Šta je važno znati o operaciji smanjivanja želuca?
Laparoskopska operacija smanjivanja želuca ne samo da pomaže u gubitku viška kilograma, već poboljšava ili eliminiše neka stanja i bolesti koje su povezane sa gojaznošću, ali! Da li ste znali da kad se jednom uradi ova operacija- nema nazad? Ostajete zauvek bez značajnog dela zdravog organa (želuca) i više nećete moći da se “najedete” kao nekad, popijete (bez pauza i kratkih gutljaja) punu čašu soka, vode, vina…
O manama, prednostima, činjenicama i predrasudama koje je važno znati pre nego odlučite da na ovaj način izgubite višak kilograma govori za BGonline spec. opšte hirurgije doc. dr Dejan Veličković sa klinike za digestivnu hirurgiju Kliničkog centra u Beogradu koji ima desetogodišnje iskustvo u radu sa pacijentima kojima je operativnim putem smanjio želudac.
-Jedna od zabluda je da je operativno lečenje gojaznosti, odnosno smanjivanje želuca, lako rešenje, pre svega namenjeno onima koji ne žele da se “pomuče” da bi izgubili višak kilograma. Iako se ovom operacijom odstranjuje oko 4/5 želuca, to ne znači da se nakon toga može jesti sve što poželite. Naprotiv. Sledi ozbiljan zadatak- čelična samodisciplina i pridržavanje dijete- kaže doc. Dr Dejan Veličković.
Želudac ne može da se proširi
Ova operacija se radi laparoskopski, posebnim instrumentima, sa nekoliko malih otvora na stomaku. U procesu oporavka nakon operativnog lečenja gojaznosti, od krucijalnog je značaja promena načina ishrane jer barijatrijska hirurgija ne predstavlja magično rešenje obzirom na to da se nakon operacije mogu vratiti prekomerni kilogrami ukoliko ne promenite navike u ishrani.
U želudac čoveka može da stane litar i po, pa i više tečnosti odnosno hrane- tolika je zapremina punog želuca, a dr Dejan Veličković napominje da ne postoji korelacija između veličine osobe i veličine njenog želuca.
-Većina ljudi ima želudac približnih dimenzija i ne može biti da osoba od 200 kg ima tri puta veći želudac od osobe koja ima tri puta manju telesnu težinu. Želudac je kod svih ljudi sličan. Svi možemo popiti litar i po vode odjednom i nije tačno da se može raširiti želudac. Operacijom smanjenja želuca, on se sužava na neku standardu širinu, dok zapremina zavisi od njegove dužine. Ako je neko visok, on može imati veću razdaljinu između jednjaka i dvanaestopalačnog creva, ali prosečno je zapremina želuca nakon operacije od 100 ml do 120 ml- objašnjava dr Veličković.
Operacijom se odstranjuje veći deo jednog organa i to zauvek, ali to je tek početak bitke sa viškom kilograma?
-Oni koji dolaze sa problemom gojaznosti koji duže traje su prilično informisani o tome kakva je ovo operacija. Niko to ne radi na prečac i znaju kako tehnički izgleda taj zahvat. Nakon operacije želudac više nema oblik kruške, već je izgledom poput banane, mada je istina da mnogi nisu svesni ozbiljnosti operacije i toga da odstranjuju 80% zdravog organa. Kad je reč o komplikacijama, jako gojazni ljudi su skloniji hirurškim komplikacijama u odnosu na one normalne težine gde se izdvajaju tromboembolijske komplikacije. Operacija je tek početak rešavanja problema. Jedan pacijent mi je rekao da su ga osuđivali što ide na operaciju i govorili mu da će smršati kad „probuši kašiku“ što je isto kao kad bi narkomanu rekli da prestane da se drogira. Kao da to nije jače od njih?! Rekao mi je tad i da mu je neko ponudio milion eura u zamenu da prestane da jede ono što želi, on bi sigurno to odbio. Toliko je snažna zavisnost od hrane. Gojazni ljudi su i stigmatizovani, mnogi ih gledaju kao na proždrljive ljude, mnogi od onih koji su smanjili želudac ne žele da se zna da su to uradili da ih drugi ne bi osuđivali. Ti ljudi nisu za osudu. Gojaznost je hronična multifaktorijalna bolest i posebno treba naglasiti da je hronična. Mindset u glavi tih ljudi će biti takav kakav jeste doživotno. Osoba koja je jednom bila gojazna uvek ima veliki rizik da joj se kilogrami vrate. Svi ulazimo u iskušenja kada je reč o hrani, ali se uvek treba setiti odakle smo krenuli. Ako kreneš od 170 kg sa narušenim zdravljem, moraš da prođeš operaciju i da u budućnosti jedeš kao ptičica, zauvek treba imati na umu odakle si krenuo i kroz šta si sve prošao i da vrlo lako možeš da se u to vratiš.
Kako se mogu vratiti toliki izgubljeni kilogrami uprkos smanjenom želucu?
-Sve kilograme mogu da vrate i to treba naglasiti. Uspeh nije samo operacija, već je ona samo jedna od metoda. Druga operacija koju mi nazivamo „zlatnim standardom“ je gastrični bajpas, gde se želudac smanjuje na vrlo malu zapreminu od 50-ak mililitara, a veliki deo tankog creva se isključuje iz procesa varenja. To je dosta radikalnija operacija. Procenat dugogodišnjeg uspeha u regulisanju telesne mase sa ovom operacijom je 80%. Ne postoji operacija koja dugoročno i celog života obezbeđuje da budete fit. Od petoro ljudi četvoro će postići dugoročnu kontrolu jer će promeniti mindset o tome kako se i šta jede. Ali, posle 12 do 18 meseci, kad se postiže idealna kilaža mnogi kreću da polako podižu kilažu. Ljudi misle „raširi se želudac“, ali to nije tačno. Presudne su dijetetske navike tj. ishrana. U želudac zapremine 120 ml možete staviti 100g čokolade, a ako to radite svakog dana i cele godine- ugojićete se.
Operacija je prvi korak na putu ka vitkosti i nije čarobni štapić?
– Hirurgija je nužno zlo koje vam daje preduslov i šansu da se sami dovedete u red jer to ne može uraditi niko osim vas samih. Dajemo pacijentima šansu da će im želudac biti manji, da neće imati apetit kao pre, da će imati osećaj sitosti mnogo ranije, ali ako žele da dokažu da ta „operacija ne radi“, to mogu uraditi vrlo lako. Zato je i psiha važna. U Centru za gojaznost Kliničkog centra postoji stručan tim uz koji pacijenti pred operaciju prođu celokupno ispitivanje- od endokrinologa, kardiologa, pa na dalje. Potom radimo operaciju, a proces oporavka dalje prate dijetetičar, endokrinolog… Da biste se adekvatno pratili i održali tu kilažu potrebno je dosta novca i to je mnogima problem.
Balonom protiv prejedanja
Veoma je popularan i metod mršavljenja uz pomoć balona koji smanjuje zapreminu želuca?
– To je endoskopska metoda koja se radi takođe u totalnoj anesteziji nakon endoskopskog pregleda želuca i dvanaestopalačnog creva kako bi se utvrdila da osoba nema neku kontraindikaciju, čir ili zapaljenje, veliku želudačnu kilu. Zatim se u želudac ubacuje balon od silikona ispunjen određenom količinom tečnosti (obično od 450ml do 700 ml) što zauzima određenu zapreminu u želucu i ne dozvoljava prejedanje. Smanjuje se osećaj gladi tj. osećaj sitosti duže traje jer hrani treba više vremena da prođe između balona i želuca i nastavi dalje. Balon tu stoji od 6 meseci do godinu dana i uspeh je oko 80%- objašnjava dr Veličković.
I opet dolazimo do toga da je preduslov za uspešan gubitak viška kilograma da se dovedu u red svoje navike i bude mentalno spreman za promenu?
-Tehnički, kad postavimo balon više ništa ne zavisi od lekara, već od osobe kojoj je balon stavljen- balon podrazumeva držanje dijete. Ako jedete nezdravu hranu nećete smršati. Ti ljudi moraju već da donesu odluku da žele da smršaju i moraju da učine sve da u narednih 6 meseci do godinu dana izgube višak kilograma. U tom slučaju će im balon pomoći. Ako treba da ih sam taj balon motiviše nakon što su sve prošli i naterati ih da drže dijetu, to je već u najavi neuspešno. Sve se vrti oko glave i važno je podvući da je gojaznost hronična multifaktorijalna bolest.
Kakve ste sve priče čuli od svojih pacijenata kada su „spas“ potražili na klinici?
-Svi pacijenti koji su dolazili na kliniku su pokušali da smršaju sa svim mogućim dijetama, pili sve i svašta, od sirćeta do limunske kiseline, išli kod skupih nutricionista, držali proteinske dijete, svi su bili na svim dijetama i kad smršaju da bi ostali dugoročno u toj kilaži moraju od 6 meseci do godinu dana da budu u tome da bi mozak prihvatio novu kilažu i shvatio je kao staru jer će u suprotnom pokušati upravo mozak da vas vrati u početno stanje. I kad uspeju da smršaju krene opuštanje, malo po malo vraćanje kilograma, a svaka nova dijeta donosi novo razočaranje, plakanje, psihičku nestabilnost, hormonski disbalans, maljavost, reproduktivne probleme, insulinsku rezistenciju, neuredne cikluse jer je masno tkivo hormonski aktivno i to nije samo mast.
Šta je važno znati kada je reč o gojaznosti u srednjem životnom dobu?
-Postoje 2 tipa gojaznosti, periferna koju imaju uglavnom žene, gde se višak kilograma taloži na butinama i kukovima, zadnjici gde je karakteristično nagomilavanje masti u potkožno masno tkrivo. Periferna gojaznost je manje opasna od centralne gojaznosti koju uglavnom imaju muškarci sa veliki stomacima i kod njih je sva mast locirana u trbuhu. Žene sa takvim tipom gojaznosti su zdravstveno manje ugrožene od muškaraca. Kod centralne gojaznosti masne naslage su lokalizovane dominanrno u trbuhu i oko unutrašnjih organa. Opterećeni su im srce, želudac, jetra, a mast je metabolički aktivna i izaziva metabolički sindrom, hronično zapaljenje i nosi sa sobom opasnost od arteroskleroze koja donosi opasnost od angine pektoris, srčanog udara, visokog pritiska. Žene u reproduktivnom periodu, do menopauze, su zaštićene od toga, ali posle pedesete centralna gojaznost donosi rizik u šestoj i sedmoj deceniji i kod žena pa se izjednačava rizik od šloga i infarkta kao i kod muškarca.
Na koje pitanje treba sebi iskreno odgovoriti?
-Svima koji dođu kod mene na pregled najiskrenije kažem da je najbolje smršati sam! Operacija je velika i ozbiljna, njome trajno uklanjate veliki deo zdravog organa. A i pored toga je potrebno da ste spremni da sami dugoročno promenite navike i smršate. Sam treba doneti odluku da želiš da se promeniš. Problem je u tome što smo mnogo zauzeti, radimo više poslova, nemamo vremena da se bavimo sobom, posvetimo se sebi, da pijemo dosta tečnosti, spavamo dovoljno, svi smo u nekoj žurbi. Urbana je legenda je da neko jede šta hoće i da je mršav. On nema ubrzan metabolizam, već ubrzan tranzit hrane kroz digestivni trakt, po 3 stolice dnevno i ne stigne da se sve resorbuje, ali to je jako retko. Jednostavno, ne postoji čovek koji izgleda fit, a jede šta hoće i koliko hoće. Istina je da ili vodi računa o tome šta jede ili se mnogo troši. Gojaznost je i nasledna bolest, dokazano je da su deca čiji je otac gojazan češće gojazna od druge dece. Gojaznost nije jedan gen koji će sigurno dete da nasledi. Indeks telesne mase se nasleđuje 40% – 80 %, a 20%-40% su šanse da životnim navikama to sprečite. Pogrešna je stigmatizacija tih ljudi koji su gojazni još od puberteta jer imaju u delovima mozga delove zadužene za osećaj gladi i to što mnogo jedu nije samo njihova dobra volja. Ti su ljudi večno drugačiji, ali načinom života mogu mnogo toga da zaustave.
Ima li nezadovoljnih i onih koji su se pokajali nakon operacije, budući da „nema nazad“?
– Mesec dana nakon operacije zvala me je majka jedne pacijentkinje da mi kaže da ćerka želi da jede, a ne može i da plače ispred frižidera. Većina gojaznih ljudi na razgovoru na klinici plače u nekom trenutku. Zbog gojaznosti mnogi nemaju partnera, seksualni život, zbijaju se šale na njihov račun, neki ih izbegavaju… Za osobu koja ima 160 kg operacija je jedino rešenje. Vrlo je mali procenat ljudi koji su gojazni, a da nemaju metabolički sindrom. Kako neko može da bude dobro sa 20 litara viška vode u sebi, hormonima koji su u haosu, bez partnera? Na razgovoru kod psihologa i psihoterapeuta izbiju na površinu razne stvari. Indikacija za ovu operaciju je indeks telesne mase preko 40 (npr. žena visine 170 cm i težine 125 kg).
Šta ljudi kompenzuju hranom? Koje praznine popunjavaju?
-Sretao sam na klinici žene koje imaju troje, četvoro dece i veliku porodicu, dobre su majke, ali kad dođu u neke godine počnu da se osećaju neispunjeno i taj osećaj kompenzuju hranom. A zatim su očajne jer ne mogu da smršaju. Naravno, ne znači da su mršavi ljudi srećniji od njih, ali se često setim jednog pacijenta koji mi je iskreno rekao: „Jedem kad sam srećan, jedem kad sam tužan, jedem kad pobedi Đoković, jedem i kad izgubi…“ Kod njega je hrana mehanizam nagrađivanja i kazne, kao što je nekome cigareta. Možda ima samokažnjavanja u svemu tome. Upoznao sam ženu koja ima troje dece, razvela se, ima novog partnera i problem neprihvatanja dece njenog novog statusa. Ugojila se 50 kg. Mozak čoveka je misterija, nismo ni svesni kako procesuira neke stvari.
Nije mali broj onih koji su smršali nakon operacije smanjenja želuca ali se „hvale“ svojim karakterom i stvaraju privid drugima da je to „tako lako“ iako su ceo život bili gojazni. Kakvu poruku oni šalju?
-Neki su to radili iz marketinških i ekonomskih razloga, reklamirali preparate za mršavljenje, a smršali na drugačiji način. Voleo bih da o svom iskustvu pričaju neki obični ljudi koji su to uradili, da kažu kako im je to promenilo život. To jeste operacija koja menja kvalitet života- niko se za to nije odlučio preko noći već se o ovoj operaciji razmišlja dugo. Posle operacije ništa sigurno neće biti isto. Promeniće se sve, od toga kako pijete. Pićete po malo, najviše pola čaše kad ste žedni, drugačije ćete jesti, duže žvakati, nema prejedanja, pola sata pre i pola sata posle obroka sme da se pije. Doživotno se koristi neka suplementacija jer je mali kapacitet želuca i ne možete da unosite dovoljno raznovrsnu hranu. To je teško izvesti ako vam je zapremina želuca 120 ml. Kad imate mali želudac hrana mora biti dobro pripremljena za dvanaestopalačno crevo, a zbog vitaminskog deficita koriste se vitaminski preparati, najčešće kalcijum i vitamini B grupe. Pijuckaćete kao ptičica, u restoranima ćete pojesti dva ćevapa, dok će drugi jesti kilogram pečenja. Sve se menja. U procesu mršavljenja treba da se fizički aktivirate. Živećete sa svojom operacijom doživotno i to je cena da budete zdraviji. Operacija je samo sredstvo da promenite glavu i ako se ponašanje ne promeni ništa nismo uradili- iskren je dr Veličković i zaključuje da je najbolje smršati sam, a ukoliko ste puno puta probali i zdravlje vam je ugroženo, onda treba razmisliti o ovoj operaciji.
Branka Gajić
Foto: BGonline
