„…roditelj zavidi detetu, tretira ga kao deo sebe i na kraju mu ne daje ništa, dok dete zavidi roditelju što ima šta da da, što poseduje dobro koje je njemu samom nedostižno. Oba slučaja vode u bezizlaz: roditelj ne može da nađe zadovoljstvo u vlastitom detetu koje opet ne može da asimilira dobro koje bi mu roditelj mogao pružiti.“
Zavist je emocija koja je svima poznata, ali se o njoj nedovoljno priča i piše. Uglavnom se o zavisti ćuti zbog bolnih posledica koje za sobom zavist ostavlja.
Autori knjige „Pepeljuga i njene sestre: dva lica zavisti” En Belford Ulanov i Bari Ulanov podsećaju da je ovo osećanje razorno, ali i da što više odbijamo da se sa njim suočimo postaje sve razornije.
„Izbegavajući da govorimo o svojim iskustvima sa zavišću postajemo saučesnici u njenim nemilosrdnim naporima da poništi sve ono dobro u našem životu, sve dok ne upropasti i naš odnos sa onim dobrim što imamo u sebi.“
Zavist između sestara, majki i ćerki, polova…
Cilj knjige „Pepeljuga i njene sestre: dva lica zavisti“ je da pomogne čitaocu da prodre u ono područje ljudskih odnosa koje je zavist pretvorila u teško prohodni teren.
„Bajka o Pepeljugi, tako jednostavna i ujedno tako duboka, može nam pokazati put kroz njega. Ona će nas provesti kroz brojne oblike zavisti: zavisti između sestara, između majki i ćerki, između polova i između nacija. Pomoći će nam da otkrijemo u svom unutrašnjem svetu gde puzi između različitih delova naše vlastite svrhe.“- kažu autori ove knjige.
Strah pred dobrotom
Destruktivnost zavisti po rečima autora knjige „Pepeljuga i njene sestre: dva lica zavisti“ ima delimično za cilj da prikrije dubok strah pred dobrotom čiji nedostatak čovek oseća i za kojom žudi kao gladan za hranom.
„Zavist ide na to da povredi svoj objekat i uništi ga kako bi ga lišila njegovih dobara, bez obzira na to da li se ona mogu steći. U tom smislu zavist ima očigledniju socijalnu komponentu od pohlepe. Ona vidi samo deo koji je predmet njene žudnje, ali nikad ne vidi celinu, pa svoju žrtvu svodi na taj, jedan jedini aspekt. Ona deluje preko projekcije vlastitih zlobnih i destruktivnih osećanja. Shodno prostoru koji zavist zauzima na psihi i njenim posledicama po lični razvoj, možemo zamisliti tri moguća scenarija. U najgorem slučaju zavist apsorbuje toliku količniu psihicke energije da blokira razvoj: ona proizvodi konfuziju između dobrih i loših objekata i napadajući dobre sprečava njihovu internalizaciju, a ego u povoju lišava onoga što mu je neophodno da se formira i ojača, poput Lucifera, postajemo ogorčeni zbog činjenice da nismo izvor dobra, pa ga svesni da ga ne možemo kontrolisati niti posedovati besno odbijamo i bežimo u svet u kojem sami postavljamo pravila. Pozornicom dominira zavist: roditelj zavidi detetu, tretira ga kao deo sebe i na kraju mu ne daje ništa, dok dete zavidi roditelju što ima šta da da, što poseduje dobro koje je njemu samom nedostižno. Oba slučaja vode u bezizlaz: roditelj ne može da nađe zadovoljstvo u vlastitom detetu koje opet ne može da asimilira dobro koje bi mu roditelj mogao pružiti. Uprkos obilju hrane nijedno od njih ne može da utoli glad, pa se oboje osećaju rđavim i postaju nesposobni da naprave razliku između dobra i zla.“
Knjigu „Pepeljuga i njene sestre: dva lica zavisti“ po ceni od 1800 dinara + troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
