sakrijemo određene reakcije i osobine, bilo zato što ne želimo da saznaju nešto o nama, bilo zato što ne želimo da ih uvredimo nekom našom iskrenom reakcijom. Važno je shvatiti da bez socijalnih maski nema kulturnog ponašanja, da je ljubaznost pretvaranje da nekog volimo. Dok je ljubav u intimnoj sferi vezana za odnose sa bliskim osobama, ljubaznost je povezana sa javnom sferom. To mnogim ljudima nije prihvatljivo jer misle da moraju da budu iskreni u svakoj situaciji, pa ko ih prihvati – prihvatio ih je, a ko ne, njega otpišu. Prenaglašena ljubaznost mnoge iritira i često smatraju da je manipulativna jer se iza nje krije neka skrivena namera. Osim toga često ovakav način komunikacije ljudi doživljavaju kao da ih neko posmatra sa visine, iz pozicije roditelja, istina negujućeg i prihvatajućeg roditelja, ali ipak roditelja koji se obraća detetu. Zato to doživljavaju kao neku vrstu prikrivene psihološke “igre moći”.
Pravi i lažni prijatelji
Kad i kako se razvijaju iskrena prijateljstva?
-Poznato je da se “na muci poznaju junaci”. Dakle, teške životne situacije su one u kojma se proverava da li je prijateljstvo pravo. Ali i tu treba biti oprezan jer ljudi često idealizuju odnose prijateljstva i očekuju da im neko pomogne i bude solidaran na svoju štetu. Postoji razlika između “odraslog prijateljstva” u kojem su ljudi donekle interesno orjentisani, tako da je prijatelj neko sa kojim je prijatno, sa kojim se dele pogledi na svet, ali gde nisu spremni da se previše odriču kako bi pomogli prijateljima. Zato je Ivo Andrić jednom rekao da su “pravi prijatelji oni iz detinjstva, iz zatvora i iz rata”. Ta prijateljstva su veoma čvrsta jer su proverena u teškim situacijama. Postoji i razlika između onih prijateljstva koje sklapaju ljudi koji žive u “zoni preživljavanja” i onih koji ljudi sklapaju kada žive u “zoni kvalitetnog života”. Ova prva su mnogo čvršća, a ova druga traju sve dok je prijatno i nije previše zahtevno.
Sažaljenje je jedna strana ljubavi
Zašto neki ljudi vole da ih drugi sažaljevaju, ali i oni koji uživaju u sažaljevanju drugih?
-Mnogi ne vole da ih neko sažaljeva, a to je pogešno. Sažaljenje se javlja u prijateljskim odnosima i jeste jedan oblik saosećanja. Ako imam prijatelja i ako se njemu nešto loše događa, naravno da ću da saosećam sa njim – da žalim sa njim, da ga sažaljevam. Dakle, sažaljenje je jedna strana ljubavi. I zato neki ljudi koji misle da ne mogu dobiti ljubav i prihvatanje od drugih nego preko toga da budu u ulozi žrtve, nude drugima upravo te sadržaje koji kod drugih bude saosećanje, samilost i sažaljenje. Ljudi koji često druge sažaljevaju imaju veoma razvijenu empatiju – uživljavaju se u situaciju drugih – i onda na osnovu toga saosećaju. Kod nekih je to dokaz da su oni dobri ljudi. Sažaljevajući druge i pomažući im oni u stvari šalju poruku bogu da su oni dobri i da ih on čuva. Ali bez obzira na motivaciju, ono što se računa jeste da li je neko pokazao solidarnost i nekome pomogao.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstatinović
Dr Zoran Milivojević je završio Medicinski fakultet u Beogradu, a nakon brojnih edukacija postao i ugledni psihoterapeut i predavač transankcione analize. Na svetskim kongresima je čest gost i odabrani predavač. Originalnost njegovih dela uvrstila ga je u grupu svetskih autoriteta okupljenih oko projekta Svetska knjiga o ljubavi (The World Book of Love). Kao gimnazijalac razmišljao je o tome da studira režiju ili arhitekturu ali je ipak odlučio da zaplovi „vodama ljudske psihe”. Milivojevićevo kapitalno delo je knjiga „Emocije” u kojoj je ponudio jednu (od ukupno desetak u svetu) takozvanu “veliku teoriju emocija”. Bestseleri „Formule ljubavi”, „Mala knjiga za velike roditelje”, „Uloviti ljubav” su samo neke od knjiga Zorana Milivojevića.
Knjige dr Zorana Milivojevića “Emocije”, “Formule ljubavi”, “Roditeljovanje”, “Psihologički spisi” i “Uloviti ljubav” možete poručiti putem porudžbenice:
Cena knjige “Formule ljubavi” je 1265 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Emocije” je 2640 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Roditeljovanje” je 990 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Psihologički spisi” je 990 dinara + troškovi dostave
Cena knjige “Uloviti ljubav” je 990 dinara + troškovi dostave
Intervju sa Zoranom Milivojevićem:
© by BGonline. All rights reserved
Alicia
10/08/2016 at 12:10
Smatram da tepanje ” srce kuco maco” je cisto iskazivanje dominacije prema okolini. A moram reci da nisam u saglasnosti sa onom izjavom o sazaljenju…mislim da postoje dve medalje empatije, pozitivna Zaljenje, kada smo tuzni i zao nam je zbog nekog ili neceg, cista empatija, a druga- negativna emocija je – Sazaljenje, koje dolazi od kompleksa vise vrednosti, hrane za ego, zeljom da nam zavide, iskrivljene slike o svojoj velicini i obavezno ide uz osudu , a samovelicanje tj.antiempatija
npr.Kad vidim tuznog i musavog coveka kome treba pomoc, sazaljevacu ga uz misli” boze kako prljav i zapusten covek, bas mu je potrebna pomoc, Boze sta se to desi sa ljudima pa ovako zavrse!”,a zalicu za njim uz misli ” ko zna koje on sve probleme ima, razumem ga i zato cu mu prici i pomoci koliko mogu”
Uskok
10/08/2016 at 13:13
Dobar tekst. Sve navedeno iskusio sam u ranom detinjstvu i do, otprilike, tridesete godine. Kako sam ušao u četvrtu deceniju, sve mi je manje bilo važno šta drugi misle, a broj prijatelja sveo sam na vrlo malu cifru. Sada, kada gazim pedesetu godinu, šta ko misli o meni uopšte mi nije važno, a sujetu skoro da i nemam. Najbitnije mi je šta ja mislim o sebi, a naučio sam da sebi praštam i najveće greške. Život je kratak, iza sebe ne ostavljamo ništa vredno osim svoje dece, a sve što smo stvorili prah je i pepeo budućnosti. Treba se naučiti opustiti, ionako sve ove naše dileme i problemi neće značiti ništa za pedesetak godina. Ovo ne znači da se ne treba boriti za pravičniju današnjicu, ali, boriti se treba bez nervoze, emocija, već proračunato i hladne glave.
Nina
10/08/2016 at 16:57
Ne slažem se u vezi teorije sažaljenja. Osoba sažaljeva žrtvu i sve dok je ta osoba žrtva ona će imati potrebu da epatiše sa njom, a kada ta osoba prestane da bude žrtva, kada krene putem uspeha u životu, ova dotična osoba koja je do malopre sažaljevala postaje odjednom nekontrolisano zavidna osoba.
Osobina sažaljenje nije pozitivna osobina, čak naprotiv.
masa
10/08/2016 at 18:06
Dobar i lep clanak. A mene bi zanimalo sta Dr. Milivojevic misli o knjizi koja ima isti naslov kao i njegova “Mentalna higijena”, napisao Dr.Milan Bedenic sredinom proslog veka. Pretpostavljam da ju je procitao.
Jer, vremena su druga, da li i ljudi ?
Jelena
04/12/2016 at 19:26
Veliki problem u izgradnji bližih i prijateljskih odnosa među ljudima predstavlja jedno moralno raslojavanje koje se desilo u ovim vremenima. Naime veliki broj ljudi je usvojio jedan utilitarni koncept beskrupulozne borbe za novac svim sredstvima. Iako pripadate npr istom esnafu, radite zajedno isti posao, a vidite da oni raspolažu neuporedivo većom količinom novca i privilegija do kojih dolaze koristeći se i vašim radom i znanjem, kako da budete bliski prijatelji?