BG online

Intervjui

Da li antidepresivi utiču na povećanje kilaže, seksualno funkcionisanje i gubitak samopouzdanja?

Život pod velikim stresom doprineo je tome da anksiolitike (sedative) ljudi najčešće uzimanju „na svoju ruku“ što može izazvati zavisnost, a ovi lekovi ne mogu na duže staze rešti probleme sa kojima se savremeni čovek suočava. Sedative kao što su diazepam, lorazepam, bromazepam neki ljudi pogrešno nazivaju antidepresivima. Psihijatar i psihoterapeut dr Irena Đorđević (Klinika za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”) kaže da je važno znati da nije tako i da antidepresivi novije generacije imaju neuroprotektivno dejstvo i da čuvaju mozak.

dr Irena Đorđević/Foto: Mina Mustajbašić

-Antidepresivi imaju zadatak da snize nivo napetosti i anksioznosti, poprave raspoloženje, volju i nagonske dinamizme, regulišu indirektno i druge psihičke funkcije, a primenjuju se u terapiji anksioznih i sa stresom povezanih poremećaja, depresije i raznih poremećaja koji uključuju depresijski pomak, kao i opsesivno kompulzivnog poremećaja i drugih psihijatrijskih stanja i poremećaja.
Koliko ima istine u tome da se korisnici antidepresiva od ovih lekova mogu ugojiti?
-Ako bismo morali odgovoriti sa „da“ ili „ne“ odgovor bi više bio „ne“ nego „da“. Kod nekih antideptresiva imamo slučaj da se preko histaminskih receptora kao efekat javlja pojačan apetit. Nisam slučajno rekla „efekat“ jer je nekad to jedan od željenih, propratnih efekata pošto u stanju depresivnosti i anksioznosti dolazi i do gubitka apetita koji može biti zdravstveno ugrožavajući. I kada je pojačan apetit, možemo preduprediti gojaznost tako što ćemo kontrolisati ishranu i imati dobro balansirane obroke koji su vremenski određeni, pa samim tim bismo imali pod kontrolom telesnu težinu iako bi neki lek eventualno pojačao apetit. Ono što je značajnije i javlja se u većem broju slučajeva u situaciji anksioznosti i depresije je osećaj da imamo “knedlu” u grlu ili “čvor” u stomaku usled čega ne možemo da jedemo i tako gubimo apetit. Vremenom se, pri korišćenju antidepresiva, opuštamo i gubimo taj “čvor” i “knedlu”, smanjuje se i anksioznost i reguliše nam se raspoloženje i voljno -nagonski dinamizmi, vraća se sposobnost da uživamo u različitim radnjama i senzacijama, pa između ostalog i u hrani. To je razlog da možemo dobiti na telesnoj težini i uz normalizovan apetit koji postaje veći nego u prethodnom periodu, kad gotovo ništa nismo mogli da jedemo, zbog psihičkog stanja u kojem smo bili. Važno je o ovome razgovarati sa svojim psihijatrom kako ne bi došlo do neželjenog povećanja telesne težine. I nama psihijatrima je važno da se pacijent neželjeno ne ugoji, jer je poenta u tome da se čovek bolje oseća u potpunosti, a to će teško postići ako postane nezadovoljan sopstvenim fizičkim izgledom. Ako se pojačan apetit pojavi kao neželjeni efekat leka, a da pritom osoba ne može drugačije da predupredi povećanje telesne mase, važno je da se taj lek zameni drugim koji nema takvo dejstvo ili može dovesti do smanjenja apetita, a ima i takvih antidepresiva.
Da li je uverenje „ako pijem antidepresiv, to je odraz moje slabosti“ još jedna predrasuda o antidepresivima?
– To se obično dešava kod onih koji žive sa imperativom da moraju biti „jaki“, a veruju da je pokazivanje emocija slabost. To su osobe koje imaju potrebu za stalnim održavanjem kontrole i takve strukture ličnosti su između ostalog sklone anksioznosti. Oni veruju da će uzimanjem antidepresiva pokazati sopstvenu slabost i obično kažu da sve mogu da urade snagom sopstvenog uma. „Osećao bih se kao slab i nemoćan kad bih uzimao antidepresive“, često kažu. Ali, istina je suprotna od toga. Presija koju sebi namećemo da ne smemo da pokažemo „slabost“, što u praksi znači da ne smemo da pokažemo, nekada ni da osetimo emocije koje doživljavamo kao vid slabosti, nedvosmisleno i dovodi u situaciju da postajemo anksiozni i da nam baš trebaju antidepresivi! Istina je u potpunoj suprotnosti. Baš tada kada prepoznajemo svoje emocije, potrebe i ranjivosti, zasučemo rukave i krenemo u akciju kojom sebi pomažemo. E tada smo istinski jaki. Šta to znači? Da li bismo uzimali lek za regulaciju rad štitaste žlezde ukoliko je njena funkcija poremećena? Da li bismo uzimali insulin ili propisane lekove da smo dijabetičari? Ukoliko je odgovor “Da” što bi bio i najučestaliji odgovor, moja molba bi bila da pogledate analogiju sa ljudskom psihom. Kao što je u primerima koje sam navela narušen neki od biohemijskih procesa koji naš organizam održavaju u stanju zdravlja, tako se to dešava i u slučaju psihičkih problema narušena je biohemija, koja se može regulisati upravo lekom. Napomena: ukoliko je na prethodno navedena dva pitanja i jedan odgovor negativan, kod osobe koja je daje razmatra se prisustvo parasuicidnog ponašanja/ponašanja kojima se ne izaziva neposredno smrtni ishod, ali ona govore o zanemarivanju značaja sopstvenog života i (ne)činjenja koje osobu vodi ka takvom ishodu/, što nadalje jeste tema za psihijatrijsku analizu. Da li se onda i izbegavanje uzimanja psihijatrijskih lekova, a u ovom slučaju antidepresiva o kojima danas govorimo, može smatrati takvim, parasuicidnim ponašnjem? Morali bismo najpre razmotriti da li osoba sasvim razume čemu oni služe, kako deluju i kakvi su rizici po psihičko, ali i fizično zdravlje ukoliko ih ne uzima osoba kojoj su propisani. Za osobu koju opisujemo, koja ima naglašenu potrebu za „držanjem kontrole“, živi sa imperativom „Budi jak“ i oseća anksioznost zbog toga ili ima druge manifestacije koje se sa ankioznošću mogu povezati, te pokazivanje, pa i osećanje, emocija doživljava kao „slabost“ uzimanje antidepresiva je veliki podvig i najbolja stvar koju je za sebe uradila. Ove osobe nam i same naknadno kažu da su pravu moć prepoznale tek kada su se suočile sa svojim potrebama i počele da ih zadovoljavaju adekvatno i zauzimaju se za sebe a antidepresiv su prepoznale kao oruđe da neke od njih zadovolje, a drugima, njegovim dejstvom, daju prostor za zadovoljenje. Time su pokazale sopstvenu snagu, a ne slabost, jer su sebi priznale problem i zauzele se za njegovo rešavanje na najbolji način. To je konstruktivno rešavanje problema. Ovde je i psihoterapija je od velikog značaja. Uz nju se menjaju uverenja, stiču veštine da bi kasnije u stresogenim situacijama reagovali drugačije, a i kasnije lakše prebrodili probleme sa anksioznošću.

dr Irena Đorđević/Foto: Vesna Lavrnja

Kakva su neželjena dejstva antidepresiva?
-Neželjena dejstva antidepresiva se uglavnom pojavljuju na početku korišćenja, tokom perioda adaptacije na lek, a zatim se povlače. Oko dve nedelje je potrebno da antidepresiv počne da koriguje funkcije u centralnom nervnom sistemu na koje ima zadatak da utiče. Tada se ispoljavaju efekti prilagođavanja organizma na korekcije koje izaziva ovaj lek, a koji jesu neželjeni za osobu koja ih doživljava. U tom periodu se još uvek uglavnom ne ispoljavaju željena dejstva leka i najčešće se privremeno anksioznost reguliše anksiolitikom, koji se, napominjem, uzima samo privremeno, dok antidepresiv ne pokaže svoje dejstvo u celosti. Ukoliko nam i pored ispoljenog celovitog dejstva antidepresiva treba anksiolitik, nakon prvih par nedelja, to je povod da se obratimo psihijatru da bi razmotrio da li treba pojačati dozu antidepresiva, uvesti još neki lek kao potporu ili smo postali zavisni od anksiolitika, ako smo ga prethodno dugo koristili (značajno duže nego te dve nedelje) i onda to moramo adekvatno rešavati. Uglavnom se kao neželjena dejstva javljaju mučnina ili druge gastrične smetnje, glavobolja, nekad dijareja ili opstipacija, možda razdražljivost ili pospanost, blagi tremor, ubrzan rad srca, sindom „nemirnih nogu“. Sve ovo zvuči dramatičnije nego što jeste. Neželjena dejstva najčešće nisu intenzivna u toj meri da nas onemogućavaju da obavimo dnevne aktivnosti, već funkcionišemo uprkos njima. Važno je da se ne uplašimo zbog njihove pojave i da znamo da je njihovo prisustvo oročeno na nekoliko dana (čiji se broj „na prste“) uglavnom da izbrojati), s početka uzimanja antidepresiva. Kod značajno velikog broja ljudi se ne pojavljuju neželjena dejstva uopšte. Važno je da antidepresiv uzimamo uz obrok, da bi se izbegla mučnina, a nije loše razmatrati sa psihijatrom i umanjenje intenziteta drugih neželjenih dejstava, ako je potrebno.
Sva očekivana neželjena dejstva prolaze relativno brzo, a tek nakon dve nedelje, otprilike, stupaju na scenu željena dejstva. Mnogo je važno da se detaljno raspitate kod svog psihijatra o neželjenim dejstvima jer ima ljudi koji kažu da im neki antidepresiv nije pomogao, a u stvari se ispostavi da su ga pili vrlo kratko i nisu mu dali vremena da počne da deluje, već je samo ispoljio početna neželjena dejstva, zapravo nusefekte prilagođavanje na lek. Anksiolitici (sedativi) su oni lekovi koji se najčešće uzimanju „na svoju ruku“, diazepam (Bensedin), bromazepam, lorazepam, aprazolam (Ksalol), klonazepam (Rivotril) se propisuju uz antidepresiv da bi pomogli pacijentu da reše probleme sa nesanicom, napetošću, anksioznošću, razdražljivošću, dok se ne ispolji pravo dejstvo antidepresiva, a onda se postepeno isključuju. Ukoliko se pojavljuju neki simptomi koje osoba prepoznaje kao neželjena dejstva antidepresiva i nakon dve nedelje uzimanja, važno je obratiti se psihijatru, jer tada to nisu efekti koje treba zanemarivati, već treba utvrditi odakle potiču i reagovati na njih.
Na koji način antidepresivi doprinose seksualnoj disfunkciji?
-Ako psihijatar nije pitao pacijenta o seksualnoj (dis)funkciji, tokom uzimanja antidepresiva potrebno je da mu on sam kaže šta mu se dešava, čega se plaši i zatraži pomoć i preporuku za dalje korake. Psihijatri nekad ne postavljaju ovo pitanje jer smatraju da bi ljudi mogli prekinuti uzimanje terapije kada bi znali da im ona može uzrokovati seksualnu disfunkciju ili da bi takva disfunkcija, paradoksalno, mogla nastati tako što bi se osoba plašila od nje same, slično kao kada se plašite neuspeha u prvom seksualnom iskustvu sa novom osobom i taj strah baš dovede, npr. do poteškoća sa erekcijom. Snižena seksualna želja učestalo je pratilac stanja kao što su depresija ili anksioznost, na primer, tako da treba razlikovati da li je problem nastao i pre početka upotrebe antidepresiva, tačnije, ima li povezanosti sa upotrebom ovih lekova. Ovde moramo napomenuti da i neki lekovi za druge sisteme organa mogu uzrokovati isti nusefekat, kao i različita stanja i oboljenja kao što su dijabetes, kardiovaskularna i neurološka oboljenja i sl. Ukoliko možemo zaključiti da je problem uzrokovan antidepresivom, razmatramo manifestaciju samog problema: snižena seksualna želja (prisutna je kod oba pola), poremećaj erekcije u smislu nemogućnosti ostvarivanja erekcije u celosti ili njena neadekvatnost u smislu trajanja i stepena njenog ostvarenja, nemogućnost dostizanja orgazma (kod oba pola) ili odložena ejakulacija. Kada se obratite psihijatru sa ovim problemom, on će vam prvo reći da malo pratite stanje, jer se očekuje da će se kod jednog broja pacijenata sami simptomi povući, što zbog adaptacije na lek, što zbog korekcije u psihičkom stanju, odnosno, možemo očekivati nekada i spontani boljitak, kada se raspoloženje popravi a anksioznost i napetost umanje. Uvek je korisno uvođenje zdravih životnih navika i pridržavanje istih može dovesti do boljitka. Nekad će umanjenje doze antidepresiva doneti boljitak, pa će lekar predložiti nešto slično, kao i dodatak nekog drugog antidepresiva koji ne izaziva ovaj problem, ali nije dovoljno efikasan za redukciju anksioznosti i depresivnosti. Taj antidepresiv bi pojačao dejstvo prvog koji izaziva problem, a s druge strane bi regulisao neželjeno dejstvo leka. Ukoliko ne bude bilo moguće regulisati drugačije, psihijatar će vas uputiti urologu koji će dalje preporučiti preparate koji bi mogli regulisati seksualnu funkciju. Važno je razumeti da seksualne disfunkcije mogu imati različitu osnovu koja ne mora biti u vezi sa destvom antidepresiva, a da psihoterapijski rad značajno pomaže u svakom slučaju.
Mogu li antidepresivi biti povezani sa suicidnim mislima?
-Reč je o jednoj od predrasuda o antidepresivima. Ovo mišljenje nije opravdano i studije kod odraslih pacijenata nisu dokazale učestaliju pojavu suicida kod osoba koje koriste antidepresive, čak naprotiv, oni su u značajnom procentu i faktor zaštite da do istog ne dođe. Kada su u pitanju deca i adolescenti, potreban je specifičan nadzor i dodatna konsultacija sa dečjim psihijatrom i u vezi sa ovom problematikom. Pojava suicidnih misli jeste razlog da se osoba obrati psihijatru, bez obzira da li koristi ili ne koristi antidepresiv! Misli o suicidu nekada mogu biti i opsesivne misli, praćene visokom anksioznošću, ali kog god da su porekla predmet su detaljnije opservacije i važno je obratiti se psihijatru, a on će vas dalje umiriti pravim informacijama i usmeriti. Mi psihijatri se svakodnevno bavimo temom suicidnosti i sasvim izvesno imamo načine da pomognemo, zato ne treba da krijete takva razmišljanja i dileme. Ovde je važno još napomenuti da se ovakve misli javljaju kod tri četvrtine depresivnih pacijenata, kao i da se javljaju često u prethodno opisanoj formi kod anksioznih poremećaja ili opsesivno kompulzivnog poremećaja. Noviji antidepresivi, a psihijatar će vam detaljno objasniti o kojima je reč, jesu lekovi koji nisu škodljivi za organizam, a mogu višestruko pomoći u rešavanju različitih psihijatrijskih stanja i poremećaja.

Branka Gajić

Šta je važno znati o depresiji?

 

SHOP

Narcisi- zavodljive, manipulativne, usamljene i prazne osobe

By / 09/11/2022 / 0 Comments

Mama, tata, zašto se niste razveli?

By / 04/11/2022 / 0 Comments

Da li antidepresivi utiču na povećanje kilaže, seksualno funkcionisanje i gubitak samopouzdanja?

By / 15/11/2022 / 0 Comments

Život sa napadima panike

By / 06/11/2022 / 0 Comments

Život u doba narcisoidnosti, arogantnosti i toksičnosti

By / 20/11/2022 / 0 Comments
© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Isto vaspitani, a potpuno različiti… Psihoterapeut i lekar Aleksandar Loven…

You cannot copy content of this page