KAKO SAM POTROŠIO SVOJ PRVI MILION
Svako od nas muzičara ima želju da negde svira… Moja najveća želja je bila da nastupim na Gitarijadi u Zaječaru. U to vreme svaki klinac koji iole znao par rifova na gitari želeo je isto. E, koliko smo samo vežbali i pravili neke naše pesme. Nama se tada činilo da ćemo biti kao EKV.
Nisam ni sanjao gde će me vetar odneti i da ću jednog dana pevati na beogradskom splavu Lukas.
Mislim da je upravo iskusvo sa tog splava uticalo na mene da nikad ne snimam narodnjake. Tad sam shvatio da takva muzika vodi u destrukciju i jedan način života koji ja ne želim ni po koju cenu.
Možda mi neko neće verovati, ali ja sam prvi milon potrošio sa nepune 22 godine. Trošio sam i što imam i što nemam jer sam znao da ću sutra opet imati.
Sad ce neko pitati: pa zašto si prestao kada ti je tako dobro išlo, kada si zarađivao toliki novac?
Opet glupo i idealisticki zvuči, ali mene nikada novac nije činio srećnim. Moj deda, koji je bio stari komunista, usadio mi je taj idealistički pristup životu koga ne mogu ni sad da se oslobodim.
Novac jeste važan, ali nam samo olakšava život dok ga ujedno i otežava. Oni koji ga imaju nisu srećni, oni koji ga nemaju misle da je to ključ sreće… Niko zapravo nije upravu. Sreća je na nekom drugom mestu.
Tako i meni, sreća nije bila na tom splavu već sam želeo nešto više od novca. Želeo sam da snimam neku drugu muziku, muziku koja će biti lepa i emotivna, muziku uz koju će se ljudi zaljubljivati, muziku koja neće širiti destrukciju. I na kraju, želeo sam muziku koja neće imati rok trajanja.
Da. Veoma tesko. Pogotovo tih 90-ih godina kada je pop bio samo u crkvi 😀 .
A na Lukasu sam se prvi put upoznao sa čudnom nekom “južni vetar muzikom”. To je jedan impozantan muzički opus sa primesama teherana i muzičkog horora koji su uprkos ratu u Jugoslaviji i mržnji prema svim narodima i narodnostima koji nisu Srbi, svi voleli.
To se zove “srpski paradoks”. Pošto niko ništa nije provaljivao niti kapirao šta je srpska, a šta neka druga muzika,onda sam ja radi testa naučio jednu pesmu koju peva čuveni hrvatski pevač Thompson. Pesma se zove “Vjetre s Dinare” i govori indirektno o čoveku koji je u ratu i pita vetar šta se dešava u njegovom mestu gde je rođen itd. Inače, veoma lepa slavonska pesma.
Ja sam tu pesmu pevao svake noći na Lukasu i niko nije provalio o čemu se radi. Čak se nekim “patriotama” toliko dopala da su mi naručivali da je pevam više puta za noć. Površnost je naša najveća bolest i nema joj leka.
Tu, na tom splavu sam upoznao sve kriminalce ovog grada. Većina njih nije živa. I nikad sa njima nisam imao neki ozbiljan problem. Voleli su kako pevam. I nisam bio alav na novac a to je njima bilo jako važno. Tako su razlikovali njima podobne i ostale, nepodobne 😀 . Jednom sam se zamerio sa nekom mlađom ekipom, kada su zbog uvrede i poniženja hteli da me ubiju.
Bila je neka ekipa koja je dolazila svaku noć i pravila probleme. Naprave tuču, povade pištolje, dođe policija, istera 1000 ljudi napolje i mi tu noć ne radimo.
Malo mi je smetalo to iako mene niko od njih nije dirao. Ali, kad čujem konobara koji kaže: pa, ne mogu da verujem opet su uništili veče!? Bas njih briga što moram detetu da kupim mleko i hleb ujutru.
Nije mi bilo pravo i Boga mi ćutao sam skoro mesec dana. A oni bi svako drugo, treće veče napravili incident. I tako ja jednu noć u sred te tuče preko mikrofona tako opsujem te momke da 1000 ljudi na splavu nije moglo da veruje šta sam uradio. Verovatno su svi mislili da sam poludeo. Naravno, jedva ih je obezbeđenje zadržalo da me ne ubiju. Pretili su da će me ubiti. Nije mi bilo svejedno. Šta ću, nisam se žalio nikome, niti sam tražio od prijatelja da se upliću u to i da me zaštite. Naučio sam da sam brinem o sebi.
Pročulo se to jer je ekipa bila vrlo ozbiljno rešena da me “kazni”. Čak su mi spremali i sačekuše. (tek kasnije sam to saznao). Sećam se da sam auto parkirao skroz pored splava da bi mi obezbeđenje pazilo auto celu noc ili sam se kretao taksijem.
Kad je već odneo vrag šalu vlasnik i njegov prijatelj tadasnji policajac, pozvali su ih da dođu na Lukas da rešimo taj problem. Moram da priznam da mi nije bilo ni malo lako. Ponizio sam ih pred svima, a to je njima bilo gore nego da sam pucao na njih.Morao sam da im objasnim da mi svi živimo od ovog posla i da kad god oni naprave frku, svi mi ostajemo bez para. I da sam to što sam rekao uradio u afektu! Mislim da nisu razumeli šta ta reč znači. Ali, posle te izgovorene reči su popustili. Popili smo zajedno piće, pružili ruku jedan drugome. Ja sam naravno morao da se izvinim i zadovoljim njihov ego. Tako smo bili 1:1.
Znao sam da se neće dobro završiti, da će izgubiti glave kad tad, a bili su tako mladi. Tako izgubljeni jurili su za nečim. Želeli su brzi novac, moć, žurili su, na žalost u smrt.
Veliki broj onih koji su ostavljali novac na tom Lukasu nije među živima. Ja sam bio svedok jednog delića tog vremena i bilo mi je dovoljno da shvatim gde želim da plovi moj brod.
2000.godine se desila jedna “Žena kao ti” i promenila mi je život. Imam nekoliko žena koje su mi promenile život.
Prva je moja žena Ivana, druga moja ćerka Lenka i treća, a zapravo prva “Žena kao ti”.
Željko Vasić
Foto: Sandra Dragojlović
