Jedan sat dnevno može promeniti ceo vaš život
Bolje je da se navučete na trčanje i fizičku aktivnost nego na lekove- poručuje na početku razgovora o mentalnom zdravlju neuropsihijatar prim dr sci Saša Dimić, čija je strast od gimnazijskih dana trčanje na duge staze. Ovaj ugledni lekar- maratonac, posvećen je lekarskom pozivu i svakodnevnoj rekreaciji i istovremeno je sjajan primer i uzor savremenom čoveku koji krijući se iza bezbroj izgovora zanemaruje svoje telo što neizostavno ostavlja posledice i na psihičko zdravlje. Dr Saša Dimić i sam radi posao koji sa sobom donosi stres i napetost. On kaže da je trčanje najbolji način da se čovek umiri i smanji tenziju koju mu donosi svakodnevica. Priznaje da mu je trčanje vremenom postalo veoma važan deo života i da kad ne ode na svoju dozu treninga oseća nelagodu jer se telo odavno naviklo na takvo funkcionisanje, ali i psiha.
-Tokom sazrevanja u struci naučio sam kako da budem dovoljno prisutan emocionalnom nivou tokom svog rada. U psihijatriji je pravilo da morate biti empatično uživljeni, ali odmereno, tako sigurno nećete pogrešiti. Vremenom sam shvatio da ne moram da plačem sa depresivnim pacijentom, da imam pravo na svoje emocije i da sam kao takav njemu mnogo korisniji. Mi lekari imamo pravo da budemo svoji- kaže dr Dimić.
Jutro je bolje od večeri
Svako može i treba da aktivira sebe i dozira u skladu sa svojim mogućnostima fizičku aktivnost. U svemu tome treba pratiti sebe, osluškivati šta vam telo kaže i tako sasvim sigurno neće pogrešiti, napominje dr Dimić.
-Jutro je najbolje za fizičku aktivnost jer se na taj način najbolje razgibavate i budite. Odavno već postoje u sportsikm i fitnes klubovima “biznis termini” u jutarnjim satima za one koji nakon rekreacije idu na posao i to je dobro. Uveče je ako niste imali vremena pre podne takođe dobro trčati ili se baviti sportom zbog izbacivanja viška napetosti, ali ako se rastrčite postoji mogućnost i da nećete spavati dobro- objašnjava dr Saša Dimić.
Kretanje je jedni prirodni način borbe protiv stresa i na ovu činjenicu neupropsihijatar dr Saša Dimić stalno podseća svoje pacijente.
-Sedeći način života može stvoriti brojne probleme pripadnicima svih generacija. Ne smete dozvoliti sebi da zapustite telo. Sedenje, uživanje u hrani i odsustvo želje da se takav stil života promeni dovode do debljine, dijabetesa, kardiovaskularnih problema i brojnih posledica.
Kako spakovati sve obaveze u jedan dan, pitanje je koje sebi postavlja savremeni čovek. Dr Dimić primećuje da je sve veći broj onih koji žive u neprekidnom stresu sa anksiozno depresivnim epizodama i viškom napetosti, zaglavljeni u svemu tome ili su u nekoj drugoj vrsti krize.
-Iz depresije se izlazi pojačanom aktivnošću, ali ljudi to ne znaju i misle da im treba odmaranje. Anksioznost ima i telesni aspekt. Većini mojih pacijenata preporučujem povećan stepen aktivnosti i učim ih da rukuju stresom, odnosno da prepoznaju stanje napetosti u kojem se nalaze, a onda reše na društveno prihvatljiv način taj osećaj, nikako svađom kod kuće ili na poslu. Siguran sam da svako može da nađe jedan sat za sebe u jednom danu. Možete tad da odete u šetnju, na brzo hodanje, lagano trčanje i vremenom pojačavate tempo, istuširate se po povratku i nakon svega se osećate mnogo bolje.
Sa osmehom ili tremom u psihijatrijskoj ordinaciji?
Nađite taj jedan sat za sebe i višestruko će vam se dobrim vratiti, poruka je dr Dimića koji kaže da ćete u početku uložiti mali napor, ali će vam vremenom takav stil života postati nova dobra navika koja će vam izuzetno prijati. Ako vam je teško da sami krenete sa fizičkom aktivnošću i ne vidite u sebi dovoljan oslonac nađite društvo koje će vas pokrenuti i motivisati da istrajete u tome.
-Kad vam fizička aktivnost postane nova navika primetićete da vam se povećala radna performansa, da ste “življi”, dublje dišete, bistriji ste u glavi-poručuje dr Dimić.
Iako su danas ljudi mnogo slobodniji i otvoreniji da se sretnu sa svojim problemom i potraže pomoć stručnjaka, dr Dimić kaže da oni koji su integrisani dođu u ordinaciju neuropsihijatra raspoloženi i sa nekom dozom humora, dok oni koji sumnjaju u svoju integrisanost ulaze tu sa strahom.
-Kod njih postoji otpor jer je to sfera koja najviše brine ljude. Oni koji su došli kod psihijatra su na dobrom putu da reše svoj problem. Naravno, ljude najviše plaši suočavanje sa sobom. Problem je u tome što su mnogi ljudi u zabludi da su svi osim njih integrisani (da im je u istoj ravni ono što misle, rade i osećaju, da nisu dvolični, da su im u jedinstvenoj celini emocije, mišljenje i ponašanje). Sa ljudiima kod kojih su emocije, mišljenje i ponašanje odvojeni imamo probleme u svakodnevnom životu.
Porodica je danas, u savremenom društvu u velikoj krizi. Dr Dimić kaže da naročito nije lako psihijatrijskim bolesnicima koji na neki način nakon lečenja nemaju gde da se vrate jer se porodica u međuvremenu prestrojila i navikla da živi bez njih.
-Neretko porodica delegira jednog člana da se obrati neuropsihijatru i traži pomoć, ali se često ispostavi da je upravo ta osoba žrtva porodice koja je u svojoj životnoj borbi napravila neke potreze koji su ga doveli u stanje krize. Rešenje je da se toj osobi stvori prostor da ispliva, a ostali članovi nauče da se povuku i da u tim komunikacionim igrama stvore prostor za člana koji je momentalno gubitnik. Promena stavova jednog člana porodice svakako utiče i na ostale.
Lekovi koji stvaraju zavisnost a ne rešavaju problem
Po rečima dr Dimića lekovi su u psihijatriji potrebni i korisni, ali isključivo ako se dobro i stručno doziraju.
-Lekovi nisu dovoljni i bez psihoterapije ne mogu u potpunosti da reše problem. Lekovi, psihoterapija i socioteraoija su najbolja kombinacija. Mnogi ljudi su u problemu jer nisu naučili da rukuju svojim napetostima. Anksioliticima smanjuju stepen napetosti. Telo je ono koje to mora da reši taj problem. Zato je sve popularniji fitnes jer su ljudi shvatili da tu dobijaju rasterećenje. Antidepresivi se predugo piju jer je depresija nešto što dugo traje. I kad se neko leči farmakoterapijim i psihoterapijom, a vraća se u istu sredinu i ako ima hiljadu nedorečenosti i prepreka, mora da se ponovo vratiti na lečenje što je začarani krug. Depresija i anksioznost su neodvojive stvari potpuno su povezane. Kod svake depresije postoji anksioznost i kod anksioznosti ima depresivnih momenata, pa tako onaj ko je pretežno anksiozan dobija anksiolitike, a depresivna osoba antidepresive. Anksiolitici stvaraju zavisnost, a antidepresivi ne. Jedino stručno praćenje opravdava korišćenje ovih lekova. Posledice laičkog lečenja uz pomoć smernica koje možete naći na internetu su pre svega zavisnost od anksiolitika i definitivno nerešavanje problema koji imate- upozorava dr Dimić.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović
