BG online

Intervjui

Pomeranje ličnih granica

Istrčala sam 36 maratona a nekad nisam mogla da potrčim

“Maraton i Ana Bučević su mi promenili život”

Rođena je pre trideset godina u Vršcu kao najkrupnija beba u porodilistu. Od detinjstva je bila devojčica sa priličnim viškom kilograma što joj je donelo nesigurnost, manjak samopouzdanja i uverenje da sve to ona ne može da promeni. Dok je negde duboko u sebi imala osećaj da sopstvenom unutrašnjom snagom može pomerati planine, Samantina vaga je u studentskim danima zabeležila za nju rekordnih 100 kg. Ali, i sa tom kilažom i velikom količinom čokolade koju je tad svakodnevno jela, bila je student generacije na Fakultetu za sport u Novom Sadu.
Najbolji dokaz da sami postavljamo i pomeramo sopstvene granice je činjenica da je ova devojka koja je nekad jedva mogla da potrči danas iskusna maratonka sa mnogo medalja koje sa posebnim emocijama čuva i nosi oko vrata. Prvi maraton Samanta Gilice je istrčala 14.oktobra 2012. godine. Par dana pre toga šetala je Novim Sadom, videla plakat kojim se najavljuje maraton i nakon tri dana je bila na startnoj poziciji.
-U petak sam odlučila da u nedelju stanem na startnu liniju i bila sigurna da ću taj maraton bez bilo kakve pripreme istrčati- prisećase Samanta.-To je bio u vreme kad sam počela da skidam svoje kilograme. Sebi sam obećala da ću istčati kako god znam i izdržati. Osvojila sam treće mesto i to je bio dan koji je zauvek promenio moj život.

Život pre i posle maratona

Na pitanje odakle joj ideja da sebi postavi tako visok cilj pogotovo u trenutku kad nije mogla ni na fakultetu neke vežbe trčanja da prođe za prelaznu ocenu (što je nadoknađivala polaganjem teoretskih ispita), Samanta kroz osmeh kaže da je jednostavno osetila da je predodređena za velike ciljeve i da je male pobede nisu zadovoljavale.
-Kako sam gubila kilograme, tako sam trčala sve više, ali za disciplinu kao što je maraton i to je bilo malo. Učešćem na svom prvom maratonu želela sam da sebi i drugima dokažem da mogu nešto da uradim. Od tad svoj život delim na period “od pre i nakon maratona”. Prvo sam shvatila da mogu apsolutno sve u životu, šta god da odlučim, kao i to da za svaki cilj postoji 1001 put i način kao ga postići. Naći ćemo pravi put ako to zaista želimo. Tad je počela i da se rađa ljubav prema sebi.
Te godine je samo 20 žena u Srbiji istrčalo maraton od 42km, a Samanta je počela da shvata svoju istinsku vrednost.
-U trenutku kad sam se popela na postolje i dobila medlaju za treće mesto sebe sam počela više da vrednujem. Do tad sam verovala drugima koji su me uveravali da je sve u fizičkom izgledu i da čovek vredi samo onoliko koliko je spolja lep.
Samanta kaže da sada jasno zna zbog čega su se nekad kilogrami “lepili” za nju i da se to dešavalo svaki put kad bi bila uplašena, frustrirana i nesigurna.
-Kad sam se preselila iz Vršca u Novi Sad i započela studije, pred teške ispite sam imala faze prejedanja čokoladom. Zavisnost od čokolade je bila tolika da sam umela dnevno da pojedem i do kilogram čokolde. Nisam imala kad i gde da potrošim sve te kalorije, a najintenzivnije je bilo u fazama straha i nesigurnosti. Negativne emocije sam zatrpavala hranom, nisam imala podršku, vetar u leđa. Bila sam “vukovac”, ali nisam verovala sebi, plašila sam se šta će sa mnom biti.

Mršavljenje je u glavi

Samanta ne krije da joj je najveći motiv za studije na Fakultetu za sport bila ideja da nekako smrša i da se više ne goji.
-Ali, na prvoj godini sam se još više ugojila i to kad sam imala 6 sati fizičke aktivnosti dnevno. Sve svoje stipendije potrošila sam na čokoladu.
I dok je nizala desetke slagala je paralelno s njima i suvišne kilograme koji su bili njen oklop.
-Očekujući najviše od sebe, sebi sam nabijala ogroman stres. Definitivno sam smršala tek kad sam shvatila da je mršavljenje u našoj glavi, da je vezano za ljubav prema sebi i da kad poradimo na segmentima života koji nam ne idu i imaju otpore, kilogrami će sami nestati- tvrdi Samanta. -Iz mog života tad je sa kilogramima nestalo toliko toga, moje biće se oslobodilo, kao da je do tad bilo zatrpano kilogramima. Sad sam slobodna osoba koja po prvi put u životu ne brine o tuđem mišljenju, tuđim pogledima i stalno gleda ono što joj srce želi.
Mnoge žene žive u začaranom krugu dijeta, a Samanta koja je od devojke od 100kg stasala u maratonku čije je telo u top formi, ima jednu poruku za njih:
-Pre svega treba da priznaju sebi istinu i sagledaju koji su razlozi njihovog nezadovoljstva, šta ih muči u životu i da prvo te segmente rešavaju. Strah i nesigurnost po pitanju finansija su kod mene bili najveći problem. Kad sam počela da mršavim ishranu sam promenila, jela sam zdravu i kvalitetnu hranu što je ostala moja navika do danas. Oslobodila sam se zavisnosti od nezdrave hrane, stavila na papir šta dobijam kad je se odreknem i kako će moj život izgledati nakon toga. Taj spisak je još uvek na mom frižideru i na ormariću sa slatkišima koje još uvek obožavam.

Draži mi je život od 100g čokolade

Kad pogleda unazad Samanta kaže da je živeći sa viškom kilograma izgubila mnogo toga, mnogo od života, mnogo trenutaka sreće gde morala da se skriva iza različitih maski.
-Meni je život draži od pakovanja od 100g čokolade. “Kilometri sreće” je knjiga mojih spoznaja o maratonu koja govori o tome da maraton nema veze sa trčanjem i da se on odigrava u glavi.
Od 36 istrčanih maratona Samanta ima 12 medalja (dva prva mesta, 5 drugih i 5 trećih), na 107 km na Fruškogorskom ultramaratonu jedno drugo mesto (2016) i 3. mesto 2018. kao i nekoliko medalja na kraćim trkama. Celih 107 km prelazi za oko 25, 26 sati i kaže da je to njeno vreme, kad ne postoji ništa drugo osim njenih koraka i čarobne prirode.
-To je za mene 25 sati meditacije, uživanja, prevazilaženja strahova u sred noći po šumi, 25 sati koji ti promene život. Iz korena. Upravo ovaj događaj me je najviše promenio 2013. godine, kada sam prvi put savladala tu stazu. Nakon toga za mene nemoguće ne postoji u životu. Pre svake trke napravim spisak pozitivnih stvari o kojima treba da razmišljam da bi mi motivacija bila na određenom nivou, svesna važnosti misli i toga kako pozitivne i negativne misli utiču na nas. Razmišljam tad i o tome kako ću se osećati na cilju, kako kad mi stave medalju oko vrata, kako ću podeliti radost sa prijateljima i porodicom. Kad taj osećaj prođe mojim telom znam da nema odustajanja.

Mentalna energija

“Kilometri sreće” je Samantina knjiga koja nije namenjena samo trkačima, već je to i knjiga o životu i pomeranju ličnih granica. Uskoro će Samanta Gilice objaviti i drugu knjigu koja će govoriti o gubljenju kilograma uz pomoć mentalne energije.
-Biće tu reči o skidanju kilograma sa duhovne strane, o tome kako pobediti glavu i kako sam ja pobedila srce-otkriva Samanta koja trenutno živi u Švedskoj gde radi kao personalni asistent. Nema ambicije da radi u struci za koju se školovala i dodaje da je uvek videla sebe kao nekog ko ima “luđe planove” od nečeg uobičjenog, kao i slobodniji životni stil.
Jedan od recenzenata Samantine knjige “Kilometri sreće” bila je i Ana Bučević, a Samanta je bila njen gost na seminaru u Beogradu.
-Bila sam jedan od Aninih prvih pretplatnika na njenom youtube kanalu, veliki njen fan. Stupila sam lično u kontakt sa njom i mogu sa sigurnošću da kažem da su maraton i Ana promenili moj život. Anini videi su izvukli iz mene ono što se skrivalo iza mnogih slojeva i njena podrška ni danas ne izostaje. Ona veruje u mene i to mi mnogo znači- kaže Samanta.
Mnogo je afirmacija koje nepogrešivo pokreću ovu energičnu devojku. Jedna od njoj omiljenih je: “Nemoguće je da dajem sve od sebe a da to neko ne vidi i ne primeti.”
-Mnogo puta sam na raznorazne načine gubila kilograme, ali bi se oni uvek vraćali, dok nisam došla do ključa problema – a to su misli i naša slika koju imamo o sebi. Nakon dostignute težine iz srednje škole sada održavam tu kilažu i upravo pišem knjigu o tome – kako postići i, što je još važnije, zadržati idealnu kilažu uz pomoć mentalnih vežbi, šta je to na čemu moramo najpre da poradimo, gde je izvor problema i kako ga trajno rešiti. Dosadašnja materija koja postoji na ovu temu svodi se na vežbanje i ishranu. Po onome u šta sada verujem, višak kilograma je samo posledica nekih nerešenih situacija uma. Meni je fokus na uzroku.

Loši trenuci kao dobre lekcije

Na svom putu ličnog razvoja Samanta je nailazila kako na podršku tako i na one koji ni do danas nisu razumeli njen put.
-Neki koji me nisu podržavali tada, ne podržavaju me ni sada, iako svedoče mom uspehu na svim poljima. Međutim, njihovo nepodržavanje je ono što me je vremenom ojačalo, tako da sam naučila da savršeno funkcionišem sama. Za mišljenja drugih ljudi zaista nemam vremena. Moji snovi me čekaju. Najbolje što mi se do sad desilo je definitivno ulazak u svet maratona. Drugi bitan momenat za mene je ulazak Ane Bučević u moj život sredinom 2013. godine, a takođe i objavljivanje moje prve knjige „Kilometri sreće“. Kad pogledam unazad, shvatam da su svi loši trenuci imali svoju svrhu i da je iz svakog od njih izašlo još veće dobro. Ali, ako bih izdvojila nešto zbog čega sam najviše patila ranije, to je definitivno bilo vređanje, omalovažavanje i neprihvatanje od strane vršnjaka, čak i nekih nastavnika i profesora zbog moje kilaže. Najhrabrije što sam do sad uradila je preuzimanje odgovornosti za svoj život.

Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović

Knjigu “Kilometri sreće” Samante Gilice po ceni od 600 din+troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:



© by BGonline. All rights reserved
KupiKupi.rs
Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Sajt u boji
To Top
PROČITAJTE I OVO:
EMOCIONALNI RAZVOJ ŽIVOTINJA I NJIHOVE POTREBE "Koju igru igra vaš…