fbpx

BG online

Intervjui

Kako se postaje šampion svog života?

Predaja je uvek gora od poraza

„Kad shvatite da se ne takmičite sa drugima, već samo sa sobom, postajete ponosni na ono što ste uradili…“

On je prvi odbojkaš Srbije koji je postao stanovnik “Kuće slavnih” što je najveće priznanje, uz zlatnu olimpijsku medalju, koje jedan sportista može da dobije.

Za Vladimira Vanju Grbića kažu da je sportski Bog, ali i primer savršene samodiscipline. Po završetku igračke karijere započeo je novo poglavlje profesionalnog života, postao profesor na katedri za odbojku na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, vlasnik odbojkaškog kampa za decu, a pred njim je i odbrana doktorske disertacije.
Porodica je njegovo najveće blago, utočiste i životni uspeh. Najsjajnije medalje Vanje Grbića su njegova deca , a najveća podrška supruga Sara. Duboko veruje u to da je za ljubav važno da vam nečija duša odgovara i da se novcem bitne stvari ne mogu kupiti.

Porodica- sveto mesto

Porodica je Vanji Grbiću sveto mesto i priznaje da mu se ne dopada slika savremene porodice današnjice u kojoj su ljudi sve otuđeniji. Kaže da se sa tim sreo još dok je živeo u Italiji tokom devedesetih.
-Svako je od ukućana imao televizor u svojoj sobi i vodio svoj život. Već su tad imali mobilne telefone i bili orjentisani na sebe, živeli na socijalnoj distanci. Mama iz jedne porodice s kojom sam se tamo zbližio govorila mi je da nam zavidi što smo svi zajedno, što provodimo puno vremena jedni s drugima, razgovaramo, gledamo zajedno tv program u dnevnoj sobi. Ali, globalizacija radi na tome da se stvari odvijaju u drugačijem smeru od toga- priča Vanja Grbić za BGonline. -Kad imate porodicu i svoje vrednosti teško ćete dozvoliti da neko ima uticaj na nju i da njome upravlja. Ona čuva tradiciju i prave vrednosti. Tradicija je postala pomodarstvo, a susreti ljudi prilika da se dobro provede i pojede, bez onog duhovnog koje bi trebalo da nas okuplja. U našoj istoriji i tradiciji imamo toliko stvari kojima možemo i treba da se posvetimo, koje bi nas učinili ponosnim na ono odakle potičemo i ko smo, bez agresije i veličanja mržnje prema bilo kome.
Škola vas edukuje, ali vas ne čini pametnim, napominje Vanja Grbić koji je tokom odbojkaške karijere živeo u šest zemalja sveta gde je puno naučio o svemu, a najviše o životu.
-Iste probleme imaju ljudi u Brazilu, Japanu, Italiji, Turskoj… Ako ste globalista porodica će vam predstavljati problem jer razmišljate o sebi i sopstvenom interesu. Deca, supruga i ja smo svakodnevno suočeni sa izazovima i to je ok, ali je važno ponašati se u skladu sa svojim životnim principima i vrednostima. Deci možete da pričate šta hoćete, ali ako su vaši postupci u suprotnosti od onog što govorite ona će prestati da vas poštuju. Budite primer svojoj deci. Ja se trudim da se tako ponašam, da ono što mislim i govorim ujedno i radim. Kad držim motivacione govore uvek pričam iz sopstvenog iskustva. Da izmišljam, bio bih licemer.

Zašto je teško biti iskren prema sebi?

Motivacione govore Vanja drži uglavnom u velikim kompanijama i usmereni su ka podizanju svesti o pripadnosti timu, svesnosti i odgovornosti, često priča o prevenciji straha, podsećajući na to da ne igraju za sebe već za tim.
-Govorim i o riziku pogrešnih koraka, emocionalnom sazrevanju, posvećenosti kao važnom preduslovu za uspeh, tome kako iz sebe izvući maksimum. Kad im kažem da svi mogu biti olimpijski šampioni prvo me gledaju čudno. Šampion nije onaj ko je na Olimpijskim igrama. Svako od nas u okviru ekipe za koju igra ima važnu nezamenljivu ulogu, pre svega na osnovu energije koju na terenu daje. Svako radeći ono što najbolje zna može da pruži nezamenljiv doprinos u ostvarenju cilja celog tima.
Najteže je, ali i najvažnije biti iskren prema sebi, napominje Vanja Grbić.
-Svi imaju 50% bolje mišljenje o sebi u odnosu na to kakvi zaista jesu. Volimo da živimo u uverenju da smo bolji nego što jesmo. Da biste bili olimpijski šampioni treba da se suočite sa istinom o sebi i truditi se da svakog dana budete bolji. Potrebna vam je i emotivna zrelost, da se suprotstavite i udarite puno puta o zid i mnogo puta promašite i shvatite koliko je važno ostvarenje sopstvenog potencijala. Kad shvatite da se ne takmičite sa drugima već samo sa sobom, postajete ponosni na ono što ste uradili. Nekim sportistima i ljudima prođe život, a da nisu ni svesni da su taj put prešli. Oni ne žive, već životare.

Doktor među odbojkašima

Njegove najvažnije lične pobede su, kaže, vezane za njegovu porodicu, otvaranje novih prostora i osvajanje novih izazova.
-Imam srećnu i lepu porodicu na koju sam ponosan. Sara i ja imamo četvoro zdrave, normalne i dobre dece što je najviše njena zasluga, a za nemiran i nespokojan duh kakav je moj zaista treba imati mnogo strpljenja i energije. Uskoro treba da doktoriram na Fakultetu za sport sa radom „Evaluacija mišića nogu primenom relacija sila brzina“ i biću jedan od malo olimpijskih šampiona sa doktoratom na državnom fakultetu na šta sam jako ponosan. Živim svoj život, držim se svojih principa, nikad nisam išao linijom manjeg otpora, nikom se nisam zarad interesa prodao, niti ću. Svedoci smo toga da je mnogo onih koji bez problema to urade. Svako ima pravo da misli i radi kako želi, a na kraju obično mrzite one koji nisu uradili ono što i vi.

Upravljanje sobom

O tome da li je ego neprijatelj ili saveznik vrhunskih sportista Vanja Grbić priča bez zadrške.
-Mi sportisti razvijamo ego do zvezda jer treba da volimo, poštujemo i dižemo sebe da bismo stekli samopouzdanje. Ali, morali smo i da naučimo da se spustimo da ne bismo se ozbiljno slomili kad padnemo. To je suštinsko upravljanje sobom i svojom ličnošću. Mnogo je vrhunskih sportista koji su postigli vrhunske rezultate, ali razlika između njih i vrhunskih sportista u odnosu na prave šampione je u tome što su koji su vrhunski takvi i u privatnom životu. Takvih je malo. Da je nešto nemoguće tvrdi onaj ko se preda i ne želi da se bori, onaj kome je teško da se posveti nečemu, ko je navikao da živi u komociji koja ulenjuje gene. Predaja je gora od poraza jer dok god se boriš, makar i izgubio, imaš neku šansu. U suprotnom si završio za sva vremena. To utiče i na psihu, da svaki sledeći put kad uđete na teren imate mentalitet gubitnika koji je spreman da se preda- priča Vanja i dodaje da prepotentnost i sujeta postoje u svakom od nas, ali ukoliko izmaknu kontroli postaju ozbiljan greh i limit. -Egoističnom čoveku je najteže da kaže „izvini“ i „pogrešio sam“. Onaj ko radi protiv onoga što je razumno samo da bi bio u pravu po svaku cenu je bolestan čovek.

U bašti umesto na igralištu

Detinjstvo je proveo u Kleku pored Zrenjanina gde i danas voli da ode, gde najviše uživa na pecanju sa svojim društvom. Sa bratom Nikolom koji je takođe stanovnik „Kuće slavnih“ i olimpijski šampion se oduvek lepo slagao a sve ono najbolje u njima su poneli iz roditeljskog doma.
-Brat i ja smo bili konstantno testirani da ne odustanemo i da se ne predajemo, da se ne obaziremo na to šta rade drugi i da radimo ono u šta mi verujemo. Danima smo po lepom vremenu radili sa ocem i majkom u bašti dok su se ostala deca igrala. Najviše sam na svetu tad želeo da se na igralištu igram s njima. Ali, to odlaganje zadovoljstva nam je pomoglo da vrednujemo još više onaj trenutak kad imamo priliku da se igramo. Nikola i ja smo potpuno različiti karakteri, ali nikad nije bilo pitanje ko je stariji, a ko mlađi ili ko je bolji, a ko gori. Među nama je maksimalno poštovanje i uvažavanje i imamo odnos koji bih želeo svim braćama i sestrama. Ukoliko u decu utiskujete iste vrednosti, ona će izgraditi svoje mišljenje, ali u bazi su potpuno isti. Kad se razumete oko bazičnih stvari, vi ne želite da se sukobljavate. Sukob nastaje kad imate drugačije osnovne principe. Meni i dan danas odzvanjaju reči mojih baka. Prave vrednosti ljudi i osoba shvatite tek kad ih izgubite i tad njihove reči merite u večnost, izrečene sa puno emocija koje nismo bili spremni da tad čujemo.

Emocionalna strana poraza

Priznaje da je poraze teško podnosio, doživljavao ih lično, kao svoj neuspeh.
-Ali, porazi vam pomažu da shvatite svoje limite, da crpite snagu da sledeći put date sve od sebe i ne osetite gorčinu poraza. Pobeda vam ne otkriva prljav veš, već ga samo prikrije jer ste samo u porazu apsolutno kritični i analitični i možete da sagledate ono što je mogućnost potencijalnog napretka, na čemu treba da se radi. Treba ga shvatiti kao negativan bilans na putu ka savršenstvu. To je emocionalna strana poraza. Ne znam da je neko ikad postao olimpijski šampion, a da nije izgubio utakmicu. Život nije sačinjen samo od pobeda, već i od mnogo poraza koji treba da nas pokrenu da ponovo ustanemo i nastavimo da se borimo. Komocija ulenjuje gene. Ukoliko ste odgajani u svili dok pijete ptičije mleko, nosite firmirane patike i odeću, od vas neće biti ništa. Morate biti gladni da biste naučili da se borite i da biste bili spremni sutra za ono što vas očekuje.
Olimpijski šampion je filozofija života. Ta osoba treba živi svaki dan sa svojih 100% mogućnosti i od sebe svakog dana traži pomak više, kaže Vanja Grbić.
– Radeći maksimalno posvećeno i maksimalno motivisano sa puno ljubavi mi inspirišemo ljude oko sebe, pa i one sa mnogo većim potencijalom od našeg. Ljudi nisu svesni da oni koji nešto rade maksimalno posvećeno time zaraze ljude oko sebe.

Sa sobom nosimo samo dobra dela

Na pitanje ko je danas dobar čovek Vanja ima samo jedan odgovor.
-Za mene je Patrijarh Pavle dobar čovek. I ako gledamo na osnovu toga, više niko od nas nije dobar čovek. Dobar je onaj čovek koji se ponaša u skladu sa svojim vaspitanjem, principima, životnim uverenjima, spreman da pomogne i daje drugima, onaj ko ne mrzi već voli, ko svesno i odgovorno radi ono za šta je stvoren. Istinsko davanje je suština života. Gore se ne nosi ništa osim dobrih dela. Koliko god da imamo. Ako zamislite da ćete sutra umreti, kako biste proveli današnji dan? Treba se truditi da tako živite svakog dana, maksimalno posvećeno onome što radite. Ubija nas površnost. Samo posvećenost pomaže da se ostvari maksimum, odnosno svoj potencijal. Japanci to zovu bushido.
Ima ljudi koji se plaše da se sretnu sa sobom jer im se ono što će videti neće svideti, kaže Vanja Grbić.
-Nije mali broj onih koji se bune i kažu da nije prepoznat njihov potencijal, da su bolji od drugih, ali da ne mogu da dođu do izražaja. Tako nastaju hejteri, ljudi kojima su krivi oni koji mogu. Kažu mi: „Lako je tebi“. Stvarno? Oni vide samo trenutak kad stojim na postolju sa medaljom oko vrata, ali put po trnju i staklu ne vide, moj nos u prašini dok su oni pili kafu u kafiću.
Vanja ne gubi nadu u neke nove klince za koje kaže da im treba pomoći i probuditi ambiciju u njima.
-Moja deca su trenirala odbojku u jednom odbojkaškom klubu koji je vodila moja prijateljica. Zamolila me je da održim jedan trening. Bila su tu deca iz jako bogatih porodica, čak i deca nekih tajkuna koja se voze u mercedesu sa šestoro vrata. Kad je rekla deci da će im trening držati olimpijski šampion oduševili su se, a ja sam im rekao da se na njihovom mestu ne bih toliko radovao, da mora da se radi i da se sluša… da kad kažem „stop“ moraju da spuste loptu i gledaju u mene, a kad imaju pitanje da podignu dva prsta. Deca su otišla na liniju bez pogovora. Radili su sve što sam im govorio u 5 sekundi. Moja prijateljica, a njihov trener se čudila i rekla da mora da se dere na njih da bi je poslušali. Problem je u tome što je loše postavila stvari od početka. Decu mnogi tretiraju kao igračke, zaboravljajući da ona imaju svoje ličnosti i da moraju da poštuju autoritet. Bez jakog autoriteta izrastamo u vandale. Ja sam profesor na fakultetu i nisam imao nijedan problem za 4 godine jer sam stvari postavio kako treba od samog početka. Deca vas savršeno prate i važno je da ste dosledni. Greši onaj ko misli da će ga dete više voleti kad mu kupi nove patike. Dečija ljubav se ne kupuje, već se zaslužuje, baš kao i poštovanje.

Sa porodicom se ne treba igrati

Najvažnije je u životu dobro izabrati životni poziv i partnera. Vanja je odlično izabrao i jedno i drugo.
-O tome kakav ste čovek najbolje govori ono što radite. Kad nekog volim ja nemam limit u tome da mu to i pokažem, iznenađujem ga, učinim sve što mogu. Ja sam prepoznao u Sari da je ona žena za mene. Ljudi olako ulaze u neke odnose, a najgore je kad kažu „morao sam“. Kad se ožene i dobiju decu, pa počnu da izlaze na površinu problemi koje nisu hteli da vide i priznaju, tad sve počinje da se komplikuje. Mnogo su veliki egoisti oni koji se žale da ne mogu naći partnera. Ne odgovara im niko, a ne pitaju se da li oni nekom odgovaraju. Što smo stariji teže se prilagođavamo nekom i sve nam više ogovara samački život. Ali, slažem se sa tim da je bolje biti sam nego u lošem društvu. Sa porodicom se ne treba igrati.
Iskren razgovor svaku vezu čini snažnijom i kvalitetnijom. Sara i Vanja mnogo razgovaraju, a danas se gotovo ćutanjem razumeju.
-Kad dođete do faze da ste toliko pričali da je dovoljno da se ćutanjem razumete prešli ste igricu. Važno je da mnogo pričate. Ja sam po prirodi ćutolog i Sara mi je pomogla da se otvorim. Mnogo je situacija u kojima sam odreagovao na neki svoj način nakon čega me je iskritikovala i dobronamerno mi skrenula pažnju. Naše rasprave traju najduže 15 minuta. Umem da se izvinim. Kad postoji dobra namera sa obe strane stvari se rešavaju za čas. Vaš interes je vaša porodica i tu treba da dajete sve od sebe. Kad dobijete decu sav vaš život i interes postaju vaša deca, a kad ona stasaju imate novu mladost da mnogo iskusniji i zreliji provedete ostatak života zajedno.
Četvoro dece, tri devojčice i jedan dečak Vanjin su i Sarin životni zadatak i najveća sreća.
-Mnogo je veća hrabrost za brojnu porodicu bila potrebna Sari. Ona je ta koja preko svojih leđa nosi i pretura najveći teret. Ja sam podrška i sudija za prekršaje, ali ona nosi na svojim leđima najviše kad je reč o deci i porodici. Svaki muškarac, pa i onaj nabeđen i prepotentan kad dobije decu u potpunosti omekša.

Posle Hilandara nisam više isti

Kad je reč o materijalnim stvarima Vanja kaže da se on i Sara ponašaju u skladu sa svojim uverenjima, ni u čemu ne preteruju i žive normalnim, skromnim životom.
Dva puta je Vanja Grbić bio na Hilandaru što je iskustvo koje ga je mnogo promenilo.
-Preporučujem svim muškarcima da nekoliko dana provedu na Hilandaru i vide ko su, šta su, odakle su im koreni, da nađu svoje mesto, a tamo se osećate kao malo zrnce peska u Sahari. Niko vam ništa ne nameće i ne propagira, a atmosfera tog svetog mesta je nešto posebno, kao i duhovnici koji tamo žive. Najlepše i najiskrenije emocije se ne mogu opisati, već se moraju doživeti. Moja supruga je rekla da sam se promenio od kako sam se vratio sa Hilandara i da se plaši da kad bih opet otišao tamo više se ne bih vratio. Boravak na Hilandaru mi je doneo beskrajan mir. To iskustvo me je mnogo promenilo, kao i druženje s decom sa poteškoćama u intelektualnom razvoju. Pored njih sam naučio da poštujem i budem srećan s tim što imam, da ličnim primerom motivišem ljude i da od sebe u svakom danu očekujem za jotu bolje.

Branka Gajić
Fotografije: privatna arhiva

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Ako ste dobar čovek bićete i dobar roditelj “Ako je…
error: