fbpx

BG online

Intervjui

Lakše je oprostiti nego zaboraviti

Srce bira put, a Bog određuje korake naše

„Zahvaljujući usponima i padovima ja sam danas srećna žena“

„Hrabrost je doneti odluku da ćeš živeti, voleti život i da život voli tebe“

Nekad su je teško razumeli, a danas joj mnogi čestitaju na hrabrosti da životu pogleda u oči, popravlja svoje greške i mane, ali i smelosti da govori o onome o čemu drugi ćute. Svoj život, svoje rane, emocije, uspone i padove nikad nije krila, pa je tako u svojoj emisiji jednom prilikom ugostila samu sebe. Ruška Jakić kaže da je to dugovala onima koji je godinama gledaju i slušaju. Svoju životnu priču je tad bez zadrške otkrila svima, a nedavno je u emisiji „Ljubav i moda“ preko puta Ruške sedela njena ćerka Ana Nadeždić koja je iz Italije došla u Beograd kako bi je zagrlila i bila sa njom 8. marta. Bio je to dirljiv susret majke i ćerke, topla i duboka priča protkana uspomenama i njihovim životom.
-Danas Ana i ja učimo jedna od druge. Od rođenja je od mene dobijala mnogo ljubavi, bila sam uz nju i kad je prolazila teške periode, a sve mi se to vratilo na najlepši način. Tokom poslednjih godinu dana, od kad svi živimo u nekim drugačijim okolnostima, čujemo se svakog jutra i svake večeri, a razgovore završavamo sa „Volim te“. To je najlepše i najvažnije i njoj i meni.
Zašto ljudi sve ređe govore jedni drugima „Volim te“?
-Svi se setimo da u kapeli kažemo nešto lepo o onima koji su otišli. Kad neko umre setimo se da smo zaboravili nešto lepo da mu kažemo. Izgovor je da nemamo vremena. Da li je baš tako i da li zaista nemamo vremena za jedan telefonski poziv, kafu, susret? Ljudi su se udaljili i otuđili se, a ja im svojim emisijama pomažem da to promene. Prilaze mi žene na ulici i kažu da sam im promenila život, da kad me vide dobiju volju. Ljudi su se zatvorili jer su opsednuti svim mogućim brigama. Najgore od svega je što sebi nismo važni, ali istina je da će sve na kraju proći.
Kako ste uprkos tome što Vam život nije uvek bio lak uspeli da ostanete optimistični i pozitivnog duha?
-Mi sa druge strane ekrana izgledamo ljudima kao da nam je najvažnije da se našminkamo i doteramo. Meni je otac bio u zatvoru, majka je izdržavala brata i mene. Kad sam imala 15 godina počeli smo da idemo na igranke, snalazila sam se da uvek imam drugačiju suknju i majicu i uprkos svemu smo se voleli, družili, sedeli zajedno dok ne krenu sirene. Sad smo se otuđili. Ja to dobro podnosim i u tome mi je pomogla moja rečenica „da mi je sa mnom najlepše“. S kim god da sednete počne da se žali, niko nema ništa lepo da kaže. Često sedim sama u kafiću, gledam kroz prozor i uživam u malim stvarima, u kapućinu, osmehnem se ljudima. Sve mi više mladih ljudi prilazi. Oni vide neku svetlost u meni, žele da se slikaju, kažu mi da im ulivam optimizam. Svi u kafićima gledaju u mobilne telefone, a ne jedni u druge. Kažem im da pogledaju da možda oko njih nije neko kome mogu nešto lepo da kažu. Prošlo je 25 godina od kad sam rekla da dan počinjem rečenicom „Dobro jutro lutko“ ali nakon toliko godina sad mnoge žene to razumeju.
Da li je malo potrebno da bismo voleli sebe?
-Ako ne voliš sebe, ne možeš voleti nikog. Treba zavoleti sebe onakvog kakav jesi. Ja uživam u svemu što radim, u svom poslu, u emisiji i kad se šminkam i kad sedim u kafiću. Kad idem na pijacu osmehnem se nekom u prolazu, kažem „Dobar dan“, a tako malo nam treba da se izdignemo iznad svega. I kao mala sam volela sebe, uvek sam se izdvajala od svih, a sa smrću sam se susrela pre nego sam zakoračila u život, nakon što sam sa godinu dana pala u vrelu vodu. Bog je odlučio da živim i svojim primerom pokažem ljudima da sve može da se prevaziđe i da je moj zadatak da ljudima pomažem. Verujem u Boga i da on ima zadnju reč. Srce bira put, a Bog određuje korake naše. Rad na sebi sam počela u mladosti, a kad sam prvi put pročitala knjigu „Moć podsvesti“ i „Kako izlečiti sopstveni život“ počela sam drugačije da razmišljam. Svako je na ovaj svet došao sa zadatkom i duboko verujem u to da sve možemo sami da prevaziđemo. Petar Bokun je bio čest gost u mojom emisijama i mnogo sam naučila iz razgovora s njim, od toga šta su naše slutnje, predosećanja, naši snovi, zašto nam se neke stvari dešavaju. Ja i danas učim, volim da naučim nešto novo. Ponekad mi se desi da pomalo „padnem“ upitam se šta nam se to dešava, ali onda kažem da je ona stara Ruška otišla iz mog života i vratila se samo da mi kaže da nisam naučila lekciju. Ta Ruška ne stanuje više ovde. Bilo je mnogo lekcija u mom životu, na putu od vrha do dna, a ja sam iz svojih životnih i poslovnih lomova izvlačila uvek neke poruke.
Kako ste rešavali svoje najveće probleme?
-Uvek treba imati džoker kartu. Kad sam izgubila posao na televiziji otvorila sam štand na Sajmu i to posle velikog uspeha na televiziji kad sam ostala „nigde“. Znala sam da sam zaslužila da živim dobro i uživam u životu i da ništa ne može da se dogodi da uništi moj mentalni sklop. Sama sam radila na štandu, išla autobusom od Cvetka do Sajma, dešavalo se da u jednom danu prodam sve. Neki su govorili kako je Ruška propala i otvorila štand, a ljudi su dolazili da vide kako sam propala i učinili mi veliku uslugu. Ogromna hrabrost je potrebna za velike odluke. Ta hrabrost podrazumeva da zakoračite u život, a da biste bili hrabri morate verovati u sebe. Skoro nikad nisam gubila veru u sebe. U jednoj godini mi se desio razvod, umrla mi je majka, Ana je otišla da živi u inostranstvo, izgubila sam posao. Sebi sam tad rekla da mogu ili da se predam i propadnem ili da hrabro zakoračim dalje. Za život jeste potrebna hrabrost i sve može da se prevaziđe samo da se ne prepustimo strahu, bolu, ljubomori, zavisti. Nikad nikog nisam mrzela i uvek sam govorila da postoji dovoljno za svakog od nas, kao i da mene niko ne može da ugrozi. Hrabrost je i da doneseš odluku da ćeš da živiš i dalje, da voliš život i da život voli tebe. Sve što nam se dešava je poruka, a ja sam naučila da čitam te poruke.
Mnogi roditelji podsećaju decu na sva svoja „žrtvovanja“ i ono što su učinili za njih…
-Reč „žrtva“ nikad nisam izgovorila i to je važna poruka. Vi od sebe pravite žrtve i tako činite svoju decu nesrećnom, stvarate im osećaj krivice. Neko bi rekao da je Ana otišla i ostavila me samu, ali ja govorim da dete treba da ide svojim putem. Pomogla sam joj iznad svojih mogućnosti i bila srećna zbog toga. Svi su mi govorili „kako ćeš sad sama“. Roditelji umeju ponekad da budu sebični, kao da su rodili decu da bi ih pazila kad postanu stari što je velika greška. To čini decu nesrećnom, a i oni postanu nesrećni. Deci treba omogućiti da ostvare svoje snove. Ja nisam rodila Anu da bi mi kuvala čaj kad se razbolim. Nisam je rodila da bi mi se našla, već da bude dobar čovek i da bude srećna. Kad je Ana počela da se zabavlja sa svojim suprugom Andreom pitala sam je samo jedno- da li je srećna. Mene druge stvari ne zanimaju. Srećna žena uživa u životu, voli sebe, pa je onda i prema ljudima dobra.
Kako treba živeti život?
-Treba da se osmehnemo životu, da iz sebe izbacimo mržnju, zlobu, bes i ljubomoru. Život je ono što se dešava danas. Niko ne zna šta će sutra biti. A šta ste uradili danas za sebe? Toliko je divnih stvari. Svako jutro otvorim vrata svoje terase i kažem „Hvala ti Bože, pa i neka pada kiša, lep je dan“. Loše misli su gubljenje vremena. Čim ih imas ti gubiš
život. Ne razmišljam o životu s pitanjem šta će se sutra desiti i „da mi je bilo ove pameti“… Pa šta da radim s tim? Ne bih menjala svoje padove ni uspone. Oni su mi pomogli da u ovim godinama uživam u životu i kažem „Živeo život, ja sam srećna žena“.
Šta je potrebno za sreću?
-Da budete srećni sa malim stvarima. Mene raduje početak dana uz kapućino, da kod Kineza kupim sitnice da se okitim, da mi bude lepo. Nikad od sebe nisam pravila mučenicu, a žene to obožavaju. Ne morate ništa, možete samo da želite da vam dan bude lep. Ne vezujem se za materijalne stvari, one mi nisu važne. Nikad nisam štedela za crne dane, uvek sam bila zadovoljna onim što imam. Nikad ne možeš dobiti nešto za ništa, a moj koverat za uživanje je velika stvar. Kuvala sam nekad mužu i detetu, Ana nikad nije pošla u školu da nisam spremala prženice i rano ustajala. Umem da sjajno perem prozore i fantastično kuvam, ali sad uživam.
Mogu li mama i ćerka da budu najbolje drugarice?
-Mama treba da te podržava i da ima autoritet i ne dopada mi se to da je nekom mama najbolja drugarica. Meni Ana to nikad nije rekla. Ani sam verovala, ali sam je kao tinejdžerku pratila kad ide u grad da bih bila sigurna u neke stvari. Ne rađajte decu iz sebičnih razloga jer su tako nesrećni i roditelji i deca. Decu treba podržati u onome što žele, naći granicu između drugarice i mame, posvetiti se deci tokom odrastanja i za dete uvek morate imati vremena da ga saslušate, pa i onda kad vam nije ni do čega. Život me je naučio da budem hrabra, a život priznaje samo pobednike. Sebe smatram pobednikom, emisija mi traje dugo, imam divno dete, posao koji volim, ne obazirem se na juče i sutra, već postoji samo danas. Nije lako doći do toga. To je rad koji je pun uspona i padova.
Sa kim se savetujete i najlepše ispričate?
-Najdragoceniji su mi razgovori koje vodim sa sobom. Sebi sam kritičar, pa sam tako shvatila i da sam u nekim stvarima grešila i da treba da učim na svojim greškama, da nam je život dat da učimo. Nikad nisam pravila od sebe žrtvu i izazivala sažaljenje, naprotiv. Neki me vole, neki me mrze, a ja za sebe mislim da sam fantastična. I na kraju su me razumeli. To sam videla kad mi je prišla devojka da se slikamo i rekla mi da sam njen idol, ali i da me je nekad mrzela, da je vremenom shvatila da je to u stvari bila njena mama s kojom je gledala moju emisiju. „Mrzela sam vas, a sad vam se divim“, rekla mi je. Deca upijaju kao sunđer i pamte sve što od čuju od roditelja i posle prenose dalje u svoje porodice. To je moja poruka onima koji su se razveli. Neka ne govore deci loše o drugom roditelju.
Otvoreno ste govorili o svojim ljubavnim brodolomima, o tri razvoda, prevari i tome kako ste nakon svega oprostili…
– Trebalo mi je „hemijsko čišćenje“ nakon prevare i hrabrost da to shvatim i prihvatim, a praštanje je ključno u svemu. Najgore je kad kažete da ste oprostili, ali niste zaboravili. Veliki je rad zaboraviti. Pisala sam tad u svoju svesku kome sve treba da oprostim, za koga mi se učinilo da mi je naneo teške povrede, pa sam shvatila da sam samu sebe lagala i zaista sam svima iz dubine duše oprostila. To je velika stvar. Treba da shvatimo da ima i naše krivice u tome kad nas neko rani, a ne samo da optužujemo. Treba skinuti masku, sebe pogledati u ogledalo i prema sebi biti najiskreniji. Nema krivca samo u jednom, uvek postoji i naša krivica, ali nećemo da je priznamo. Treba biti do kraja iskren prema sebi. Kad oprostite osećate se odlično, a oproštaj je velika stvar. Tad se čovek rastereti i shvati da je jedan od ogromnih zadataka koji su nam dali život i Bog da ćemo sve lakše obaviti ako smo oprostili.

Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Zdrav život može biti laka i brza staza koja vodi…
error: