Niko nije skroz zao i niko nije potpuno nevin
Narcizam je veliki profesionalni izazov psihoterapeutkinji Renati Senić koja je tokom studija i master studija psihologije posvetila svoje diplomske postdiplomske radove ovoj temi.
Renata Senić
Renata napominje da je narcizam fenomen koji je prisutan u gotovo svim psihijatrijskim poremećajima, životnim problemima, ali i da se u zdravom obliku nalazi u okviru samopoštovanja čoveka, pa je samim tim važan aspekt čovekovog funkcionisanja i u zdravlju i u bolesti.
-Zdrav narcizam nam je neophodan da bismo imali zdravo samopouzdanje i samopoštovanje. Za razvoj zdravog narcizma je potrebno da naša okolina u najranijim danima bude responzivna, negujuća i da nas vide, zaista vide takve kakvi jesmo. Ukoliko to izostane kao važan faktor ranog razvoja, narcizam postaje patološki.
Šta je važno razumeti kada je reč o narcizmu?
-Veoma je bitno da razumemo da osoba može biti manje i više narcistična, da se narcizam recimo može naći u osnovi nečijeg napada panike (“plašim se da ću ispasti glupa u određenoj situaciji” može biti misao koja generiše anksioznsot i paniku), može se naći u sklopu nečije hipohondrije (koja je nezdrava preokupiranost sobom), u okviru depresije (takozvane narcističke depresije oko toga što nečija grandioznost nije prepoznata). U okviru svih poremećaja ličnosti ima mnogo nezdravog narcizma, a posebno psihotična stanja predstavljaju jedno kompletnije povlačenje životne energije iz sveta ljudi u sopstvenu ličnost – što predstavlja jednu narcističku inkapsuliranost. Dakle, narcizam je jedan toliko širok i značajan fenomen da se može celog života izučavati i da uvek ostane još nešto što ne razumemo. I danas mnogi ljudi koji pričaju o narcizmu pričaju iz pozicije nekakvog apsolutnog razumevanja, što je jedna zavodljiva (da ne kažem narcistična) forma izlaganja, jer je istina da mi i dalje mnogo toga o ovom fenomenu ne znamo i da o njemu i dalje učimo. Svaki veliki stručnjak koji je karijeru posvetio bavljenju narcizmom je bio dovoljno samopouzdan da kaže da mi i dalje imamo mnogo toga da naučimo o ovoj temi. Najbolje nas o njoj uče naši klijenti.
Šta je to što ljudi koji nisu profesionalci iz oblasti psihologije ne znaju na ovu temu?
-Meni se često čini da je većinski popularni onlajn narativ na ovu temu dobrim delom pogrešan, nepotpun, isključiv i paradoksalno, narcističan. Taj lov na narcise kao lov na veštice koji maltretiraju jadne žrtve je jedan crno beli pogled na svet koji dolazi od ljudi kojima je potrebno da nekog mrze i satanizuju. Istina nije crno- bela, uvek je kompleksna, za sve postoji razlog i svaku stranu je potrebno saslušati. Budući da ne živimo u svetu veštica i vila i bajki – ne postoji takva stvar kao potpuno loš ili potpuno dobar čovek. Dalje, često čujem da čim je neko ostavljen, povređen u parterskom odnosu, izigran na neki način – to mora da znači da je njegov partner “narcis”. To je zaista jedno štetno etiketiranje, prebacivanje odgovornosti i jedan dobar način da sebe uskratimo za kritičko razmišljanje. Nama je neophodna sposobnost kritičkog razmišljanja da bismo bili, uslovno rečeno, normalni i da bismo bili u kontaktu sa realnošću. To što nekome deluje da je najlakše da prebaci odgovornost i optuži drugog za svoju nevolju je klizav teren. Mi ako sebi oduzmemo odgovornost i predstavimo se nemoćnim žrtvama, mi živimo sudbinu nemoćne žrtve koja ne može da utiče na svoj život. Dakle, sebi štetimo, a ne tamo nekom zlom narcisu.
“Ljudi koji su pretrpeli zlostavljanje poremećene osobe treba sebe da prestanu da doživljavaju kao nemoćne žrtve i da preuzmu stvari za svoj oporavak i boljitak u svoje ruke. Ako im je potrebo da neko vreme mrze i satanizuju nekog ko ih je povredio, ok to je ljudski – dok traje neko vreme. Međutim, razumevanje šire slike je za njihovo dobro na duge staze korisno. Nama ne može biti dobro kada mrzimo, kada sebe vidimo kao nemoćne žrtve, kada smo dugoročno ozlojeđeni i ne možemo da oprostimo. To narušava naše blagostanje…”
Ne poričete da svakako postoje sadomazohističke i narcističke, izuzetno štetne i razluđujuće veze?
-Oporavak od takvih veza je veoma dugačak i težak i osobe sa ozbiljnom narcističnom patologijom zaista mogu biti do te mere zavodljive da se druga strana do te mere zaljubi u fantaziju koju joj nude, jer je to faktički obećani raj, da to bude jedna eksplozija osećanja i jedno savršeno stapanje (najčešće izuzetno kratkog trajanja). Kada se sruši ta fantazija (a neminovno se sruši i ne, ne može da se vrati na staro), užasno je teško ožaliti nešto čega nije ni bilo. Fantazija nije realnost. Mi imamo višestruko žaljenje u tom procesu. Žalimo za nečim što nije postojalo, žalimo za činjenicom da smo verovali i bili izigrani, žalimo srušenu idealizovanu verziju samih sebe koje smo doživljavali kroz oči zavodljive osobe s narcističkim poremećajem ličnosti, stidimo se što nismo videli, “a trebalo je”, osećamo se da ništa više neće biti tako lepo (što je vrlo moguće jer je fantazija često lepše upakovana od realnosti), da nijedna naredna veza neće biti takvog intenziteta (takođe, veoma moguće – jer su zdrave veze dobrog kvaliteta a ne ludačkog intenziteta) itd. Dakle, nakon veze sa osobom sa NPL-om zaista, i taj deo popularnog narativa jeste tačan, sledi dugačak i bolan oporavak. Iz zavodljivih fantazija, posebnmo ovakvih deljenih fantazije koje se dešavaju u zaljubljenosti sa ljudima s NPL-om je izuzetno teško izaći. Sjajno bi bilo da ko god se nalazi u takvoj situaciji potraži stručnu pomoć i okruži se prijateljima.
Šta je štetno po mentano zdravlje ljudi u popularnom narativu o narcisima, odnosno osobama sa NPL- om?
-Opisivanje osoba sa NPL-om kao zlikovaca koji to namerno rade nevinim žrtvama i opisivanje partnera osoba sa NPL-om kao nevinih žrtava.
Prvenstveno NPL je poremećaj, ljudi sa ovom dijagnozom su bolesni. Oni ne lažu, oni veruju u svoje fantazije. Kada vas kuju u zvezde, oni to zaista i misle. Kada kažu da se nikada nisu osećali kao sa vama, oni to zaista tako i osećaju. Sve što proživljavaju oni osećaju kao realnost. Oni ne znaju da su napravili fantaziju i pozvali vas da budete deo nje. To je deo njihove patologije, deo ponavljanja njihove prošlosti. S druge strane, neće svako da padne na tu fantaziju i tu je odgovornost osobe koja odluči da se zabavlja sa osobom sa NPL-om. Odgovornost, ne krivica. Nisu iste stvari. Ovakve rečenice mnogo ljute ljude koji vole da svet pakuju u crno-bele kategorije, ali šta da im radim, neka se ljute. Istina je istina. Jedna integrisana osoba, dobrog samopoštovanja, stabilna, zadovoljna svojim životom, ne da neće da padne na intenzivno zavođenje, tendenciju da se uleti u vezu, prosidbu na trećem dejtu i slično, nego će lepo s pravom to sve da joj bude čudno, verovatno da je malo uplaši i da se, opet s pravom, oseti da tu nešto nije u redu. Čak i ako se upusti u takvu vezu, brzo će da se desi kiks osobe sa NPL-om jer oni nemaju dobru toleranciju na frustraciju, pa će se videti pucanja tu i tamo (u saobraćaju, neka brutalnost ka životinjama, komšijama, neki podrugljiv i prezriv pogled ka domaru, čistačici…). Znakovi su tu od samog početka. Nije tačno da osoba sa NPLom deluje mesecima savršeno, a onda odjednom pukne. Ono što jeste tačno je da mi želimo da je verujemo u priče koje nam priča, a ne želimo da vidimo dela koja pokazuje. I tu leži naša odgovornost. Tu odgovornost moramo prihvatiti ako želimo da nam bude dobro. Ništa nije crno belo i sebi žestoko štetimo kada pokušavamo da razmišljamo na taj način. Niko nije skroz zao i niko nije potpuno nevin.
Narcizam je fenomen koji može raditi za nas i protiv nas
Šta je suštinski važno znati o narcizmu?
–Narcizam je fenomen koji može raditi za nas i protiv nas. U zavisnosti od toga koliko smo bili voljeni na adekvatan način kao mali, koliko su verovali u nas na realističan način i koliko je naša okolina bila podržavajuća, razvićemo ili zdravo samopoštovanje ili patološki narcizam. Ako su uslovi u kojima smo odrastali bili izuzetno nepovoljni, onda može nastati patološka organizacija koju zovemo narcističkim poremećajem ličnosti. Ono što je važno znati je da ova organizacija nastaje kao ODBRANA od užasnih poniženja i terora koje je dete trpelo. Ljudi sa narcističkim poremećajem ličnosti obično su žrtve roditelja koji su ih ili strašno omalovažavali ili nekritično hvalili, a često i jedno i drugo na jedan haotičan i nekonzistetan način. Taj lažni self koji oni grade da bi se zaštitili od okrutnog sveta je sve što oni nisu. Oni su mali i nemoćni, a lažni self veliki i svemoćan. Oni su u službi roditelja i ništa ne znaju, a lažni self nikome ne polaže račune i sveznajući je. Ta patološka struktura, taj oklop, lažni self, suština narcističkog poremećaja ličnosti je izgrađen u ranim danima da bi se dete spasilo od raspadanja (u psihološkom smislu). A onda vremenom ta struktura postane tvrdokorna i čovek ne može da je se otarasi. Sve što osoba sa NPL-om u odraslom dobu radi sa svojim intimnim partnerima (i često i drugim važnim ljudima) jeste ponavljanje svoje lične traumatične prošlosti. Ona je kao dete bila idealizovana, a onda iz nekog razloga grubo odbačena, a na sve to nedovoljno podržana da se odvoji od roditelja i osamostali jer je uvek bila tretirana kao roditeljski produžetak. Ona je bila tretirana kao da nije osoba, zato nije ni naučila kako da druge ljude vidi kao ljude. Ni sebe ne vidi tako.
Ovo sve nam je važno za razumevanje. Kada pišem na ovakav način u dobu “lova na narcise kao lova na veštice” ljudi se ljute jer misle da pravdam zlostavljačko ponašanje i umanjujem štetu nanetu ljudima koji su bili u bliskom kontaktu sa ovakvom poremećenom osobom. To nije moja namera. Zapravo, namera mi je upravo suprotna, da vratim ljudima koji su pretrpeli zlostavljanje poremećene osobe agensnost, da sebe prestanu da doživljavaju kao nemoćne žrtve i da preuzmi stvari za svoj oporavak i boljitak u svoje ruke. Ako im je potrebo da neko vreme mrze i satanizuju nekog ko ih je povredio, ok to je ljudski – dok traje neko vreme. Međutim, razumevanje šire slike je za njihovo dobro na duge staze korisno. Nama ne može biti dobro kada mrzimo, kada sebe vidimo kao nemoćne žrtve, kada smo dugoročno ozlojeđeni i ne možemo da oprostimo. To narušava naše blagostanje.
“Ako sebi oduzmemo odgovornost i predstavimo se nemoćnim žrtvama, mi živimo sudbinu nemoćne žrtve koja ne može da utiče na svoj život. Dakle, sebi štetimo, a ne tamo nekom zlom narcisu.”
Mnogi se pitaju da li se osoba rađa kao narcis ili se narcis postaje?
-Ne rađa se, postaje se. Naravo, postoje nekakvi biološki korelati i dokazi u prilog drugačijeg funkcionisanja mozga kod osoba kojima je dijagnostikovan NPL (na primer, veća pobuđenost dela mozga koja je zadožena za impulsivnost, smanjena reaktivnost dela koji se uključuje kada s drugim saaosećamo itd.) ali nije utvrđeno šta je tu starije, kokoška ili jaje, odnosno da li osoba postaje narcistična zbog toga što se rodila sa nešto drugačijom morfologijom i fiziologijom mozga ili pak mozak biva izmenjen usled loših sredinskih okolnosti. Postoji mogućnost da neko razvije poremećaj, a da ima relativno normalne roditelje jer je prosto rođen kao teška beba (težak temperament) i roditeljima je bilo teško da mu pruže ono što mu je bilo nephodno da bi razvio zdravo samopoštovanje… Ali, opet je do sredine. Neki roditelj sasvim dobro može da izađe na kraj i sa teškom bebom, a neko ne može. U igri je interakcija brojnih poznatih faktora, a ko zna koliko još nepoznatih faktora da je jedino pametno što možemo da uradimo da prestanemo da jurimo krivce i počnemo da se fokusiramo na razmišljanje i razumevanje.
“Nakon veze sa osobom sa NPL-om sledi dugačak i bolan oporavak.”
Postoji uverenje da osobe sa NPL- om ne dolaze na psihoterapiju jer je “sa njima sve u redu” i ne vide nikad da imaju problem već su drugi krivi za sve. Da li je baš tako u praksi?
-To je i tačno i nije. Često osobe sa ovim poremećajem ne žele da se menjaju i misle da su bolje od drugih ljudi, ali to ne znači da ne vide problem. Vide one da su drugačije, ali im se isplati da budu takve, jer veruju da je alternativa jedna ranjiva i za njih, njanjava i potčinjena pozicija – a ne žele da se opet nađu u njoj. Kada su bili mali, bili su ranjivi i zavisni i vidite kako se loše završilo. Iskoristili su ih. I oni su naučili da ne smeju da pokazuju ranjivost i da su bezbedniji u svom oklopu. I kada dođu na terapiju dođu jer ih je neka druga muka naterala, a ne da se reše svog narcizma. Oni vole svoj narcizam. U stvari, nije da ga vole, nego ga više nekako idealizuju – kao da ih je učinio nadljudima. I svaka osoba sa NPL-om razume da ima problem. Čak i da nije nikada čula za termin NPL, vidi ona da je drugačija od drugih. Ta priča o osvešćenim narcisima nema smisla iz dva razloga: 1. svaka osoba s NPL-om razume da je drugačija od drugih. 2. Svest o tome ne utiče ama baš ni malo na umanjenje narcizma. U svakom slučaju, na terapiju dođu zbog drugih problema (ljubavnih, alkoholoizma, kocke, droga, karijernih problema – zapravo bilo čega što narušava njihov narcistički oklop) i to po pravilu dođu sa idejom da mi rešimo samo taj segment, ali nikako da ne diramo narcizam, to jest oklop. To im treba. I to, naravno, ne može tako. Oni koji su se, da tako kažem, sami sebi smučili sa stalnim pucanjem i građenjem fasade, koji uspeju da se umire u ogledanju analitičara, koji dozvole sebi da se barem malo ušuškaju na terapiji i ostanu i negde u procesu shvate da moraju da skinu oklop ako žele da im bude bolje. Da ne samo da ih taj oklop brani od neprijatnih osećanja, već ih sputava da dožive i prijatna. U oklopu nema radosti, ljubavi, sreće, razdraganosti, veselja. Ima samo gordosti, hladnoće, zavisti i tone stida. To je jedan težak i prazan život. A ne mora da bude. Oni koji to shvate i ostanu u terapji zaista mogu da dožive jedan ogroman reparativni pomak, da u sebe unesu to dobro što im terapeut nudi i da najzad i sebe i druge počnu da tretiraju kao ljude, a ne stvari. Empatija je najlekovitija stvar na svetu, naravno praćena dobrim tehničkim i teorijskim znanjem za vođenje seansi s duboko oštećenim klijentima. Takođe, bitno je istaći da ove terapije dugo traju.
“Ništa nije crno belo i sebi žestoko štetimo kada pokušavamo da razmišljamo na taj način. Niko nije skroz zao i niko nije potpuno nevin.”
Ko su najčešće žrtve narcisa?
-Iako svakome može da se desi da uđe u vezu sa osobom sa NPL-om, neće svako sebi dozvoliti da u toj vezi ostane i da u njoj bude zlostavljan. Ne volim termin “žrtva” jer lako za neke jude postaje deo pasivog, mučeničkog identiteta iz kojeg nema izlaza. Više mi se dopada termin “preživeli”, jer zaista ljudi prežive zlostavljanje i mogu itekako da se oporave. Često se upecaju na tu zavodljivost ljudi željni ljubavi, često niskog samopoštovanja i često oni koji i sami imaju probleme u narcističkom sektoru ličnosti. Naravno, to ne mora da znači da imaju poremećaj ličnosti, ali ujedno i može. Nama je u praksi poznato kako je najfatalnija “ljubav” nešto što se kreira između narcističkog i graničnog poremećaja ličnosti jer oni imaju komplementarne patologije. Osobe sa graničnim poremećajem žude za identitetom, a osobe sa narcističkim kažu “evo ja ću da ti dam identitet ali ako pristaneš da te kontrolišem”, a osobe sa graničnim kažu “može, sve dok ja imam sigurnost” (naravno niko zaista ne kaže ovo, to su nesveni procesi koji ih privuku jedno drugome). Osoba sa graničnim poremećajem je ubeđena da je loša i teži da idealizuje partnera, što savršeno odgovara osobi sa narcističkim poremećajem koja je ubeđena da je idealna i da su joj drugi za sve krivi i to zaista može biti igranka bez prestanka. To prerasta u uzajamno mučenje, u sadomazohistički odnos iz kojeg je veoma teško izaći. Kada obe osobe u paru imaju poremećaj ličnosti, tu se zaista ne zna ko je zlostavljač, a ko je žrtva, jer su i jedan i drugi i jedno i drugo. To je ta priča o kompleksnoj realnosti. Nema crno belog. U takvim odnosima svi pate.
Da li ljudi mogu “privući”narcisa u svoj život?
-Mi partnere biramo svesno i nesvesno. Što imamo više nerazrešenih problema, to je jači ovaj nesvesni deo ličnosti. Naše nesvesno bira u skladu sa našim ranim traumama ne bi li ovoga puta ispravilo nedaće iz prošlosti. Nesvesno ne zna za vreme, ono samo ponavlja priču iznova i iznova i rezultat naravno nikada nije drugačiji jer mi ne možemo da menjamo ljude, a tek tako neosvešćeni ne možemo da utičemo na ishod svojih nesvesnih izbora. Dakle, da – možemo po modelu neke stare traume izabrati nesvesno za partnera osobu koja je slična mami ili tati koji su nas na ovaj ili onaj način zlostavljai i tako nesvesno ponoviti priču.
Kažete da termin “empata” ne postoji u naučnoj psihologiji, a da je empatija sposobnost koju u punom kapacitetu imaju zdravi ljudi…
-Svi poremećaji ličnosti imaju defektnu empatiju. To je jedna od odrednica poremećaja ličnosti u svim dijagnostičkim priručnicima. Ako pod pojmom “narcis” podrazumevamo onu grandioznu varijantu, onda će on težiti da nađe nekog osetljivijeg. Ukoliko je taj osetljiviji osoba sa poremećajem ličnosti, često će (u skladu sa obiljem dezinformacija opisanih onlajn) sebe proglasiti emptom. “Tankokožni” – kako se prema jednoj teoriji zovu – poremećaji ličnosti su hiperosetljivi, a ne empatični. Oni umeju dobro da čitaju tuđe emocije kako bi se štitili od drugih, jer su nepoverljivi i to sa razlogom – svašta loše im se desilo u životu. Zašto to nije empatija? Jer je parcijelna, jer mogu imati saosećanja samo sa onim što je njima poznato, dok u drugim situacijama mogu užasno da maše poentu i da ne vide nešto što im je pred nosom i masivno da projektuju. Dakle, ono što je onlajn opisano kao empata je u stvari hipersenzitivna osoba koja često sama ima poremećaj ličnosti komplementarnog tipa u odnosu na grandioznost NPL-a.
“Najfatalnija “ljubav” se kreira između narcističkog i graničnog poremećaja ličnosti jer oni imaju komplementarne patologije.”
Šta je pogrešno što se često može čuti na društvenim mrežama na temu narcisa i poremećaja ličnosti i koje savete ne treba slediti?
-Nisu zli, nego bolesni. Ne gaslajtuju, nego konfabuliraju (gaslajtovanje podrazumeva namerno laganje, dok je konfabuliranje popunjavanje rupa u sećanju koje oni imaju zbog masivnih disocijacija).Oni veruju u svoje fantazije. Ne lažu da su se zaljubili, zaista jesu. Nisu nepopravljivi.
Terapija može biti izuzetno učinkovita. ALI:To što se neko brzo zaljubi, ne znači nužno da ima NPL. To što vas neko idealizuje, takođe ne znači nužno da ima NPL. Iz takvih veza su izašli mnogi stabilni brakovi. Listanje crvenih zastavica nije nešto što treba laicima da služi da ljudima daju dijagnoze (a ni sebi). Nije ni bitno da li neko ima NPL- ako u vezi nema poštovanja, iz te veze treba izaći. To je osnovna crvena zastavica kojom svi treba da se vodimo.
Šta je vaš savet osobama koje imaju odnos partnerski, porodični, poslovni sa osobama koje imaju karakteristike narcisa?
-Distanca i granice. Iako će osoba s NPL-om uraditi sve na svetu da probije tuđe granice, to će moći samo dok ste upleteni u odnos. Čim se javi distanca, igrica prestaje. Za osobu sa NPL-om je nedostak pažnje (bilo da je ona pozitivna ili negativna) završetak igrice. To je način da im se oduzme moć, umišljena moć naravno. I to je način da preživeli koji su izašli iz tih odnosa sebi vrate moć, odnosno agensnost i da oni koji moraju biti u nekakvom odnosu zadrže svoj integritet .
Branka Gajić
Foto:privatna arhiva
Ljubav u zagrljaju manipulatora (inteligencija srca, razuma i duše) – Prof. dr Lidija Pehar
© by BGonline. All rights reserved
