Hrana kao uteha
„Ukoliko smo preplavljeni emocijama, biće nam teško da osluškujemo signale gladi koji dolaze iz našeg tela. U tom slučaju se javlja tzv. emocionalna glad.“
Zašto jedemo i kad nismo gladni, šta hrana znači za nas i koju simboliku krije, zašto se u ponašanju prema hrani otkriva ko smo i kakvi smo, zašto hranu povezujemo sa uspomenama i sećanjima, zašto posežemo za hranom a u stvari nam nedostaje ljubav, šta je emocionalna glad a šta hrana utehe, kad nam je hrana sapatnik u tugovanju, a kada u odnosu prema hrani osećamo stid, krivicu, depresiju, bes…Odgovori na ova pitanja uvode nas u psihologiju ishrane, novu psihološku oblast koja sve više dobija na važnosti i značaju. Psihologijom ishrane se već desetak godina bave i psiholozi Jasmina Knežević i Jelena Blanuša, autorke knjige „Psiha i hrana – Zašto jedemo i kada nismo gladni?“ u koju su sabrale svoja znanja i iskustva, kao i najnovija istraživanja i prenele ih na jasan i slikovit način, sa mnogo primera i iskustava klijenata iz psihološke prakse. Jelena i Jasmina knjigu “Psiha i hrana” posvećuju psihologiji ishrane, odnosno fenomenu koji je poznat kao “jedenje iz dosade” ili jedenje kako bismo potisnuli određena osećanja ili trauma i ističu da su psiha i ishrana neodvojivo povezane. 
-Iako osećaj gladi ima svoj fiziološki okidač, psiha je neophodna kao posrednik između nas i spoljašnjeg sveta da bismo pristupili jelu i da bismo odabrali namirnice koje su nam u tom trenutku potrebne. S druge strane, uzimanje hrane kod nas može da izazove osećaj zadovoljstva, čime hrana direktno može uticati na psihu i menjati naše emocije, misli i raspoloženja.
Koliko često ljudi kad su pod stresom posežu za hranom i zbog čega ne traže ventil na nekoj drugoj strani?
-Stres je snažan okidač za posezanje za hranom. Kada smo pod stresom, naš organizam se nalazi u stanju pojačane aktivacije kada je potrebno obezbediti dodatne količine energije da bi se organizam izborio sa onim što ga ugrožava. U tim se situacijama povećan unos hrane čini prirodnim i poželjnim. Ipak, u savremenom društvu ova vrsta uznemirenosti i aktivacije najčešće nema uzrok u stvarnoj opasnosti koja vreba iz okruženja kakvo su imali naši preci, već se branimo od raznih neprijatnih situacija kojima smo svakodnevno izloženi, zbog čega ta dodatna energija koju unosimo hranom često ne biva utrošena. Problem može biti veći ukoliko posežemo za nezdravom hranom poput one sa mnogo masti i ugljenih hidrata. Unos ovakve vrste hrane donekle može smiriti naš organizam jer dovodi do lučenja hormona koji dovode do osećaja smirenosti i zadovoljstva. S druge strane, uticaj stresa na ishranu nije jednoličan, budući da istraživanja pokazuju da svega trećina ljudi koji osećaju simptome stresa posežu za dodatnom hranom, dok je polovina onih koji jedu manje u ovim situacijama. To nazivamo paradoksom stresne ishrane.
Šta psihi “donose” ugljeni hidrati i zbog čega takva hrana “umiruje”?
-Uzimanjem ugljenih hidrata zaista možemo postići osećaj smirenosti. Ugljeni hidrati podstiču lučenje neurotransmitera dopamina u moždanim centrima za nagradu. Aktivacija ovih centara doprinosi stvaranju osećaja zadovoljstva i tada se osećamo smireno i nagrađeno. Tako šećeri mogu da funkcionišu kao određena vrsta opijata. S druge strane, kada jedemo ugljene hidrate mi podstičemo stvaranje drugog neurotransmitera zaduženog za osećanje sreće – serotonina. Ova veza se zaista pokazala značajnom u istraživanjima: ukoliko ljudi skloni stresu pristupaju nekom zahtevnom zadatku, mnogo lakše i bolje će ga obaviti ako su prethodno jeli hranu bogatu ugljenim hidratima nego onu bogatu proteinima.
Šta je osnovni preduslov za početak promene odnosa prema hrani?
-Preduslov za promenu odnosa prema hrani svakako je pronalaženje dovoljno kvalitetne motivacije da radimo na problemu kada ga uočimo. Ako govorimo o nezadovoljstvu izgledom tela i višku kilograma, nalaženje motivacije i impulsivno pristupanje dijeti neće biti naročito korisno, jer umanjenjem težine nećemo uticati na mehanizme koji su doveli do toga da imamo višak kilograma i da budemo nezadovoljni svojim telom na prvom mestu. Studije pokazuju da godinu ili dve nakon držanja dijete biva vraćeno oko 50% izgubljene težine, a da većina bude vraćena u periodu od nekoliko godina. Stoga se dijete same po sebi ne čine naročito uspešnima. Ono što je potrebno za svaku suštinsku promenu je razmatranje čitavog odnosa prema hrani, a za to je potrebno adekvatno se informisati o procesima koji prate ishranu i kontrolu ishrane. Tome bi mogla i da posluži knjiga „Psiha i hrana“, da razumemo mehanizme koji se odvijaju iza osećaja gladi i da promišljeno pristupimo njihovom menjanju. Potrebno je da razvijamo i podstičemo veštinu samo regulacije da bismo menjali odnos prema hrani, ali i da razmatramo druge korisne tehnike, od kojih je jedna od najvažnijih fizička aktivnost.
Zbog čega ljudi jedu i kad nisu gladni i umeju li da osluškuju sebe?
-Emocije su snažan okidač za osećaj gladi i one mogu da maskiraju signale gladi koje dobijamo iz tela, da ih pojačavaju ili smanjuju njihov intenzitet. Kada uzimamo hranu, mi pokrećemo moždane centre koji su zaduženi za nagradu i time postižemo da se osećamo bolje. Hrana tako može poslužiti kao sredstvo za regulaciju negativnih emocija, ali i sredstvo za pojačavanje pozitivnih. Ukoliko smo preplavljeni emocijama, biće nam teško da osluškujemo signale gladi koji dolaze iz našeg tela. U tom slučaju se javlja tzv. emocionalna glad. Prava ili fiziološka glad nastaje na osnovu signala koji dolaze iz tela, nastaje postepeno i može biti praćena osećajem “krčanja” ili čak bola u stomaku. Emocionalna glad obično nastupa naglo, može biti praćena žudnjom za specifičnom vrstom hrane (najčešće mastima i ugljenim hidratima) i dovodi do impulsivnog prejedanja. Potrebno je preispitati šta je ono što zaista osećamo u trenutku kada osećamo glad da bismo bolje procenili šta je zaista potrebno našem telu.
Gde se nalazi „drugi mozak“ čoveka?
-U digestivnom traktu čoveka se nalazi više od 100 miliona nervnih ćelija, što čini da ga savremeni istraživači zovu “drugim mozgom”. Naša creva se ponašaju kao ogromno čulno tkivo: u crevima se nalaze brojni receptori koji primaju senzorne informacije o unetoj hrani. Oni nam signaliziraju o količini i vrsti unete hrane, a savremena istraživanja pokazuju da mogu da opažaju čak i ukuse. Receptori koji se nalaze u crevima komuniciraju direktno sa mozgom. Na taj način dobijamo informacije o sastavu i količini unete hrane. Na primer, ako umesto šećera koristimo zaslađivač, naše čulo ukusa može biti zavarano – ali ne i stomak. To je jedan od razloga zašto je teško šećer zameniti zaslađivačima.
Može li hrana da pruži utehu?
-Kada smo suočeni sa nekim gubitkom i osećamo tugu, često koristimo hranu kao utehu. Ovo nije nimalo čudno s obzirom na to da hranu koristimo za poboljšanje raspoloženja. Slično kao i u slučaju stresa, hrana kratkotrajno može pomoći da se osećamo bolje, ali može imati druge neželjene posledice. Ukoliko nismo zadovoljni svojim telom, prekomerno uzimanje hrane učiniće da osećamo krivicu i stid, što će negativno uticati na naše raspoloženje i poništiti povoljne efekte koje hrana ima na nas.
Kako se menja odnos prema hrani, koliko je teško odupreti se svakodnevnim izazovima u vidu pekarskih i industrijskih proizvoda, slatkiša u supermarketima i sl?
-Savremeni način života i obilje hrane kojom smo okruženi, naročito brze i lako dostupne hrane, svakako otežava našu sposobnost samo regulacije, odnosno kontrole koju imamo nad sopstvenim postupcima u vezi sa hranom. Istraživanja su pokazala da smo mnogo skloniji da kupujemo nezdrave namirnice ukoliko nam se one nalaze nadohvat ruke. Ako se čokoladice u radnji nalaze blizu kase, mnogo ćemo više biti skloni tome da ih kupimo. Slično tome, svaki nadražaj u vidu mirisa i izgleda hrane može nas podstaći da je konzumiramo. Industrijski proizvodi nam, takođe, pogoduju jer čine hranu lako dostupnom i lako svarljivom. Svaki dodatni napor koji moramo da uložimo smanjiće, u izvesnoj meri, količinu unete hrane. Mnogo ćemo više čokolade pojesti ako se nalazi u jednom pakovanju nego ako je, na primer, obmotana papirićima. I veličina pakovanja je bitna: manje ćemo hrane pojesti ako jedemo iz više manjih pakovanja nego iz jednog velikog. Tako dolazi do pojave koja bi se kod nas mogla opisati kao “Milka od 300 grama”, odnosno sklonosti ljudi da pojedu čitav proizvod, ma koliko da je veliko pakovanje u pitanju.
Koju nezdravu naviku je prevashodno važno pobediti?
-Ne postoji univerzalan recept koji možemo da primenimo da bismo poboljšali svoj odnos prema hrani. Svaka individua ima razvijen određeni set navika koje vode do specifičnog obrasca ponašanja koji primenjuje kada pristupa hrani. Ipak, postoje neke navike koje su karakteristične za veći broj ljudi. Pokazuje se da se manje zdravo hranimo ukoliko imamo običaj da jedemo dok gledamo TV ili ako nemamo vremenski isplanirane obroke u toku dana. Takođe, dostupnost hrane utiče da je više konzumiramo: ukoliko nam javi želja da jedemo slatkiše a nemamo ih u kući, mnogo je manja verovatnoća da ćemo jesti ako je potrebno da tada odemo u kupovinu. Zato bi dobar savet mogao biti da kupujemo i kuvamo tačno onoliko hrane koliko će nam biti potrebno u toku dana.
Šta ste sve želeli da poručite čitaocima knjigom Psiha i hrana i šta će sve nakon čitanja sasvim sigurno znati?
-Pisanjem knjige Psiha i hrana želele smo da poručimo da je ishrana složan psihološki fenomen koji se ne može svesti na fiziološki osećaj gladi i sitosti i da je svakoj promeni potrebno pristupiti studiozno i pažljivo. Na odabir i količinu hrane koju unosimo uticaće brojni psihički procesi, počev od opažanja (čula ukusa, mirisa, vida, dodira, bola), preko pažnje i mišljenja, do različitih emocija. Želele smo da ponudimo i brojne mehanizme koji mogu biti korisni u kontroli unosa hrane, kao i da uputimo na to da postoji snažna fiziološka sprega koja nam se može naći na tom putu. Na kraju, želele smo da navedemo čitaoce da preispitaju svoj odnos prema telu i da razmotre da li je željena telesna težina ono što će učiniti da se osećaju bolje u vezi sa sobom, budući da se standardi lepote postavljeni u savremenom društvu čine prilično nedostižnim, nezavisno od telesne težine ili procenta telesne masti.
Šta sve odnos prema hrani govori o osobi?
-Postoji izvesna povezanost između osobina ličnosti i ishrane. Čini se da ličnost više utiče na to koliko ćemo lako odstupiti od hrane nego kako ćemo joj pristupiti. Neke osobine ličnosti, poput ekstraverzije, savesnosti i prijatnosti, najverovatnije će dovesti do toga da osoba bolje uočava signale sitosti i lakše okončava obrok. Takođe, osobe sa izraženom osobinom ličnosti koju nazivamo otvorenost ka iskustvu su više sklone da probaju novu i različitu hranu. Treba, ipak, imati u vidu da brojni drugi procesi, pre svega fiziološki, snažno posreduju u tom odnosu. Pošto se komunikacija unutar našeg tela odvija posredstvom hormona, svaki disbalans u njihovom funkcionisanju takođe može odrediti kako ćemo pristupiti hrani. Zbog svega toga treba biti oprezan u donošenju zaključaka o vezi između ličnosti i načina ishrane.
Da li smo mi ono što jedemo?
-Lični identitet i pojam o sebi manifestuje se i potvrđuje u odnosu prema hrani. Na razvoj identiteta utiču i iskustva sa hranom, prvenstveno u porodici, a potom i u interakciji sa vršnjacima. Na ovaj način, ponašanja u vezi sa ishranom ugrađujemo u sopstveni identitet, pa tako tokom konzumacije hrane pokazujemo ličnu i javnu prezentaciju sebe – ko smo i ko želimo da budemo.
Može li se biti fit a pri tom ne biti uvek gladan?
-Moguće je biti fit, a ne biti uvek gladan. Uspostavljanje zdravog balansa između psihe i tela dovešće do toga da unosimo optimalnu količinu hrane i budemo zadovoljni njome. Odabir namirnica u tome može biti od pomoći. Unos velike količine šećera dovodi do zavisnosti slične onoj koja nastaje usled korišćenja droga: što više šećera unosimo, naši receptori se prilagođavaju i potrebno je unositi sve veće i veće količine da bismo postigli osećaj zadovoljstva sličan onom prvobitnom. Sa druge strane, ako u ishrani koristimo hranu sa mnogo vlakana, mnogo lakše će se postići osećaj sitosti i regulisati unos hrane. Pokazuje se da i povećan unos vode može podstaći osećaj sitosti, kao i redovno uvođenje supe u ishranu, ali i hrana sa smanjenim procentom masnoće i šećera može biti od koristi. Takvom ishranom u isto vreme smanjujemo i zavisnost od šećera, što omogućava i trenutni osećaj sitosti i dobar odabir namirnica koje ćemo uneti prilikom sledećeg obroka.
Branka Gajić
Knjigu „Psiha i hrana“ po ceni od 1485 dinara + troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
