fbpx

BG online

Vesti

Izdaju li nas ljubav, vera i nada?

Sebe treba da vaspitavamo, a za decu da se molimo

Osećaj nemoći da nešto promene ljude čini nesigurnim i uplašenim, a zahvalnost otpornijim na nevolje, reči su sveštenika Nenada Ilića, starešine Hrama Svetog Nikole u Amsterdamu. Biti sveštenik u jednoj od najliberalnijih zemalja, Holandiji, po njegovim rečima ima svojih čari, mada se u gradskom prevozu često susreće sa čudnim pogledima.
-Kad sam u mantiji, u prevozu više zagledaju nego travestita dvometraša na štiklama. S druge strane, dosledno su liberalni, pa poštuju i prava verujućih lјudi.
Koliko je danas snažna porodica, kako u Evropi, tako i na našim prostorima?
-Evropa ipak nije toliko homogena. Razlikuje se to od zemlje do zemlje. Ovde je individualizam dominantan. A zemlja je bogata. Deca rano odlaze iz porodice, a dok ne odu, često rade neke poslove da bi imali šta da troše. Porodične veze ovde mi ne izgledaju ni blizu jake kao kod nas. Pa, porodica je svuda na udaru. Cilј je imati što više nezavisnih potrošača – muž, žena, svako dete pojedinačno da bi bilo lakše za statističku obradu i da bi potrošnja bila veća nego kad je zajednička. S druge strane, cilj današnjeg sistema je da svaka jedinka bude što više izolovana, samim tim slabija i lakša za upravljanje.
Sa kakvim osećajem i emocijama žive ljudi daleko od zemlje u kojoj su odrasli, šta im nedostaje, a čega su se lako odrekli?
-Nedostaje im sve. Od rakije, ćevapa, pa do lepote naše pitome zemlјe. Opet, naši se u svetu prilično lako asimiluju. Lakše nego pripadnici većine drugih naroda. Već u drugoj generaciji počinju da se odriču i jezika.
Kako ste organizovali svoj život od kad većinu godine provodite u Holandiji?
-Deca su dovoljno odrasla i ostala su u Beogradu. Supruga Anastasija i ja smo ovde i zajednički radimo poslove u parohiji. Dok upravljanje ovom glupom boleštinom nije zakočilo sve, a putovanja najviše, redovno sam jednom ili dva puta mesečno dolazio u Beograd. Imam tu i studente na Fakultetu savremene umetnosti. Sad sam prisiljen kao i mnogi da kontakte prebacim na zumove, skajpove…
Primetili ste u jednom od intervjua da se uvukao neki strah u ljude, kao i nepoverenje i veliko nezadovoljstvo, a istovremeno beznađe, kao i da se ljudi od toga prozle…Kako sačuvati sebe i ne postati gori čovek?
-Da, to je ozbiljno pitanje… Kako ostati normalan u nenormalnom vremenu. Osećaj nemoći da promene nešto na bolje čini ljude nesigurnima, uplašenima. To je prilično razumljivo. Međutim uvek je moguće sačuvati zahvalnost za nešto što smo od Boga dobili. Sam život je veličanstven dar. A zahvalnost čini ljude otpornijima na nevolje. I naravno neprekidno imati na umu ono „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“. Da bi to bilo moguće, moramo stalno raditi na razumevanju ljudi oko sebe. Videti sebe u njihovoj koži. I onda se zloba smanjuje. Leči. A zloba je sama po sebi vrsta bolesti. Mnogo gora od korone.
Kako živi, ponaša se i razmišlja „dobar čovek“?
-Misli na druge. I na sebe, naravno. Odgovoran je i spreman da ponešto žrtvuje za druge. Ne možeš voleti druge ako ne voliš sebe, a ne možeš na pravi način voleti sebe, ono Božije u sebi, ako ne voliš druge lјude.
Ima li smisla tražiti dobro u ljudima u ovim vremenima kad se iz dana u dan to „dobro“ troši…?
-Tražiti dobro u ljudima je u stvari traženje Boga. A pronaći svoju vezu sa Bogom je osnova svakog smisla.
Izdaju li ljude „Ljubav, vera i nada“?
-Ljudi su često neodgovorni prema ljubavi, veri i nadi. Neće one biti sa nama ako ih ne održavamo i ne hranimo. Vera je sad slaba, ali treba čuvati svoju želju da verujemo raditi na njoj, ne zaboravljati na Božije sveprisustvo. I sa nadom je slično. Prepuštanje malodušnosti treba zaustavljati kad god se pojavi. Još u najavi. Kad mu pustimo da se razvija – eto depresije. A ljubav nije neki puki sentiment koji samo pada na nas, nego dinamičan odnos u kome se odričemo nečega zbog nekoga, a to odricanje nas ne umanjuje, već od njega rastemo.
Šta je najveća odgovornost roditelja i vaspitanja?
-Ostati povezan sa decom. Verovati u to da će primer uvek pobediti ako je dobar. Deca će naravno u nekim periodima života raditi ponešto ili čak i sve kontra roditeljima, ali kad prođu kroz adolescentske krize, umeće da prihvate od roditelja ono što je u njima dobro. Ono što je dobar primer. Vaspitajmo najviše sebe, a za decu se molimo Bogu da ih sačuva i da se ne udale od nas. Da budu samostalni, ali da povezanost u ljubavi ostane među nama.
Zašto nije lako živeti hrišćanski?
-Zašto nije lako? Šta znam. Zbog odgovornosti koju osećaju. Nije lako valjda zbog šire slike sveta koju hrišćani imaju. Zbog čega i jesu često odgovorniji. Hrišćani mnogo više toga preuzimaju na sebe i skloni su više da u sebi da traže uzroke promašaja i problema u životu nego samo u spoljnim okolnostima.
Koliko je na trenutke bilo komplikovano biti u koži oca najpopularnijeg youtubera? O čemu najčešće razgovarate sa sinom Bogdanom (Baka Prase) i da li pokušavate da utičete na njega kad je izložen kritikama javnosti?
-Da budem iskren – pomalo to žulja. Nezgodno je kad ti sin postane toliko slavan. A još on ume da bude razbarušen iako onako ošišan do glave. Pa onda moram da amortizujem i razne napade, kritike i umesne i neumesne. Razgovaramo mi često. Naravno da bih ja voleo da on pravi i neke drugačije sadržaje, ali on se rukovodi poslovnom logikom. On od toga živi. Povremeno previše prati trendove i prilagođava se publici, ima i banalnih sadržaja, ali bez toga ne bi bio toliko popularan. Onda ga kritikujem. A ponekad mogu samo da poštujem neke njegove klipove pune vedrine, humanosti. Voli i da poklanja, da deli sa drugima, a pre svega u ovom sumornom vremenu širi blesavu vedrinu koja je lekovita. Pravi zabavljač. Kad sam ga pozvao da zajedno idemo na Kosovo i Metohiju – odmah je pristao. Pričinio veliko zadovoljstvo deci njihovim roditeljima i monasima tamo, napravio ozbiljnu misiju. Veoma je talentovan, muzika mu dobro ide, a ja se nadam da će vremenom pronaći i nove načine da svoj talenat ispoljava.
Kako gledate na sve veću otuđenost od tradicije, vere i sebe?
-Otuđenost od vere i tradicije na kraju vodi otuđenosti od sebe. Nema tu ni sreće ni nekog smisla.
Gde naći nadu u bolje sutra? Šta se dešava kad nestane u čoveku nada?
-Bolje sutra je u Carstvu Božijem, za ostalo nema garancija. A svakome je bolje sutra ukoliko se približava Bogu, otvara za Boga i ljude oko sebe.
Zašto je ljubav važnija od sreće?
-Sreća je povremeni uzgredni proizvod, kratkog i nestabilnog trajanja, a ljubav je osnova svog života, motor i smisao ovog sveta, Bog. Bog je Ljubav.

Branka Gajić
Fotografije: Privatna arhiva

Duhovna higijena (đakon Nenad Ilić)

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Besplatan webinar Branislave Simanić Nijedan uspeh ne dolazi preko noći,…
error: