HIPNOZA U TERAPIJI STRAHA, ANKSIOZNOSTI I PANIČNOG NAPADA
Odrasla sam na moru i to okruženje mi je bilo najprijatnije, a godinama sam zbog drugih članova porodice išla na zimovanje kao na “moranje”.
Kad je moj muž prvi put rekao da želi da ide na skijanje, prvo sam se bunila, racionalizovala, pronalazila razne razloge protiv toga. Rekao mi je da se ja u stvari plašim. Zapitala sam se da li je u pravu, a onda prihvatila da odem na zimovanje, sa svesnom namerom da naučim da skijam i dokažem mu da nije u pravu.
Posle obuke u kojoj sam bila najstariji đak, krenula sam u osvajanje ski staze. Popela sam se na njen vrh, a nakon prizora i pogleda koji se odatle pružao ja sam se ”zaledila” od straha. Ogromna, strma padina bila je ispred mene, sa mnogo ljudi koji uživaju u skijanju. Istovremeno mi se rugala i izazivala.
Obuzeo me je talas slabosti dok sam se spremala za spuštanje. “U redu, kad budeš spremna, samo se pusti” kaže mi muž i sav srećan odlazi. Ostajem sama sa svojim mislima, zamišljanjem. Vidim sebe kako padam, lomim se i pri tom kosim pred sobom bar još 4-5 ljudi. Smetam onima koji silaze sa gondole, preznojavam se, mučim se, razmišljam kako da dođem do dna peške… I dolazi opet moj muž:jedan, dva… tri i krećem.
Strah ne poznaje granice
Mladi, stari, siromašni, bogati, muškarci, žene… svi se plaše. Nijedan strah nije manje ili više realan. Za onog ko je uplašen, njegov strah je najveći.
Mnogi ljudi osećaju da je strah čoveka koji je preživeo strahote rata razumljiviji od straha osobe koja se, recimo plaši pauka(arahnofobija). To nije baš uvek tako. Ima onih koji su osetili najintenzivniji mogući strah i doživeli da im se smeju zbog toga što ih drugi nisu razumeli. A to je zato što je teško, možda čak i nemoguće razumeti kako se neko plaši nečega čega se ne plašite vi.
SVAKI INTEZIVAN STRAH, BEZ OBZIRA NA TO NA ŠTA JE FOKUSIRAN JE- ISTI.
Odakle dolazi? Strah nije stanje, on je pre odgovor, kao što je npr: varenje, salivacija posle nečega što pojedete. On nam je potreban,upozorava nas na to da nam nešto fizički preti.
Emocionalna alergija
STRAH POSTAJE STANJE KAD NAD NJIM IZGUBIMO KONTROLU. On je kao neka vrsta emocionalne alergije koja nam se svakodnevno dešava, čak i u situacijama koje nisu preteće.
STRAH NIJE IZAZVAN MISLIMA.
Limbički deo nervnog sistema proizvodi emociju straha, pre nego što neokorteks (deo mozga zadužen za mišljenje) uopšte sazna čega se plaši.
Smanjiti strah promenom načina razmišljanja može doneti olakšanje. Ali, to je spor proces. I kad je strah intezivan, to gotovo da ne daje rezultate. Kad se jako uplašimo, mi i ne stignemo da razmišljamo. Ako bomba eksplodira u vašoj blizini, prvo ćete skočiti i sakriti se, pa tek onda pomisliti da se radi o bombi. Ako se prvo pitamo o čemu se radi, možemo da zakasnimo sa odlukom šta da uradimo. Zato je strah efikasan odgovor koji ne dozvoljava da bude usporen mislima. Kad je strah intezivan, pričanje o njemu ne pomaže mnogo, pa se okrećemo hipnozi i radimo sa emocijama, a ne sa mislima.
Mnogo više neuronskih veza vodi od limbičkog (emocionalnog) mozga ka neokorteksu(mišljenju).To znači da emocije potiskuju misli. I zato je mnogo lakše promeniti emociju(strah) nego misli, što se upravo i dešava pri paničnom napadu. Strah nadvladava razum. Može se zakačiti za bilo šta, čak i za ponašanje koje je neophodno za opstanak.
Strah nije samo u glavi
Anoreksični se plaše samog čina konzumacije hrane, žrtve silovanja se plaše seksa.
Nakon mnogo godina rada sa ljudima koji se plaše najrazličitijih stvari, a i ličnih susreta sa “zverkom” straha, neprekidnog sticanja znanja iz te oblasti, došla sam do nekih zaključaka:
PLAŠITI SE, ZNAČI REAGOVATI CELIM TELOM.
Strah nikad nije samo u glavi, on uvek obuzima celo telo, svaki organ, svaki sistem. Sužava naš mentalni fokus, ali brzo podstiče fizičke promene u telu. Preuzima vođstvo nad telom. Ako ste gladni, pa se naglo uplašite, odmah gubite potrebu za hranom. Nema smisla da jedete ako vam preti opasnost da ćete biti pojedeni. Ova asocijacija radi i u suprotnom pravcu. Ako ste nešto pojeli, počinjete da varite i onda strah gubi smisao- jer, ako varite, onda su okolnosti dovoljno sigurne pa nemate čega da se plašite (ovo je osnova na kojoj počiva rad sa gubitkom kilograma-trening EMOCIONALNOG PREJEDANJA).
Neki ljudi nauče da koriste žvaku da smanje emociju. Ono čega nisu svesni je da emocija nestaje zbog varenja, salivacije.
Hipnotički trans
Isti princip leži i u osnovi moćne tehnike disanja 7-11. Namerno disanje kao u relaksiranom stanju šalje našem nervnom sistemu poruku da ne treba da se plašimo.
Kad ste zabrinuti zbog neke situacije koja je pred vama, vi u stvari vršite negativnu samo-hipnozu stvarajući nekorisne asocijacije. Zamislite da pravite korisnu asocijaciju! Ovo je osnovna predpostavka prevazilaženja straha hipnozom. U hipnotičkom transu trenirate svoju imaginaciju da u budućnosti reaguje smireno u nekoj situaciji koja vam je do sada pravila problem. Naše ponašanje je oblikovano ne samo akcijom, već i zamišljanjem kako će se određena akcija dešavati.
Da se vratim na priču sa skijanjem. Dok sam stajala na početku ski staze i pripremala se da krenem, moja imaginacija je pojačavala normalnu emociju straha koja se javlja svaki put kad nešto radite prvi put.
Gubitak kontrole
Moj fokus u tom trenutku nije bio na emociji zadovoljstva i prijatnosti, osećaju potpune slobode i povezanosti sa prirodom, zbog koje ljudi inače skijaju, već je bio potpuno na katastrofalnom mogućem rezultatu- pretpostavci da ću izgubiti kontrolu nad pravcem kretanja zbog brzine koju ću postići- da ću zbog toga pasti, slomiti nogu, oboriti još par ljudi koji će se naći ispred mene i završiti sa gipsom u najboljem slučaju. Slike koje su se javljale u mom umu su naravno izazivale emociju straha. Ko bi normalan želeo da se polomi!? Istovremeno me je taj strah godinama sprečavao da uživam u skijanju. Sad kad se sećam tog trenutka, mislim da sam potpuno nesvesno krenula niz stazu, naravno skroz ukočena i ako me je neko gledao, sigurno je umirao od smeha. Pala sam posle nekog vremena, ali morala sam da nastavim jer nije bilo drugog načina da siđem do dna staze. Trebalo mi je da ovo iskustvo ponovim desetak puta da bih ponavljanjem uspela da prijatne emocije „zalepim„ za datu sitituaciju. Na kraju tog našeg odmora, uspela sam da osetim zadovoljstvo i povezanost sa prirodom tokom skijanja o čemu sam nekad slušala od drugih.
Mada, svaki put kad čujem reč OPUŠTANJE, u mom umu se stvori slika mene na plaži, kako ležim i uživam u toplim sunčevim zracima koji me nežno miluju, šumu mora i prijatnoj hladnoći morske vode dok plivam.
Ljiljana Jagodić
Foto: Sanja Rajković
Ljiljana Jagodić je klinički psiholog, life coach strateških intervencija i hipnoterapeut. Ima višegodišnje iskustvo u radu sa ljudima o problemima koji potiču iz različitih životnih zona: odnosi sa partnerom, komunikacija, porodični odnosi, ostvarivanje punog ličnog potencijala, prevazilaženje loših navika (poremećaji ishrane, pušenje, prokrastinacija), anksiozni poremećaj( razni strahovi, panični napadi) www: life-coach.rs
facebook: Ljiljana Jagodic psiholog lifecoach
Zašto ne mogu da zaspim?
Život u nesigurnim vremenima
Imate li sve “pod kontrolom”?
Gde se izgubila bliskost?
Izbegnite siguran put ka depresiji
Zdravo samopouzdanje
Kako dobiti ljubav i poštovanje?
Psihologija ljudskih potreba
Najčešća zabluda u partnerskim odnosima
Sukob generacija
Uzroci depresije u detinjstvu, pubertetu, mladosti, zrelom dobu i starosti
Depresija kao način života
Zašto smo se udaljili?
Život zaglavljen u prošlosti
