Zdrava i stabilna porodica predstavlјa kohezioni faktor i oslonac za funkcionisanje svake društvene zajednice. Porodica je nosilac i naslednih moralnih obrazaca i duhovnih vrednosti odakle bi se mogle jasno čitati njene osobine i karakter – primer jedinstva, čistote i porodične harmonije, uzajamne lјubavi, poštovanja, razumevanja, praštanja…
Gde se izgubila toplina doma?
Iz toplog majčinog mleka dolazi ponos i vera koje treba čuvati i negovati u vremenu, u reči, u čoveku. U porodici se deca napajaju prvim iskrama nadanja, šire njihovi vidici, razvija plemenitost za zadanjenje. Porodica je sklonište i utočište gde se deca sklanjaju kad krenu iskušenja i prepreke sa raznih strana, sakuplјa energija i snaga u grčevitoj borbi za dah u vrtlogu vremena. Ne može se dalјe od porodičnog praga određenog rođenjem, obeležen imenom i prezimenom, od svog Krsta, mirisa tamjana na porodičnom kandilu.
Nažalost danas se toplina doma negde izgubila, zanemarila. Izgubila je trku sa novcem, materijalnim posedom, “položajem” i sve manje je početna tačka vaspitanja dece. Zaboravilo se da se porodičnim vaspitanjem grade temelјi zgrade čoveka, a obrazovanjem traže rešenja bitna za vrednost života, put njegovog potvrđivanja, sloboda ličnosti …
Porodični testament
Porodičnim okruženjem određuje se karakter dece, porodični testament. Štetan uticaj drugih faktora sprečava se domaćim vaspitanjem. Problematična deca ne mogu biti rezultat pravilnog domaćeg vaspitanja i teško će saznati i shvatiti šta je dobro, niti će sami sebe upoznati. Onaj ko odraste ne bojeći se, taj odraste ne stideći se.Iščezle su mnoge porodične i duhovne vrednosti, pokidane emotivne veze, a porodični dom pretvoren je u mesto za dolaske i snove o odlasku. Toliko pokidanih šavova pa zakrplјenih da traju. Sve je teže sačuvati porodično gnezdo, spone koje je vežu. Sve je manje porodica sa snažnim porodičnim jezgrom i plodnim kućama. Deca su zbunjena, nedostaju im valјani putokazi. Kako reče Duško Radović : “Niko više ne želi da bude dete pod ovim uslovima”.
Ubijanje nade
Deca se sve manje smeju, druže, govore, bez snova su, bez kreativnosti, nezadovolјni, nesrećni, u svetu iluzija i tiranije sopstvenog “ja”. Lako menjaju percepciju sebe. Veliko je to breme za njih. Mnogi su nesrećni, jer ne znaju šta hoće, ćutanjem ubijaju nadu, nervozu gase obilјem hrane, optužujući roditelјe za sve, ali ponašaju se i rade ono što njihovi roditelјi rade. Ubija se nada ispolјenim negativizmom, strahom. Strah je užasna energija koja menja karakter, ponašanje uređene obzire, nezadovolјstvo je kao zver – nemoćno kad se rodi, strašno kad ojača.
Pravo na budućnost
Porodica je ta koja mlade mora da sačuva instinkta jedne perspektive i odluke “sad ili nikad” što smanjuje kritičnost njihovog mišlјenja. Od mladih treba stvoriti čoveka mišlјenja, moraju gledati dalјe nego što vide.
Mladi moraju naučiti sopstvene lekcije, a pre nego što krenu da traže sreću treba da provere da li su možda već srećni, jer teško je uočiti kad sreća sama počne da ih goni na nesrećne puteve. Ako uđu u pogrešan voz svaka sledeća stanica biće pogrešna.
Sluh za decu
Život ide prema njima i kroz njih, daje im samo ono što mogu da uzmu. Nјihova snaga je u spoznaji istine i balansu uloga koje imaju u životu. Svaka generacija ima pravo na svoju budućnost i da u reci vremena što samostalnije obeleži sebe. Sa mladima se mora razgovarati, razumeti ih, oprostiti i to činiti što češće i bezuslovno. Blago onom ko ima dobar sluh za svoju decu, taj će mnogo čuti. Profesor Jerotić u knjizi “Čovek najveća zagonetka” upozorava : “U tipu porodice koju danas imamo stvaraju se pokorna ili bundžijska deca. Gde je treće?” (Odgovor na ovo pitanje potražićemo u nekom sledećen tekstu).
Od toga kakva su nam deca danas zavisi kakvo će nam društvo biti sutra.
”Na mladima svet ostaje, čim stariji donesu takvu odluku” (Duško Radović).
Prof. dr Slavko Karavidić
Foto: Dario Konstantinović
