Roditeljstvo

Šta se dešava u glavi adolescenta?

- BGonline

Objavljeno 21/01/2020

Ono što smo uložili u dete vratiće nam se istom merom

“Reći adolescentu da je razočaranje za roditelje, da se ponaša glupo ili da ne ume da odabere šta da će obuče, da je neko bolji od njega, sram da ga bude, je direktan udar. Kada ih ostavi onaj u koga su zaljubljeni potpuni su slomljeni. Veliki udar na narcizam. Kad izgube utakmicu ili ih neko nadmaši u nečemu u čemu su suvereni, oni pate. Ali, sve to spada u normalno tugovanje zbog ranjenog narcizma. Sa narcizmom se živi do kraja života. Tome smo, sigurna sam, svedoci svakodnevno…”

Svet adolescenata je neverovatno uzburkan i za odrasle gotovo nerazumljiv, počev od jezika i slenga koji je specifičan za svaku novu generaciju adolescenata, do njihove večite potrebe da budu svoji, jedinstveni, originalni, nezavisni, a da ipak ostanu koliko toliko u okrilju svojih roditelja- kaže Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar i specijalista medicinske psihologije.
Odrastanje je podjednako psihološki provokativan i bolan proces kako za mlade, tako i za njihove roditelje. Vesna Brzev-Ćurčić objašnjava u razgovoru za BGonline da period odrastanja ima tri faze: fazu rane, srednje i pune adolescencije koja se naslanja na period mladih odraslih.
-Svaka od ovih faza ima svoje karakteristike. Nakon burnog perioda koji je poznatiji kao pubertet i koji traje samo par godina, dolazi još burniji period-adolescencija. Pubertet karakterišu pre svega vidljive telesne promene, hormoni uslovljavaju pojavu prvog ciklusa, prvu nevoljnu poluciju, malje, promenu glasa, napupelost ženskih tela. To izaziva ponos i kod mladih u pubertetu i kod roditelja. Međutim, samo za kratko. Već početkom srednje škole mladi počinju da se osećaju nelagodno u tom svom novom telu. Ono nikada nije po meri ili je broj veće ili broj manje od željenog. Problem adaptacije na novo telo nosi sa sobom i različite rizike, ali i zadovoljstva. Besomučno se ogledaju, isprobavaju, ne bi otišli u kupovinu ako nisu sasvim sređeni kao za večernji izlazak, postaju buntovniji, svadljivji, teže više društvu nego porodici. Javlja se problem u kognitivnoj sferi jer im misli lutaju, slabi uspeh u školi, sa roditeljima su zbog toga često u sukobu, skloniji su maštanju, fantazijama. Potrebna je i adaptacija na novu školu u kojoj nemaju preko potreban status jer svi kreću u isto vreme sa iste startne linije. Srednja adolescencija je već vreme nešto veće zrelosti ali i drugačijih problema. Imaju potrebu za određenim statusom u zajednici, počinju prva strasna zaljubljivanja, roditeljski autoritet polako bledi. Ovo najviše plaši roditelje, ali, ako je za utehu, ne traje dugo. Roditelji su za decu svemoćna bića i kao takvi pružaju sveukupnu zaštitu. Kako mlada osoba ima potrebu da bude sve više svoja, tako ima potrebu i da se odvoji od roditelja. Ali, kako? Kako da se odvoje od tih istih savršeno svemoćnih? Tako što će se pobuniti protiv njihovog autoriteta, na izvestan način „obezvrediti“ one karakteristike koje roditelj ima, tražiti da bar u nečemu nadmaše svoje roditelje. Jedna od najvećih veština roditeljstva je da im to dopusti. U nečemu su zaista bolji, ako ni u čemu drugom ono u brzini kojom kucaju poruke na svojim omiljenim društvenim mrežama. Sledeća roditeljska mudrost podrazumeva da se o društvu svog deteta, ako i o izboru osobe u koja je objekat strasne ljubavi, ne iskazuje negativan stav. To adolescent doživljava kao lični napad čime započinje kućni rat. Postoje mnogo suptilniji načini da se nešto kaže, nego da se direktno obezvredi izbor adolescenta. Adolescenti, kao i većina nas odraslih, bolje reaguju na podršku nego na kritiku. To ne znači da ćemo nekritično hvaliti adolescenta već daćemo izbeći grubost u komentarima koji mogu da budu direktan udar na njegovo dostojanstvo, Napominjem da je dostojanstvo jedina imovina adolescenta. Sve ostalo je roditeljsko: patike, duks, knjige, novac, telefon. Mladi imaju i svoje idole i heroje. Izbor idola mnogo govori o samoj ličnosti adolescenta. Najčešće one moćnike biraju nesigurni. Potom dolaze sportisti, muzičari, „modne ikone“, blogeri…ko sve ne. Mladi se grupišu i po vrsti muzike koju slušaju, mestima na kojima se okupljaju, vrsti odeće koju nose. To su njihove vrlo privatne grupe u koje se teško ulazi, ali su vrlo rečite kada se razmišlja o ličnostima onih koji ih čine. Izrazito su buntovni i revolucionarni. Uostalom, sve revolucije podiži mladi. Puna adolescencija je već vreme polakog smirivanja, traženja puta za dalje, čvršćih emocionalnih veza, kvalitetnijih prijateljstava i polaganog gubitka onog orkanski svežeg strujanja koje adolescencija nosi. Ulaze potom u svet mladih odraslih, studiraju, počinju da žive odvojeno, manje su ratoborni, saradljiviji, određeniji u stavovima, mišljenjima. Tokom adolescencije je važno da se uvek ima na umu da su neka stanja adolescenata za njih neizdrživa, često menjaju raspoloženja, čak i u jednom satu, budu i depresivni, ali ne kao odrasli. Tada su najbučniji i najsvadljiviji.
Kako izgleda narcizam kod mladih, kako ga razumeti i prihvatiti?
-Narcizam je karakteristika ličnosti. To znači da je u nekoj formi prisutan od rođenja. Neophodan je da bi jedinka opstala u životu. Normalan je, a postaje patološki onda kada se u nekom smislu izvitoperi i postane sam sebi cilj. Tek rođena beba ima zadovoljene apsolutno sve potrebe: za hranom, dodirom, snom, ljuljanjem maženjem. Roditelj često utrči sa zadovoljenjem potrebe i pore nego što se dete oglasi. Takvo stanje neminovno stvara iluziju o svemoći deteta. Beba, normalno, ne razmišlja tako, ali u nekom smislu „diriguje“ orkestrom roditelja, baba, deda, ujni, strina… Da bi se beba normalno razvijala potrebno je uvođenje doziranih i uvremenjenih osujećenja. Ne mora hrana da se pojavi čim zine, ne mora da se uzme u ruke onog trenutka kad trepne, ne mora… Ova osujećenja su neophodna da bi se smanjila iluzija svemoći, odnosno smanjio razvoj onog narcizma koji u životu remeti njegov kvalitet. Besomučno hvaljenje deteta, ushićenja bez pokrića, izlaženje u susret svemu što dete želi je siguran u put u razvoj narcizma koji vodi samoživosti, potrebi za dominacijom, obožavaju samog sebe i neprihvatanju drugih. To ne želimo, zar ne? Objektivna procena detetovih kapaciteta, talenata, motiva vodi uravnoteženom razvoju deteta. Ako ga ubacimo u to da još u predškolskom dobu mora da bude najpametnije, uči da svira, bavi se sportom, ide na jezike, škole crtanja, škole za male matematičare, radionice za sve što postoji, pa sve to u isto vreme, stvorićemo kod njega ili otpor ili pojačati narcizam. Dete treba da uživa u svom odrastanju, da bude lepo svojim roditeljima, da zna gde je pametna glavica, da mu se kaže bravo za adekvatna postignuća, ali ne treba da bude jedina zvezda na roditeljskom, familijarnom i sveopštem nebu. Pa ako nastavimo tako i dalje, eto problema u kontaktu sa drugima, samim sobom. S druge strane, odsustvo potkrepljenja, ohrabrenja i podrške vodi tome da se dete oseća manje vredno i da se usamljuje. Neka deca, pak, razvijaju neke forma narcizma u kojima su sama sebi izvor zadovoljstva. Nećemo ni to. Adolescenti su posebno osetljivi kada je u pitanju njihov narcizam. Reći adolescentu da je razočaranje za roditelje, da se ponaša glupo ili da ne ume da odabere šta da će obuče, da je neko bolji od njega, sram da ga bude, je direktan udar. Kada ih ostavi onaj u koga su zaljubljeni potpuni su slomljeni. Veliki udar na narcizam. Kad izgube utakmicu ili ih neko nadmaši u nečemu u čemu su suvereni, oni pate. Ali, sve to spada u normalno tugovanje zbog ranjenog narcizma. Sa narcizmom se živi do kraja života. Tome smo, sigurna sam, svedoci svakodnevno.
Sa kojim problemima se susreću nove generacije mladih?
-Svaka generacija ima svoje probleme, neki su univerzalni. Današnji mladi su, najvećim delom zbog velikog tehnološkog buma otuđeniji jedni od drugih nego prethodne generacije. Pitanje je šta će biti sa narednim. Često nemaju smisao kome teže, osećaju se zanemarenim od starijih, imaju utisak da su na sporednom koloseku, traže da im se prizna pravo na stav i mišljenje i da se to ne potcenjuje zbog mladosti. Uplašeni su od budućnosti zbog ne tako davne teške i mučne prošlosti svojih roditelja, traže izlaz za sebe, gledaju preko granice sa idejom da je negde bolje. Biraju profesiju više po tipu gde ima većih mogućnosti za posao, često se odričući svojih snova. Imaju potrebu da nešto postignu, a ako zapnu na tom putu, odustaju. Čini im se da nemaju zbog čega da se bore. Svemu ovome ima leka i to umiruje.
Zašto je buntovništvo deo odrastanja i kako se ono manifestuje kod mladih u 21.veku?
-Mladi su od uvek bili buntovni. Razlika je u manifestaciji, ne u potrebi. Danas su mogućnosti za izražavanje bunta veće, sloboda je veća, roditelji su drugačiji. Danas lupaju izloge, lome sedišta na tribina, puštaju muziku „do daske“, konzumiraju psihoaktivne supstance, opijaju se često. To su negativni aspekti bunta. Oni konstruktivni vode tome da su zagovornici slobode izražavanja mišljenja, učestvovanja u javnim diskusijama, zdravom takmičenju, podršci zajednici na konstruktivan način, stvaranju svojih grupa istomišljenika i delalaca koji imaju progresivne ideje, teže transformaciji društva koje bi bilo više po meri današnjih mladih nego njihovih roditelja. Ali, zar nisu isto radili i njihovi roditelji i roditelji roditelja, samo na neki drugi način?
Kažu stručnjaci da roditeljima to kako su se odnosili prema detetu u detinjstvu sve dolazi “na naplatu” u periodu puberteta. Koje greške najskuplje plaćaju i na šta uvek skrećete pažnju roditeljima?
-Ima istine u tome. Ako smo se prema detetu ophodili sa poštovanjem koje adekvatno godinama, učili ga po modelu, a ne samo rečima, hrabrili ga kritično, nudili mu izbore, izbegavali osporavanje svake njegove ideje, radovali se odrastanju, imaćemo zdravog mladog čoveka koji će uzvratiti istom merom. Nekad kažemo da sve što smo uložili u dete se vrati istom merom. Znam da će mnogi roditelji negodovati, naročito roditelji buntovnih adolescenata, ali u životu uvek sve dođe na svoje. A i svemu ima vreme.