Da li se on promenio ili ste tek sad primetili da nemate zajednička interesovanja?
Moj muž je u pedesetoj postao “nemoguć” i što je stariji sve je gori, sve mu je mrsko, kaže da ima strah od određenih situacija. Na poslu je super kolega i veseo čovek, a privatno se samo svađa sa svima i svi su mu krivi. Smeta mu kad sam opuštena i srećna. Sad živim kao da mi ne treba niko i da mi nije više samo on bitan, nego sam i ja sebi bitna. Traži da se ponašam prema njemu kao prema detetu, da sva pažnja bude usmerena na njega, da mu se udovoljava, da se slučajno ne provodim bez njega, a kad ga pozovem on neće da ide sa mnom. Zar ne treba čovek sa godinama da bude zreliji i pametniji, a ne da se vraća u tinejdžersko doba?
“Slažem se sa Vama da čovek treba da sa godinama bude zreliji, odgovorniji. Odnosno, slažem se sa tim da se to od njega očekuje. Na žalost, praksa pokazuje da nije uvek tako. To što neko ima 50 godina ne znači da je odrastao u psihološkom i emocionalnom smislu. Razlozi za to su različiti. Najčešće su posledica nedovoljne podrške roditelja i okoline u najranijem životnom periodu. Da se vratimo Vama. Nezadovoljni ste odnosom koji sada imate sa suprugom, prvenstveno zbog njegove preterane potrebe za pažnjom. Interesantno je da je tek sada to počelo da Vam smeta. Sigurna sam da je i ranije u životu ispoljavao slične potrebe, ali Vi to tada niste primećivali jer ste bili zauzeti. Verovatno podizanjem dece, sticanjem, svakodnevicom. I u toj svakodnevici, baveći se sobom i porodicom, niste primetili da je Vaš suprug infantilan. Zapitajte se šta je to sada drugačije? Možda Vi svoje potrebe više ne zadovoljavate kroz odnos sa decom jer su deca odrasla. Izgleda da tek sada primećujete da vas dvoje nemate mnogo zajedničkih interesovanja (neće da se druži sa Vama i Vašim prijateljima) i zajedničkih svakodnevnih malih sitnih zadovoljstava. Izgleda da Vaš suprug poprilično zadovoljava svoje socijalne kontakte na poslu (kažete da je tamo potpuno drugačiji). Opet ću Vas zamoliti da se zapitate zašto je to tako. I da li ste Vi tome na bilo koji način doprineli. Možda je sad došao trenutak da prihvatite činjenicu da ste vas dvoje poprilično različiti. I u tome nema ništa loše. Potpuno je u redu da u partnerskom odnosu partneri razvijaju svoju individualnost i slobodu da svoje vreme provode na način na koji je njima potreban. Ako to ne mogu sa partnerom, ako je partner toliko drugačiji, u redu je da se organizuju samostalno. Naravno, pod uslovom da svojim ponašanjem ne ugrožavaju partnerski odnos i porodicu. To podrazumeva da između njih zaista postoji odnos poverenja i istinske povezanosti i bliskosti. I da im nije stalo do toga šta će reći drugi, već im je stalo do toga da njihov partner bude srećan.
Opet Vas pozivam da preispitate svoj odnos i proverite da li u njemu ima poverenja? Zašto se Vaš suprug ljuti što se Vi “provodite” bez njega? Da li je to samo infantilnost ili ima još nešto? I da li se Vi osećate dobro, bez obzira na to što znate da je on povređen? Možda jedan iskren razgovor u kojem ćete objasniti da su ta druženja Vama potrebna da biste sačuvali svoje mentalno zdravlje pomogne. Možda i njega navede da Vam se priključi. U svakom slučaju, bitno je da mu objasnite da to što se družite ne znači da njega manje volite i poštujete. On će se osećati bolje, a i Vi. Neće biti osećanja krivice da nešto radite pogrešno, a imaćete i svest o tome da ste svojim ponašanjem doprineli balansu unutar porodice. Možda mu pomognete i da konačno odraste i postane zrela osoba. Šta god to za Vas značilo.
Ljiljana Jagodić, klinički psiholog (www.life-coach.rs)
Foto: Dario Konstantinović
Vaša pitanja za saradnike BGonline-a možete postaviti mejlom: psiholoskapodrska011@gmail.com