BG online

Intervjui

Konflikti u balkanskoj porodici

Bolje je izgubiti odnos, nego zdravlje

„Balkanska porodična i društvena procedura ljude generacijski tera na podnošenje, a ne na življenje. One kažu „tu si gde si, trpi to što imaš i ne kukaj mnogo“. Ponašanje po njima ljude dovodi do besa, očaja, beznađa. U takvom stanju ljudi nisu sposobni da kreativno rešavaju probleme, već samo emocionalno još više tonu, usput razvijajući neku psihičku ili fizičku bolest. Bolje je izgubiti odnos, nego zdravlje.“
Od čega zavisi da li će porodica biti utočište i mesto podrške i ljubavi ili uzrok stresa? Psiholog Marija Tepurić Ivošević kaže da to pre svega zavisi od toga da li ste imali sreće da se rodite kao dete psihički i fizički zdravih, integrisanih roditelja ili vaši roditelji još nisu završili separacione poslove sa svojim roditeljima, pa se oko vašeg odgoja pitaju svi stariji, a ne oni koji su vas doneli na svet.
-Takav start ne obećava lak razvoj jer je za dete važno da poseduje sigurne i stabilne izvore ljubavi, zaštite i kontrole. Da li je porodica utočište ili izvor stresa zavisi i od toga da li su roditelji međusobno složni, da li se vole i poštuju. U atmosferi konflikata, pasivne agresije ili tihog nezadovoljstva jednog ili oba roditelja na dete se prenose negativne poruke i loša energija. Iz takve atmosfere dete beži ili još gore mazohistički ostaje u nadi da će svojim trudom ili prisustvom nešto da promeni- objašnjava Marija Tepurić Ivošević koja je ovoj važnoj temi posvetila knjigu „Dekoder porodičnih odnosa“.
Šta ste se trudili da objasnite čitaocima knjige „Dekoder porodičnih odnosa“?
-Pre svega, potrudila sam se da im prenesem svoje otkriće da je dekodiranje fenomenalno, da je meni i svima oko mene donelo mnoštvo razvojnih skokova i emocionalnih boljitaka. DEKODER je nastao kao rezultat ideje ispisane u dahu, na mom desetodnevnom letovanju, a zatim nekoliko meseci sređivan i uređivan, teorijski dopunjavan od strane moje porodice, kao i svih mojih prijatelja i klijenata koji su bili voljni da sa mnom dekodiraju.
Šta je prethodilo pisanju „Dekodera porodičnih odnosa“?
– Prvo sam naletela na knjigu koja mi je pružila smislen okvir za organizaciju svih mojih dotadašnjih razmilšljanja na temu međuljudskih odnosa i raznolikosti ljudskih ispoljavanja. Godinama unazad sam kao terapeut instiktivno radila drugačije sa različitim ljudima (sa nekima više „tukla“ po činjenicama, neke mazila po glavi i sa njima delila emociju, pa tek onda smo napadali činjenice itd.). Kada sam razumela značaj dominacije hemisfera za naša ispoljavanja pred svetom, shvatila sam da razlika koju sam osećala u potrebama različitih klijenata ima poreklo u nečem biološkom, rođenjem nam datom. Iz knjige koja me je inspirisala naučila sam da većina mojih klijenata, a i ja sama, pripadamo grupi „darovitih“ (tako autorka naziva ljude čija je desna hemisfera dominantna nad levom). Autorka knjige kaže da smo zastupljeni oko 15 do 30% u opštoj populaciji. U populaciji koja je dolazila kod mene po pomoć, najmanje 70% su ti daroviti koje ja u knjizi nazivam dešnjaHci (dominantna desna hemisfera mozga). Pitala sam se zašto oni više traže pomoć. Prvo, teže im je. Njihova prava suština i njihove stvarne potrebe su teže shvaćene i prihvaćene među običnom populacijom. Ti ljudi, pre nego što su dospeli do mene, imali su već mnogo iskustava nerazumevanja i neprihvatanja. Niko im ne veruje da njih raskid boli jače. Da ih više uznemiri zgažena životinja na putu, da kad čuju o nekoj tragediji oni danima misle o tome i dublje su potrešeni od ostalih ljudi. Ne veruju im da oni zaista osećaju ujed za srce i da ih to baš razara. Za razliku od njih, ljudi kojima je dominantna leva hemisfera mozga (u mojoj knjizi levaHci), emotivne argumente ne stavljaju u prvi plan i često operativnije rešavaju stvari. Njima prijaju uređeni sistemi, pravila i procedure.  Nekada stvarima prilaze emocionalno zaravnjeno i površnije. Tu im treba perspektiva dešnjaHa (ili sopstvene desne hemisfere) kako bi im pomogla da stignu do suštine. Osim uticaja dominantnosti hemisfera, u DEKODERU sam se bavila onim što utiče na sve nas na Balkanu, a to su procedure koje se prenose sa kolena na koleno, sputavajući progres novih generacija.
Koje „crvene lampice“ ukazuju na to da je porodica disfunkcionalna?
-Crvena lampica je jedan nesrećan član porodice. Nasilje. Alkoholizam i narkomanija (ovde mislim i na sve popularnije konzumiranje kokaina), povlačenje deteta od roditelja bez vidljivog razloga, nerešene teme oko kojih se ponavljaju burne svađe, vređanja i neprijateljstvo. Neverstvo. Međusobno otuđenje članova… Ima puno crvenih lampica, ali važno je da ljudi na svojim odnosima delaju preventivno, kako se ni jedna ne bi upalila. A šta je preventivno delanje? Ukratko, međusobna ljubav, poštovanje, svest o sopstvenim, ali i partnerovim potrebama, kao i potrebama dece, zajednički rast, dogovaranje i kreativno reagovanje na izazove koje nam život postavlja.
Kad je uzalud „popravljati“ odnose unutar porodice?
-Uzaludno je popravljati odnose onda kada se izgube ljubav i uzajamno poštovanje. Kada govorimo o porodici koju čine roditelji i deca, uzalud je popravljati bračne odnose, ako je prestala ljubav među partnerima. Ali, u slučaju razilaženja ili razvoda, treba puno i odgovorno raditi na uspostavljanju novih odnosa sa decom. Kada govorimo o porodici porekla (onoj iz koje ste potekli, sa kojom ste živeli dok niste stvorili svoju porodicu ili se sami odselili od roditelja i započeli samostalan život), mislim da ne možemo dočekati da ljubav prestane, jer vi ćete uvek na neki način voleti svoje roditelje i oni će na neki svoj način uvek voleti vas. Ali kada se izgubi njihovo poštovanje vas kao odraslih individua, kada roditelji i dalje nastoje da vas vaspitaju ili prevaspitaju, kada vam prevaspitavaju decu ili partnera, to je crvena lampica za ozbiljno postavljanje granica. Potrebno je da vaši roditelji shvate da se više ne pitaju oko vaših odluka, da prestanu da se ljute zbog toga i da prihvate da ćete vi birati prioritete i vrednosti po kojima živite i/ili odgajate svoju decu. Da biste im olakšali da se ne mešaju, potrebno je, bar za početak, da prestanete da ih zapitkujte ili informišete (npr. Vaše dete ima temperaturu. U vrtiću vlada virus. Odvedite ga kod lekara ili se čujte sa mamama dece koja su bolesna od istog. Nemojte zvati svoju mamu da je pitate šta da radite. Time joj dajete ulaznicu da vas savetuje i tada, a i narednog puta, kao što joj dajete i iluziju moći – da ona više zna i da se i dalje pita.) Kada prestanete da ga informišete, a vaš roditelj se i dalje petlja, treba mu ponovo objasniti da se radi o vašoj, a ne o njegovoj porodici. Ako nastavi, promenite temu ili prekinite razgovor. Ako i dalje nastavi, počnite da ga izbegavate, a vraćajte se kada se ponaša normalno. Ako se ne unormali izbegavate ga još više, dok ne shvati. A ako i dalje pravi invaziju na vaš život,  nastavite da ga volite,  i da budete tu kad njemu ostarelom treba pomoć, ali ne dozvolite, ni tada, da vas tretira kao dete. Iako ste njegovo dete, vi ste sada odrasla osoba i to stalno treba da imate u vidu kada komunicirate sa kontrolišućim roditeljima. Verovatno vam neće biti ispunjena želja da sa svojim roditeljima imate divan odnos do samog kraja. Ali to je vaša želja, a ne imperativ. I ako procenite da  njeno ispunjenje remeti ispunjenje vaših ostalih želja i ciljeva, odustanite od nje. Otplačite to, pa ga prihvatite kao deo realnosti, gde nije uvek sve onako kako bismo voleli da bude.
Kako se gube odnosi, a kako deca, brak, kontakt sa porodicom porekla?
-Odnosi se gube tako što jedna ili obe osobe prestanu da ulažu u odnos, a počnu da ulažu u nešto drugo. Odnosi se takođe gube kada nema strpljivog slušanja. Gube se i kada jedan od učesnika, a nekad čak i oba prestanu da imaju empatiju prema ovom drugom. Gube se i kada se jedna od osoba iz odnosa rigidno drži svog stava i odbija da prihvati osećanja i perspektivu druge osobe. U knjizi „Dekoder porodičnih odnosa“ govorim o balkanskoj porodičnoj i balkanskoj društvenoj proceduri, koje ljude generacijski teraju na podnošenje, a ne na življenje. One kažu „tu si gde si, trpi to što imaš i ne kukaj mnogo“. Ponašanje po njima ljude dovodi do besa, očaja, beznađa. U takvom stanju ljudi nisu sposobni da kreativno rešavaju probleme, već samo emocionalno još više tonu, usput razvijajući neku psihičku ili fizičku bolest. Bolje je izgubiti odnos, nego zdravlje.
Reč „narcis“ se u poslednje vreme koristi, ponekad i kao deo „žargona“. Ko može da nekog okarakteriše kao „narcisa“ i šta ukazuje da je neko takva ličnost?
-Ne možemo zaključiti o nekome da je narcis samo zato što misli za sebe da je lep. Zašto ne bi imao lepo mišljenje o svom izgledu? Narcizam je mnogo kompleksniji od toga. Prvo, malo koji narcis je (u sebi) siguran da je lep. Isto važi i za pamet. I za sve druge sposobnosti. I za sva druga postignuća. Ma kako je dobro naučio da igra tu ulogu, narcis u stvari, u dubini duše stalno sumnja. On se sa svima poredi i tiho strepi da će ga neko nadjačati, poraziti, ostaviti, osramotiti. Njegov identitet nije stabilan, pa samim tim nisu mu stabilna ni očekivanja od drugih, a ni od sebe. U konfliktima on ima prisilu da uvek bude u pravu. I zaista je teško raspravljati se sa njim, posebno ako je elokventan i inteligentan, jer narcis bez problema s istine prelazi na laž, a da ništa ne promeni u svojoj mimici ili glasu. On misli da ima pravo da laže, jer duboko u sebi veruje da mu, iz nekog razloga, pripada više nego drugima. Zato narcis ne oseća ni krivicu, ni odgovornost. Što ne znači da to ne ume, po potrebi, da odglumi.
Kako se čita „Dekoder porodičnih odnosa“?
-Dekoder se čita onako kako vi odaberete da ga čitate. Neki su ga listali kao slikovnicu. Neki su ga čitali kao  moju duhovito napisanu autobiografiju, gde je malo čemera sa početka, hvala Bogu isprano srećnim krajem. Neki su se dugo zadržali na prvim stranicama, nastojeći da razumeju teorijsku osnovu, koju ja zapravo u DEKODERU nisam ozbiljno ni postavila. Neki su na pola moje autobiografije pronašli sličnosti  sa  sobom i svojom porodicom, pa pravili pauze da razmisle o sebi (tako su knjigu od 200 strana čitali i po par meseci). Ali svi su izašli obogaćeni i već uz samu knjigu i sopstveno promišljanje, došli do  važnih zaključaka, kao i do hrabrosti da konačno sebe prihvate (ako su dešnjaHci) i da počnu da vole, neguju i hrabrije koriste ideje koje im dolaze iz desne hemisfere. A to je za svakog dešnjaHa ogroman progres. Knjiga je i mnogim levaHcima pomogla da stvarno razumeju dešnjaHe oko sebe i promene odnos prema njima, da lakše empatišu sa njima i da se manje ljute na njih. 

Branka Gajić

 

Otplačite što ste zavoleli osobu koja ne ume celovito da vas voli i ne poštuje nikog osim sebe

 

 

 

SHOP

Vodič za upotrebu soka od celera

By BGonline / 07/06/2024 / 0 Comments

U kuhinji sa Majom Volk

By BGonline / 05/06/2024 / 0 Comments

Promenite svoj anksiozni mozak

By BGonline / 27/05/2024 / 0 Comments

Putovanje do zgužvanih i potisnutih emocija

By BGonline / 06/06/2024 / 0 Comments

Medicina nema odgovore na sva pitanja

By BGonline / 31/05/2024 / 0 Comments
© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Please Login to Comment.

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Ove godine beogradski Aerodrom Nikola Tesla, paralelno sa velikim infrastrukturnim…

You cannot copy content of this page