BG online

Intervjui

Kada vam potonu sve lađe, setite se da znate da plivate

“Teški trenuci i problemi su test za brak i iskrenu ljubav. Na muci se poznaju junaci, ali i ljubavnici. Moja i Majina ljubav je izdržala sve te bolne životne izazove kroz koje smo prolazili. Da nije bila iskrena, bilo bi je teško sačuvati, a naš brak bi se verovatno udavio u talasima kao brod u oluji…”

Slušao je svoje srce, čak i kad to nije izgledalo mnogo pametno. Oduvek je hrabro koračao ulicama svog života. Problemima bi se šeretski osmehnuo držeći za ruke svoje blago, suprugu Maju i tri ćerke koje su njegov najveći oslonac, ponos i dar. Željko Samardžić je borac, sanjar, moreplovac, jedan od nas kojeg u jednom život nije mazio,  ali ga je istovremeno i nagradio brojnim blagoslovima na kojima je danas zahvalan. Dok konstatuje da je vreme jednosmerna ulica i ne ostavlja prostora da gledamo unazad priča nam o svojim sećanjima, uspomenama, uspesima, borbama i najvažnijim lekcijama.

Foto: Željko Sinobad

Svoje preseljenje u Beograd pre 25 godina pamti po neizvesnosti i nemiru.
-Pamtim to vreme kao početak jedne moje pesme- “sivo nebo nad Beogradom, ništa dobro ne obećava…” To je bilo vreme kad sam tražio utočiste od ratom polupanog života za sebe i svoju porodicu. Ja svoj život delim na onaj pre i ovaj posle rata, kao da su to dva različita života. Ponekad mi se čini kao da me je neki vešt dramaturg  iskoristio za svoj scenario. Od idiličnog detinjstva u jednoj velikoj zemlji koje više nema, geografski raspoređenog kao po onom ključu, neizbežnom sistemskom principu tog vremena  pa do “Carigradske”, moje današnje adrese na Dorćolu. Ono što se nalazi između je najbolje opisati naslovom poznatog filma “Život je čudo”.  
Dok ste živeli u Mostaru voleli ste život koji ste tamo vodili, daleko od reflektora i velike scene. Pevali ste često pesme Kemala Montena u lokalnom kafiću, ali vas je život odveo u potpuno drugačijem pravcu. Družili ste se kasnije s Kemalom i postali prijatelji. Kako ste doživeli njegov odlazak?
-Kemal i Davorin Popović su ljudi koje sam iskreno voleo i muzičari koje sam doživljavao kao posebne i jako nadarene. Ponosan sam na činjenicu da sam sa obojicom snimio duete. Time sam ostvario i neke svoje snove i želje iz mladosti. Kemal mi je uz to podario nekoliko divnih pesama koje je kasnije i on snimio. Bio je genije i taj spoj italijanskih i bosanskih gena je pretpostavljam rezultirao i takvom posebnošću. Većina njegovih pesama koje su otpevali mnogi pevači su postale evergrini i vreme im više ništa ne može. Možda mesec dana pre nego što je otišao smo se družili i smejali, što je sa Kemom neizbežno, u nekom restoranu u Zagrebu. Imam nekoliko fotografija koje me podsećaju na taj susret. Planirali smo da uradimo spot za naš duet “Nek živi život” koji je on komponovao, a Marina Tucaković napisala tekst. Kad smo snimali kod Nikše Bratoša on je tekst promenio. Umesto “najbolje su godine za nama” rekao je -“kakvi za nama …pred nama!” Teško mi je bilo. Tog dana sam otišao u Sarajevo i na “Barama” se osećao kao da sahranjujem jedno divno poglavlje svog života. Kemo je sa svojim pesmama i osmehom bio jedan od simbola moje mladosti.
Kako je bilo nositi popularnost koja vas je zatekla u zrelim godinama? Pamtite li neke situacije nakon kojih ste sebi rekli da ne možete da verujete da se baš vama to događa?
-Ne mogu zaboraviti priliku kad sam se trolejbusom vraćao kuci. Bilo je to 1995.godine i tek se zavrtela pesma “Sipajte mi još jedan viski”. Prišla mi je jedna gospođa i upitala “Da li ste vi onaj pevač sa divnim glasom” i zamolila za autogram. Tad sam shvatio da sam postao poznat. To je divan osećaj. Naravno da vam kasnije to u neku ruku postane i opterećenje ali, verujete mi da nikad nisam odbio nijednu osobu, ženu, dete koji su želeli autogram, da se slikaju ili razmene po neku reč sa mnom, između ostalog i zbog toga što pamtim to vreme, taj doživljaj i koliko mi je stalo da uspem u ovom poslu.
“Imao pa nemao” je situacija koju odlično poznajete. Kad ste izgubili sve i sa suprugom i ćerkama došli bez ičega u Beograd na koji način ste sačuvali sebe da “ne poludite”, ne odustanete, sačuvate zdravlje, ne odete put depresije…. Koliko je to bilo teško?
-Ja sam, na žalost, jedan od retkih koji je iz te nesreće izašao kao srećnik. Da, može se reći da sam imao sreće, ali sam je verovatno nečim bio zaslužio. Više puta sam pričao o tome da sam zajedno sa suprugom i tri ćerke bežao od rata i namera nam je bila da pokušamo da odemo u Australiju. Ali, Beograd je, ispostavilo se, umesto usputne postao naša zadnja stanica na putu za novom šansom. Tu ljubav koju sam osetio na neki način sam morao uzvratiti. Nadam se da sam svojom muzikom u tome donekle uspeo. Moji prvi koncerti u Sava Centru su se zvali “Beogradu s ljubavlju”. Muzika mi je pomogla da na razvalinama sagradim jedan novi život  kakav sam samo mogao poželeti.
Da li sa dolaskom teških vremena i ljubav mora da prođe neke testove? Kako kad je teško svuda oko vas sačuvati brak i porodicu?
-Tačno je da su teški trenuci i problemi na koje naiđete test za brak i iskrenu ljubav. Na muci se poznaju junaci, ali i ljubavnici. Naša ljubav je izdržala sve te bolne životne izazove kroz koje smo prolazili. Da nije bila iskrena bilo bi je teško sačuvati i naš brak bi se verovatno udavio u talasima kao brod u oluji. Ali, Ljubav je kao cvet, biljka koju nije dovoljno samo  posaditi. Potrebno je negovati, hraniti da ne bi izgubila miris i lepotu.

Foto: Filip Šobot

Šta je ono što ste ćerkama stalno ponavljali i da li ste brinuli za njihovu egzistenciju?
-Ja sam potekao iz patrijarhalne porodice i moj pogled na vaspitanje dece je upravo tako oblikovan. Doduše, moj otac se koristio i za to vreme uobičajenim, malo žešćim vaspitnim merama. Nisu bile retke situacije u kojima sam znao da popijem batine zbog svojih dečijih nestašluka. Možda i zbog toga mislim da ne postoji problem koji može prut da reši, a ne može reč, razgovor. Nikad nisam digao ruku na dete i mogu ponosno da kažem da sam od svoje dece napravio dobre ljude. Moja Maja i ja smo uvek na prvo mesto stavljali njih, naše tri ćerke i veoma vodili računa o njihovom odrastanju i vaspitanju. Često sam morao zbog posla kojim se bavim da budem odsutan od kuće, na raznim meridijanima, ali im je tada njihova majka  bila i otac.
Da li ste vi rođeni kao optimista ili se to vremenom postaje i uči?
-Nikad se ne predajem, ne može ništa da me obeshrabri i ne obazirem se na juče, sutra mi je mnogo draže. Da li sam rođen kao optimista? Da upravo tako, ja sam nepopravljivi optimista. Mislim da moja životna priča može biti primer mnogima kojima nedostaje ohrabrenja i motiva. Čak i kada vam potonu sve lađe setite se da znate da plivate.
Kažu da deca najčešće zameraju roditeljima što nisu bili pored njih kad su im bili potrebni. Kako biste se osećali kad bi vam neka od vaših ćerki to rekla?
-Mene grize takav osećaj vezano za moju najmlađu Minju. Ona je bila mala i mogu reći da me u nekom periodu gledala vise na televiziji nego u našem domu. Sada hvatam sebe kako pokušavam da joj to vreme na svaki mogući način vratim, kompenzujem koliko je moguće.
Kad čovek preko noći ostane bez svega da li drugačije počne da se odnosi prema novcu? Šta za vas predstavlja “sigurnost”?
-Nisam baš nešto vešt sa novcem, ali zato je moja supruga tu da me urazumi kad se ponašam neodgovorno. Kao što ste rekli, sve te životne okolnosti i rat vas nauče da budete obazriviji i obezbedite pre svega sigurnost za svoju porodicu. Ne bih mogao sebi dozvoliti situacije u kojima sam se nalazio te ’92,’93, da ne mogu svom detetu priuštiti nove patike. Rat je za mene bio nesreća iz koje sam naučio lekciju.
Ljudi se vremenom menjaju. Kakvi ste vi danas u odnosu na Željka pre 25 godina?
-Osećao bih se kao neka matora budala da nisam za sve te godine naučio ponešto. Jedino što mi fali je tih 25. Sa svojih 40 nisam bio baš u cvetu mladosti, ali znate kako kažu- četrdesete su starost mladih godina, a pedesete mladost starih godina. Drugi neka sude o tome koliko sam bolji ili gori, ali ja sam se trudio da postanem bolji, mudriji, savesniji, odgovorniji i to sve da bi mi bilo prijatnije u sopstvenoj koži tj. da bih bio zadovoljniji. Naravno da za to treba vremena, ali ni Bog nije sve učinio u jednom danu.
Šta vam je najteže da prihvatite i razumete kada je reč o ponašanju drugih ljudi?
-Užasan je slučaj što ima mnogo ljudi koji ne mogu biti potpuno srećni, ni osećati se velikim, bez istovremeno i nečije nesreće.
Na estradnoj sceni je oduvek gužva. Kakva druženja sa kolegama vam prijaju, šta izbegavate i trči li tu svako svoju trku ili ima prostora za iskrena prijateljstva?
-Proslave radio, TV i novinskih kuća na koje smo mi muzičari upućeni, kao i one po raznim čekaonicama i aerodromskim gejtovima su najčešća mesta susreta. Svako tu čekira kartu za neki svoj pravac i krajnju destinaciju, ali posao koji nas povezuje sa dobrim i manje dobrim stranama je tema koja nas sve zanima. Sa nekim sam manje, sa nekima više blizak i od toga zavisi koliko mi takva druženja prijaju. Možda i nisam najbolji “estradni primer”. Generalno ne volim, čak mogu reci i da izbegavam prisustvo ljudi koji mi ne prijaju, pa makar oni bili i kolege. Dovoljno cenim svoje vreme da bih ga trošio i upropaštavao pored onih sa negativnom energijom. Prijateljstvo je za mene već neka druga i viša  kategorija. Ono je čak, na neki način, jače i od rodbinskih veza jer srodstvo može postojati i bez ljubavi, a prijateljstvo ne može. Zato je ono po meni “skupo“ i retko. Postoji jedna izreka koja kaže “Svako će znati da vam kaže koliko ima koza i ovaca, ali ne i koliko ima prijatelja”. Moja prijateljstva su izdržala mnoge izazove i ponosan sam na njih.
Iako javne ličnosti, vi i vaše kolege ste sasvim obični ljudi. Poznato je da u Kotoru volite da pecate. Koje to obične stvari vas raduju i gde još ljudi mogu da vas sretnu?
-Ja sam se rodio u gradu na reci Neretvi, a ona se i ne umori, a već se ulije u more. Možda sam i ja istim pravcem krenuo, a onda sam se upleo u te mreže i  postao zarobljenik  mora. Obožavam Mediteran, Kotor, zaliv i svaki dan proveden tamo, na moru i pored njega je za mene uživanje. Kad sam u Beogradu volim da se prošetam Dunavskim kejom, odem na jutarnju kafu kod mog kuma Neše u njegovo “Dvorište”. Ovih dana sa svojom dragom biram kupus i spremamo ga za zimnicu.
Zbog čega se kajete?
-Svakodnevno mogu pronaći neki razlog za kajanje. Pretpostavljam da svi samokritični ljudi, kao što sam ja žive sa takvim osećajem. Niko nije bezgrešan, ali sad kad pomislim, moje greške, mislim na one važne životne, nisu brojne i teške. Ono što je dobro je da sam iz nekih naučio lekciju dok neke koje sam tako u prvi mah doživeo su se kasnije, sticajem okolnosti ispostavile i kao ne tako loše. Sumnjam da postoji čovek koji nije ili nema za nečim da žali. Ja bih zaista iz ove pozicije bio neskroman kad bih uprkos svemu što mi je život priređivao ili oduzeo bio nezadovoljan ovim što mi je do sad podario. Moja prva ljubav, žena s kojom delim dobro i zlo, ljubav, sreću, decu je možda najznačajnija životna odluka, ali došla pravo iz srca. Nekad je dovoljno poslušati i svoje srce i mislim da sam se time vodio često puta, čak i kad to nije izgledalo mnogo pametno. Vreme je jednosmerna ulica i gledam da idem u korak s njim i da ne ostavljam mnogo razloga za kajanja i poglede unazad.
Da možete da vratite vreme, koje poteze biste drugačije povukli?
-Bojim se da bih na taj način poremetio neki balans.
Postoji li neka pesma koja vam je “promakla” i žao vam je što je niste otpevali?
-“Ako od ljubavi do mržnje ima tako malo…”
Šta radite pred izlazak na scenu? Da li volite da se osamite ili ste okruženi ljudima?
-Nemam neki poseban ritual. Ponekad su oko mene moje kolege muzičari, nekad prijatelji. Ono što se trudim  je da ne pričam mnogo i da sačuvam  glasne žice.
Da li je za velike koncerte poput predstojećeg u Sava Centru potrebna dobra fizička kondicija i kako ulazite u formu?
-Ne mogu se baš pohvaliti kao Zdravko Čolić dobrom fizičkom formom. Prosto, ja nisam taj tip, mada, priznajem da je za velike koncerte od pomoći dobra kondicija. Ne trošim se previše, odmaram i to je nekako najbliže mom pripremanju za velike bine. Barska stolica je tu blizu ako zatreba.
Pre nekoliko godina ste saznali da imate autoimunu bolest “hašimoto”. Da li bolest menja čoveka i da li ste neke vaše navike promenili od tad? Umete li da usporite kad primetite da žurite kroz život?
-Kad sam čuo da imam “Hašimoto” prilično sam se prepao. Zvuči ozbiljno, a u stvari je to bolest od koje manje više oboleva svaka treća, četvrta osoba, moderna pošast koja više napada ženski rod, ali ni muški ne štedi. Uzimam terapiju u vidu jedne tablete od 100mg svako jutro i obavezan sam svom endokrinologu dostaviti na 6 mesečne nalaze hormona štitne žlezde. Srećom, nekih većih problema nemam.
Šta je najmudrije što ste od nekog čuli?
-Pročitao sam negde da je Lenon izjavio kako pamti majčine reči koje mu je kao detetu rekla da je sreća ključ života. Kada su ga u školi pitali šta želi da bude kad poraste rekao je “srećan”. Odgovorili su mu da nije razumeo zadatak, a on njima da oni nisu razumeli život.
Najbolji savet koji ste od nekog dobili?
-Budi čovek koji svakog može da pogleda u oči.

Branka Gajić

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Prevara je sve ono što krijemo od partnera Statistike kažu…
error: