Kakve su vam navike, takvi su vam rezultati
Često se u nastupima takozvanih “životnih trenera” može čuti kako je izuzetno važno razvijati i jačati motivaciju. Pominje se njen ključni značaj za postizanje bilo kakvog cilja ili pokretanje i buđenje iz različitih oblika životnog mrtvila. Motivacija da se nešto promeni u vlastitom životu je svakako veoma važna i neophodna i tu nemam šta da prigovorim. Međutim, razvijanje RUTINE nakon kraćeg perioda motivisanosti je ono o čemu se malo priča, a smatram da je rutina kud i kamo važnija od motivacije.
Postoji nekoliko razloga za to:
Prvo, nemoguće je motivaciju neprekidno održavati na visokom nivou, a naročito ne tokom dugih vremenskih perioda. Ona prirodno deklinira i fluktuira i nekada je veoma jaka, a nekada je veoma slaba. Ovo je normalno! Ni sam ne znam koliko sam puta, potpuno bezvoljno odlazio na posao, pisao kolumne, a često sam i odlazio u noćni život bez ikakve želje za tim, ali mi to nije smetalo da se lepo provedem, niti dobro obavim svoj posao.
Drugo, nemojte uvek verovati vlastitim mislima, niti odbijati da nešto obavite, samo zato jer vas “mrzi” ili se ne osećate dovoljno motivisano. Važno je razumeti da su vaša osećanja, vaše biće i vaše ponašanje, često u koliziji! Vaše biće i vaše ponašanje nisu jedno isto! I ovo je takođe, sasvim normalno. Ne brinite zbog toga.
Treće, motivacija bez razvijene rutine, nema mnogo dugoročnog smisla. Koliko ste samo puta nešto započeli ali onda ste jednostavno stali? To je zato što ta vaša željena radnja NIJE POSTALA DEO VAS! Nije se razvila NAVIKA! Ponavljanje nije stvorilo obavezu, koja nameće KRIVICU! Kad se osećate krivim što ste propustili trening, tad ste verovatno već razvili rutinu, naviku i obavezu ka tome ili jednostavno sebe već vidite kao nekog ko bi trebalo da napokon počne da vežba.
Četvrto, motivacija (svesna motivacija) je anticipatorna stvar. Ne pojavljuje se bez jasne želje i cilja za budućnost, ali ona je samo udarni pokretač i ništa više od toga. Bez rutine, navike i osećaja da je neka radnja ili posao deo nas samih, pa samim prestankom izvođenja osećamo krivicu (a krivica je svest o odstupanju od sržne uloge), nema kinetičke energije koja je neophodna da bismo postigli dugoročan cilj. Ovo se naročito odnosi na aktivnosti koje ne donose instant gratifikaciju, već zahtevaju vežbu, trud, ponavljanje, kao i postepeno napredovanje. Dakle, motivacija je nužan, ali ne i dovoljan uslov da postignemo neki životni cilj, ostvarimo srednjeročni, dugoročni plan ili savladamo neku veštinu, na duži rok. Mnogo više treba pričati i pisati o RUTINAMA, NAVIKAMA KAO I INTERNALIZACIJI određenih aktivnosti kao delovima našeg identiteta, sistema vrednosti ili prosto razvijanju osećaja odgovornosti i obaveze prema drugima, ali i sebi.
Marko Braković
Foto: Marija Nisić
© by BGonline. All rights reserved
