Udovoljavanje drugima je mehanizam preživljavanja
“Niste dobar čovek ako niste dobri i prema sebi. A čekaonice u bolnicama i na raznim onkologijama prepune su žena koje nisu dobre prema sebi…”
Foto: privatna arhiva
Iza svake žene koja ne ume da kaže „ne“ često stoji dete koje je rano naučilo da su potrebe drugih važnije od njegovih. To je dete koje je odrastalo u porodičnoj dinamici u kojoj su uloge roditelja i deteta bile zamenjene – dete koje je prerano preuzelo odgovornost, verujući da se ljubav zaslužuje kroz odricanje i brigu o drugima.
Priča o Ani nije samo lična ispovest, već i psihološki uvid u to kako rana iskustva i trauma oblikuju naše odnose, navike i granice. To je priča o kompulzivnom samožrtvovanju, perfekcionizmu, potiskivanju sopstvenih potreba i emocija – obrascima koji, ako ostanu nesvesni, mogu postati tlo za ozbiljne telesne bolesti.
Izbegla iz sopstvenog života
“Ana je žena koja se leči od karcinoma dojke. Ima sestru i brata, ali ona brine o svom starom ocu. Sa ocem nikad nije imala dobar odnos, tata je bio glavni kritičar u kući, a mama odsutna, zagledana u neki svoj ćošak univerzuma. Mama se umorila i ne želi više da brine o tati. „Valjda je dosta“, rekla je. „Trpela sam ga zbog vas“, rekla je. „I više neću“, rekla je. Ana je razumela mamu. Ceo život štitila je mamu. I preuzela je brigu o tati. Ali, Ana boluje od karcinoma, brine o tati, jer ni mama ni ostala njegova deca to ne žele. A tata je zahtevan, težak čovek, njemu nikada ništa nije dovoljno, nikada ničim nije zadovoljan. Nakon hemioterapija Ana ustaje da tati pripremi večeru, trudi se da ga zabavi, jer je tati dosadno, trudi se da tatu prošeta, jer je tati to potrebno. Ali Ani su uveli neku novu terapiju, od koje danima ne ustaje iz kreveta i bilo bi joj mnogo lakše da tata nije tu, da bar o njemu ne brine, lako će ona sama sa sobom.
Zamolila je Ana tatu da na mesec dana ode kod sestre, ali on je odbio. Rekao je: „Što bih?! Meni je sa tobom dobro.“
Kada ga je podsetila da je bolesna, rekao je: „Hoćeš da kažeš da sam ti težak?“
Kada je brata zamolila da preuzme tatu, rekao je: „Tata je sam pravio svoje izbore, sada, kako mu je, tako mu je. Smesti ga u dom.“
Kada je sestru zamolila da preuzme brigu o tati samo mesec dana, rekla je: „Imam malu decu, kako možeš to od mene da tražiš?!“
Na pitanje: „Ana, zašto ga ne smestite u dom privremeno?“ rekla je: „Ja ne mogu to da mu uradim, a on sam neće.“
Ana me je nervirala. Nervirao me je taj obrazac samožrtvovanja. Nerviralo me je to što sebe dovodi u opasnost time što se ne štiti. Kao da uopšte ne postoji pred sobom.
Nervirala me je njena zabrana da se zauzme za sebe dok drugima ne bude dobro. Nervirala me je zato što sam u njoj videla sebe. Kao da sam slušala o sebi. Onoj sebi pre svoje sposobnosti da se zaštitim.
“Potiskivanje ličnih potreba i emocija može postati tlo za ozbiljne bolesti…”
U njoj sam videla taj obrazac koji se pojavljuje kod žena koje se leče od karcinoma dojke: samožrtvovanje, kompulzivno negovanje drugih, sa bespoštednim zapostavljanjem sebe. Videla sam taj dubok obrazac podređivanja, udovoljavanja drugima koji je Anu držao odvojenu od sebe i svojih potreba. Jer Ana se odmalena osećala odgovornom za harmoniju u kući, za to da svima bude dobro. Veoma osetljiva na tuđu sreću, a još više na nesreću, svako od članova njene porodice mogao je da računa na nju. Na njena leđa.
A kada dete, još kao vrlo malo, preuzme brigu o emocionalnim potrebama drugih, to je jasan znak da je dete izloženo hroničnom stresu i da njegove potrebe niko ne zadovoljava. Niti da je dete naučilo da se poveže sa sopstvenim potrebama. Udovoljavanje drugima je mehanizam preživljavanja. To je oblik disocijacije i predstavlja odgovor nervnog sistema na traume. A to znači još da je dete izbeglo iz sebe, kako bi tamo spolja, smirujući druge udovoljavanjem, regulisalo svoje sopstvene nemire. To još znači da je dete odnose razumelo nekako ovako: kada drugima bude dobro, onda će biti i meni. Takva deca rastu ne baveći se sobom. Bave se tuđim mukama, a onda svoje ostavljaju nekom drugom na službu. Ana nikada i nikome nije rekla NE. A sebi nikada nije rekla DA bez samoosude i krivice. I tako je svakog dana sebe izdavala da bi drugima bila na usluzi. Ali, više nije imala kud. Morala je da odgovori na pitanje ko o njoj brine i ko je to odgovoran za to da njoj bude dobro. Koga to ona čeka da dođe, postavi granicu i zaštiti je. Suštinski, Ana je mnogo dobar čovek. Ali niste dobar čovek ako niste dobri i prema sebi. A čekaonice u bolnicama i na raznim onkologijama prepune su Ana koje nisu dobre prema sebi.”
I ova priča služi da nas trgne. Da nas natera da stavimo prst na čelo. Na vreme. Dok nam tela ne kažu NE, dok nam tela ne zakažu zbog stresa kojem ih izlažemo, jer nismo u stanju da postavimo zdrave granice. Jer ništa i nikom nije dobro ako nije dobro i meni. Nije. I ja se računam.
Ljiljana Milić, žena koja je dva puta pobedila karcinom, autorka knjige “(B)ranjeno mesto”
„Radom na sebi učimo da postanemo sigurno mesto za sebe u kojem će razni delovi nas dobiti pravo glasa, progovoriti jedni s drugima i prihvatiti se međusobno. Tako isceljivanjem svojih ranjenih delova i razrešavanjem unutrašnjih konflikata postajemo celi…“ Ljiljana Milić
„Čini mi se da je ova knjiga upravo o tome- kako da promenimo one rane programe koji su nas stisli uz neki unutrašnji zid pa nam preostaju samo plitko disanje i plitak džep za život u koji malo šta stane. Kako da upoznamo sebe i onaj deo nas koji pati i onaj koji nas osuđuje i onaj koji voli i onaj koji mrzi. Kako da za sebe postanemo saosećajno mesto u kojem naše rane mogu da budu viđene i zagrljene. Kako da se zbijemo u celinu. Kako da sebi sebe i pred sobom priznamo. Kako da naučimo da budemo na svojoj strani. Zapravo, kada nas život stisne i sve oko nas je neizvesno kako da krenemo u najvažniju potragu- za osloncem u sebi. Taj oslonac u nama je onda mesto sa kojeg možemo da preuzmemo odgovornost za svoj život i započnemo neka nova stvaranja.“ Ljiljana Milić
“Da mi je neko pre deset godina, kada sam pokušavala da preživim svoj drugi karcinom, rekao da će sve to proći, da ću i preživeti i jednom objaviti knjigu, olakšavao bi mi život. Ali bi mu bilo zalud. Ne bih mu verovala. Kompleksna trauma kao što je lečenje karcinoma, pojede poverenje u budućnost. Umesto poverenja ugnezdi se u čoveka strepnja, stražarenje, iščekivanje nevolja, koju budućnost može da donese. Sada sam usred te svoje nekadašnje budućnosti. Mnogo sam radila, učila, trudila se.
I eto i knjige “Branjeno mesto“…. Ljiljana Milić”
Knjigu “Branjeno mesto” po ceni od 1400 dinara + troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
