POZITIVNE MISLI NISU UVEK KORISNE
Iako je popularna psihologija iznedrila i neke izuzetno kvalitetne knjige, kao što su dela Skota Peka, Entonija Di Mela, a tokom poslednjih godina na tom planu briljira meni veoma blizak i drag Irvin Jalom (ovi autori se i ne mogu smatrati delom popularne psihologije, ali ovde ih samo uslovno pominjemo u smislu velike popularnosti kod šire publike), ipak ova oblast obiluje sadržajima koji osim što su površni (što se može i opravdati ciljnom grupom koju pretežno čine ljudi kojima psihologija i psihoterapija nisu struka), oni su po mom dubokom uverenju često i veoma štetni.
Jedna od floskula koje su najpopularnije, medijski najpropraćenije i najčešće ponavljane, čak i od kolega iz struke je ideja o tome da “pozitivne misli čine pozitivan život” ili da “moraš misliti pozitivno da bi ti bilo bolje”! Iako na prvi pogled deluje logično, ovo je daleko od potpune istine i što je još važnije, ovo je daleko od dovoljnog da bismo naše živote učinili boljim. Zašto?
Kao prvo i najvažnije, mora se razumeti da su pozitivne misli pre POSLEDICA mentalnog zdravlja negoli njegov uzrok. Isto tako, negativne misli (bilo o sebi, drugima, svetu ili sudbini) nisu uzrok patnje ili psihičkog problema, već su posledica svega toga. Šta ovo zapravo znači? Tendencija da mislimo loše o sebi, anticipujemo loše ishode vlastitih akcija, izbegavamo ljude ili kunemo sudbinu… sve to ima korene u našem prošlom iskustvu. To znači da nas je neko omalovažavao dok smo bili deca, nije nas podržavao, nije nas izlagao izazovima u dovoljnoj meri da izazove naš psihički rast i razvoj. Nije se nama bavio niti brinuo o nama i nije nam dao dozvolu da budemo slobodno i samostalno ljudsko biće. Na žalost, na psihoterapiji otkrivamo da su ti ljudi najčešće bili naši roditelji, ali i neki drugi važni ljudi (stariji brat, baka, deka ili školski vršnjaci).
Negiranje vodi u potiskivanje
Osobi sa ovakvim mislima o sebi i svetu reći da je dovoljno da samo misli pozitivno je zapravo poziv da i dalje laže sebe i koristi najstariji mehanizam odbrane o kome je psihoanaliza pisala još pre skoro jednog veka, a to je mehanizam “negiranja”. Negiranje može voditi u potiskivanje, a ovo u fantazmička mišljenja i maštarenja koja ako potraju dugo onda odlaze u somatizaciju, pa u psihosomatiku. Tad naše telo više ne može da izdrži psihičke sadržaje koje guramo pod tepih i počinje da reaguje promenama na tkivu. Ne treba ni pricati koliko je tada psihoterapija teža nego da smo ranije i na vreme počeli da jednostavno pričamo o svojim najintimnijim problemima. Hrabro i bez stida.
Ako nemamo bliske prijatelje, onda je dobar i psihoterapeut ili psiholog. Ovo nam govori da je pozitivno mišljenje posledica niza ozbiljnih i često neprijatnih koraka. Oni podrazumevaju osvešćivanje vlastitih problema, priznavanje sebi istih, preispitivanje, emotivnu katarzu, odustajanje od traženja krivaca, preuzimanje odgovornosti za vlastiti život, razuveravanje i odustajanje od starih načina putem kojih gledamo na svet i povratak ili izgradnja samopouzdanja. TEK ONDA početak pozitivnog mišljenja o sebi, svetu i drugima.
Ovo je ukratko sadržaj i razvojni put gotovo svake uspešne psihoterapije, mada ona nije uvek neophodna. Dakle, ubeđivanje da mislimo pozitivno, ne samo da u većini slučajeva neće raditi (jer svako u početku misli pozitivno i samoobmanjuje se, pa opet ne bude onako kako očekuje), već može biti i VEOMA ŠTETNO jer dalje produbljuje mehanizme odbrane koji su ljudima i inače veoma drag način samozavaravanja i iskrivljivanja stvarnosti koju ne mogu da uklope u svoju problematičnu predstavu. I ne samo to, ideja da su pozitivne misli svemoćne, još jedna je u nizu ideja “magijskog mišljenja” koje će kao čarobni napitak da reši sve naše probleme. Neće! Na taj način bežimo od vlastite odgovornosti, odlažemo život koji mora malo da boli i na kraju nikad ni ne odrastemo….
Primer štetnosti forsiranja pozitivnih misli:
Zamislite osobu koja pati zbog nekog gubitka ili je čak i klinički depresivna, a pri tom svakog dana ponavlja sebi da nije depresivna. Nakon nekoliko nedelja takvog rituala, shvata da joj nije ni malo bolje i odustaje i od tog pokušaja ne shvatajući da zapravo koristi pogrešan metod. To joj može pogoršati stanje i naterati je da možda odustane i od samog života.
Marko Braković, psihoterapeut
Foto: Jelena Vlatković
© by BGonline. All rights reserved
Boki
04/06/2017 at 08:10
Sve je to lepo napisano ali ne i jednostavno.Coveka jednostavno odredi pre svega genersko nasledje,vaspitanje,socijalno okruzenje pa i naobrazovanje i mi se uskladu sa svim tim i ponasamo.Moze se tu nesto korigovati ali ne puno.