Suze kao najlepši poklon
Na kraju večernjeg predavanja na temu “Moguće je biti srećan u dugotrajnoj vezi” prišla mi je žena sa sledećom rečenicom: “Osetila sam neodoljivu želju da se upišem na vaš sledeći trodnevni kurs “Seti se ko si”. Sledećeg dana sam je pozvala kao novu polaznicu na kurs da sa mnom podeli njene želje i ciljeve, a ono što mi je izgovorila prosto me je šokiralo i duboko dotaklo: “Već trideset godina ne razgovaram sa roditeljima”. Kad sam spustila slusalicu kroz glavu mi je prošlo: “Ovo je ogroman problem, da li će ova žena biti u stanju da izdrži, a da ne posustane već prvog dana kursa?”
Bolne tačke iz prošlosti
U radu sa ljudima neminovno dođemo do toga da moramo da dotaknemo neke bolne tačke iz prošlosti da bi se one osvestile, osetile i otpustile ostavljajući tako mesto nekom novom i srećnijem načinu živeljenja. Međutim, čim sam postala svesna ovog pitanja vezanog za Mariju (ženu koja je podelila sa mnom taj veliki problem sa roditeljima) odmah mi je moje srce preko intuitivne misli poslalo odgovor: “Ako je ona tu, to znači da u sebi ima sve što joj je potrebno da razreši problem”. Prvi dan kursa je odlično prosao, Marija je učestvovala sa neverovatnom lakoćom u svim vežbama i odlično je upijala i radila na sebi. Na početku drugog dana mi je prišla i izjavila da želi da sa mnom podeli nešto. Rekla mi je da je imala problem sa krvarenjima i da je na pregledu kroz ultrazvuk ginekolog primetio neku masu na materici nepoznatog porekla. Kad su došli nalazi biopsije ispalo je da masa ima jedan procenat celija kancera i da treba da je operiše. “Ali, bez obzira na sve ja se osećam mirno”, rekla je Marija. Ja sam joj na to odgovorila da sigurno to nosi neku poruku za nju i da ćemo na tome poraditi tokom privatne seanse. Trodnevni kurs je protekao odlično, stvorila se neka neverovatna energija ljubavi gde su polaznici plakali i radovali se dok su polako otpuštali deo njih koji im više nije potreban i koji im je donosio probleme u životu. Marija je u jednom trenutku kroz suze izjavila: “Imam osećaj da sam do sad sve u životu pogrešno uradila”.
Deo koji nedostaje…
Posle nekoliko dana došla je na privatnu seansu i polako počela da mi priča. Pored zdravstvenog problema i očigledne brige za to kako će operacija proći i da li će na kraju to biti teška bolest, otkrila sam da je ona duboko nesrećna na svim poljima života. Površno je izgledala kao uspešna žena, atraktivna sa dobrim poslom i dobrom platom. Međutim, na poslu nije ni sa kim pričala. Opisala mi je njeno radno vreme koje je protkano samoćom i svađom sa kolegama. Što se tiče privatnog života bila je potpuno sama, poslednja veza se burno završila pred venčanje. “Jedino mi prijateljstva dobro funkcionišu”, rekla je i odjednom počela da plače. Dok su joj se suze slivale niz lice, ona je izgovorila: “Ne mogu više, stvarno mi je već dosta svega. Hoće li sve ovo ikad da se završi?” Kad se malo smirila, pogledala sam je u njene lepe zelene oči i izjavila sledece: “Marija, da li je tebi jasno da ti nedostaje jedan veliki deo tebe?”. Kao da joj je to pitanje podstaklo nešto iznutra i odgovorila mi je bez trunke oklevanja: “Da, vrlo mi je jasno”.
Susret koji je promenio sve
Seansa je dalje tekla dok smo razgovarali o prekidu njenih odnosa sa roditeljima. Pitala sam je za razloge i ona je bila puna ljutnje i besa dok mi je pričala o tome. Onda sam sa njom uradila specifičnu vežbu gde joj je odmah bilo jasno da su skoro svi njeni razlozi bili isključivo njena percepcija i onda smo pogledali na događaje iz nekog sasvim drugog ugla. Dok smo to radile ona se malo po malo smirivala i kada sam osetila da je pravi trenutak rekla sam joj: “Marija, sada ti ostaje samo jedna stvar da uradiš, a to je da odeš i da zagrliš svoje roditelje!”. Njen izraz lica bio je zbunjen i uplašen dok mi je govorila da nije spremna. Na tom sam joj odgovorila mirnim ali odlučnim glasom da je rizik ogroman ako to ne uradi i ako je već došla do ove tačke, prošla kurs i ovu seansu došlo je vreme da se spoji sa roditeljima. Razišle smo se sa dogovorom da se vidimo sledeće nedelje. Posle par dana stigla mi je poruka od Marije: “Hvala ti što si me gurnula da odem i da vidim moje roditelje. Suze mog oca su najlepši poklon koji sam u životu dobila”. Kada sam to pročitala srce mi je počelo da skače od sreće zato sam tačno znala da će taj korak za Mariju biti od životne važnosti. Kad je došla na sledeću seansu ispričala mi je kako je sve prošlo. Rekla je da je krenula kolima i da se deset puta vraćala nazad dok najzad nije uspela da zazvoni na vrata roditelja. Kad je otac otvorio i video ćerku posle toliko godina prosto se istopio. Majka nije mogla da veruje očima i bila je u šoku.
Marija je tokom sledećeg meseca otišla na operaciju i na svu sreću problem sa zdravljem nije ispao komplikovan. Pokazalo se na kraju da je to bila benigna masa i sve se završilo bez problema. Tokom narednih meseci donela mi je još jednu predivnu vest. Počela je novi posao koji se pokazao kao veliki uspeh. “Ah, znaš, imam i dečka. I mnogo sam srećna!” To je bila jedna od poslednjih novosti koju sam od nje imala.
Iskreno se nadam da me Marija više neće zvati i da neće imati više potrebu za mojom pomoći. Sada ima sve alatke da hrani odnos sa roditeljima i da nastavi svoj život u skladu sa njenom vrednošću i dubokim željama. A ja u međuvremenu pomažem drugim ljudima i radujem se svakom njihovom uspehu, znajući da je moj uspeh isključivo vezan za njihov.
Ana Nadeždić
Foto: Ema Bednarž
© by BGonline. All rights reserved
