ZAŠTO ŽENA OSTAJE I KADA ODLAZI?
Centar za promociju zdravlja žena iz Beograda priredio je Priručnik u elektronskom izdanju “Nasilje nad ženama, moja profesionalna odgovornost” autora Dušice Popadić, namenjen zdravstvenim radnicima. Prirediti ovakav priručnik složen je i odgovoran zadatak, ali i veliki izazov, s obzirom da ovakva vrsta literature nije postojala ranije na našem jeziku. Poseban doprinos da ova publikacija dobije na svom punom značaju, dale su žene žrtve nasilja koje bile spremne da govore o svojim potrebama i očekivanjima od zdravstvenog sektora.
Iz priručnika “Nasilje nad ženama, moja profesionalna odgovornost”
Često žena ostaje sa izvršiocem nasilja «zbog dece». Istina je da je to uradila zato što ga se plaši. Zna da ćemo sebi dati za pravo da procenjujemo stepen njene egzistencijalne ugroženosti, te će nam umesto toga ponuditi društveno poželjan odgovor iz rodne uloge nametnute ženi. Čak i kad je izložena nasilju, okruženje «ne prašta» ukoliko bi sebe spasla i otišla iz nasilnog partnerskog odnosa, a da deca ostanu sa izvršiocem.
Za osobe koje mogu biti mreža podrške za ženu, najteži je zadatak razumeti sledeće faktore i istrajati uz ženu «po svaku cenu»:
1. Nada za promenom – ili «Ona ga i dalje voli».
Često se radi o presudnom faktoru za izlazak žene iz situacije nasilja. Kao i kod svih nas koje/i smo imale/i svoju voljenu osobu (i u slučaju kad ne postoji nasilje), vrlo je teško završiti psihološku vezu iako je jasno da partnerski odnos nije više kvalitetan ili se pak definitivno završio. Korak «medenog meseca» kada izvršilac pribegava sitnim milostima u krugu nasilja dodatno potpiruje nadu za promenom kod žene. Teško je razumeti da povremeno ona zapravo odlučuje da ostane s njim, misleći da će se on promeniti. Od presudne je važnosti ne suditi ljubavnim osećanjima zlostavljane žene koja i dalje gaji prema izvršiocu. To nije posao pomagač(ic)a.
2. Izolacija.
Izvršilac izoluje ženu, a ona se često usled osećanja stida i sama povlaći od svoje okoline.
3. Društveno poricanje.
Radi se o strahu žene da joj niko neće verovati, jer se radi o krivičnom delu «iza zatvorenih vrata, bez svedoka» i u to je u kontinuitetu uverava i izvršilac. «Niko ti neće pomoći», kaže. Na žalost, nije retko da kod prijavljivanja nasilja u porodici lekari prepisuju sredstva za umirenje, a terapeuti savetuju bolju komunikaciju sa izvršiocem. U svakom resoru postoje pojedinke/ci koji u svojim profesionalnim ulogama poriču da je žena izložena nasilju.
4. Barijere.
To su pretnje da će joj oduzeti decu, da joj neće isplaćivati alimentaciju, da će je uznemiravati na radnom mestu (što i čini), preti da će okrenuti decu ili nekog od članova porodice protiv nje, itd. Žena biva prinuđena da odsustvuje s posla zbog povreda, bolovanja, suđenja (ili da da otkaz ako npr. ima nestabilni posao «kod privatnika») što sve ima za posledicu njeno siromašenje.
5. Verovanje u terapijske programe za nasilnike.
U Srbiji ovakvi programi su budućnost. Do sada je uključivanje izvršioca u programe odvikavanja od psihoaktivnih supstanci predstavljalo deo manipulacije kako bi žena ostala pod njegovom kontrolom, šta više bila obavezna da uzme učešće kao saradnica u njegovom programu odvikavanja. Time su instituicionalizovani tabu, mitovi, stereotipi i loša praksa o problemu nasilja. Pogrešne dugogodišnje smernice su pružane od strane institucija koje nisu razumevale da alkohol ili droga nisu uzrok nasilja. Nasilje neće prestati i po eventualnom izlečenju od bolesti zavisnosti. Žena- žrtva nasilja ovo ne može znati i predaje se s poverenjem profesionalnom autoritetu institucijama misleći da će se nasilje zaustaviti. Iako i u terapijskim programima za izvršioce u svetu prognoza da će izvršilac prestati sa nasiljem nije ohrabrujuća, postoji šansa da nasilje prestane ukoliko se kao uzrok nasilja prepozna izvršiočeva potreba za demonstracijom moći i kontrole kojom se zloupotrebljava neravnopravna raspodela moći između polova i ustanovi da je ovo polazište za rad sa izvršiocem. Polazište već odražava stav o nasilju pomagač(ic)a i postavlja granice izvršiocu «šta dalje sme ili ne sme» u eventualnom tretmanu (sastavlja se ugovor koji postavlja pravila ispod kojih pomagač(ic)a ne ide).
6. Opasnosti koje označava odlazak.
Realan je rizik od smrtnog ishoda za ženu ukoliko pokuša da ode. Preti da će ubiti nju ili nekog od članova (njene) porodice. Žena (i dete) se ne oseća bezbedno posle odlaska.
7. Ekonomska samostalnost.
Ukoliko je ovaj faktor ispunjen, najčešće pravna pomoć i priključenje npr. grupama samopomoći za pretučene žene ili primanje psihološke asistencije kroz individualne susrete – vode izlasku iz situacije nasilja.
8. Odlazak je proces.
Svako ko kaže «Meni da se jednom nešto tako dogodi, odmah bih se spakovala/o i otišla/o» – ne razume ništa o dinamici nasilja. Različite strane studije pokazuju da su žene koje su izašle iz situacije nasilja pokušavale u proseku od 7 do 11 puta da napuste izvršioca i pobegnu od njega. Npr. jednom su se sklonile kod roditelja koji su reagovali u smislu «daj èoveku još jednu šansu» ili «deci je potreban otac». Zatim su se sklonile kod prijateljice koja joj od početka veruje i podržava je, a kad kod nje provede nekoliko dana, prijateljica kaže «i dalje sam sasvim uz tebe, ali znaš… mali je stan, moj muž ništa ne kaže… ali znaš…» Jedan od odlazaka može biti u sklonište za žene i decu žrtve nasilja ili ako joj to prihodi dopuštaju zaštitu će potražiti iznajmljivanjem stana i u njemu npr. ostati nekoliko meseci dok je on ponovo ne privoli da se vrati. Bitno je uočiti da u svom procesu žena najpre pokušava da pronađe način iz spoljnjeg sveta da izvršilac prestane sa nasiljem, pa ako to ne uspeva, ona troši vreme i na prikupljanje informacija o svojim pravima, nastoji da se na različite načine stručno usavrši i pripremi za odlazak. Za pomagač(ic)e je najvažnije samoj ženi reći da je normalno da odlazi više puta i vraća se i da je svaki sledeći put kad ode bliža definitivnom odvajanju od njega. I da se svaki njen odlazak «važi».
jovan ratkovic
05/09/2016 at 21:07
Program tretmana muskaraca pocinilaca nasilja nad partnerkom postoji u Srbiji, primenjuje se vec 3-4 godine u Subotici, Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu, Čačku, Nišu, u Centrima za socijalni rad.