Kolektivni egoizam i emocionalna klima Balkana
Hronični nered u društvu sprečava ljude da nađu red u sopstvenim životima, što neminovno vodi i do brojnih emocionalnih problema, kaže psihoterapeut Zoran Milivojević dok napominje da smo društvo u kojem je sve veća potreba upotreba anksiolitika i antidepresiva kojima ljudi pokušavaju da ublaže stres. Zoran Milivojević podseća da je važno imati prijateljski i negujući odnos prema sebi, ukazuje na posledice loših vesti i jeftinih medijskih sadržaja, ističe koliko je važno da se roditelji vrate svojim roditeljskim ulogama i odgovara na pitanje da li smo u ovim turbulentnim decenijama i godinama uspeli da ostanemo normalni.
-Živimo u vremenu u kojem su mnoge društvene norme i vrednosti odavno dezintegrisane, tako da je vrlo teško definisati šta je zapravo normalno. Zato kažemo da živimo u vreme post-normalnosti. Danas se smatra normalnim sve ono što ljude ne sprečava da funkcionišu u stvarnom životu, gde niko nije oštećen ili se tako ne oseća. Pa tako u sadomadohizmu ako neko uživa u tome da nanosi drugome bol, a toj drugoj strani je sve to ok, onda se tu ne treba mešati. Kad govorimo o mentalnom zdravlju, upravo smo tokom devedesetih, pa i nakon 2ooo. imali potpuno nenormalnu situaciju u društvu. Ljudi su morali da se naviknu na svašta da bi preživeli. Takođe je to bilo vreme u kojem je većina bila anksiozna, pitala se šta donosi sutra, strepela da li će biti još gore, pitala se kako će preživeti nakon što su prošli hiperinflaciju, embargo, bombardovanje. Sve je to ostavilo trag na kolektivnom mentalnom zdravlju nakon čega je usledio jedan period nade, koji je kratko trajao i završio kolektivnim razočaranjem. Tada je nastupio period apatičnosti i ravnodušnosti, pesimizma. Ljudi su bili zbunjeni brzim promenama u društvu koje je u tranziciji. U poslednje vreme javlja se jedan talas optimizma, pogotovo kod mlađih generacija, što se može osetiti u kolektivnoj emocionalnoj klimi. Drugim rečima, još smo daleko od nečega što se zove normalni život, a koji je preduslov za dobro mentalno zdravlje.
Neko se u svemu tome zatvara u svoj svet, a neko konzumira sve što mu se nudi. Gde naći meru?
-Svako ima svoju meru jer su ljudi različiti i imaju drugačiju sposobnost trpljenja i izražavanja. Svako ima i svoju tačku pucanja, pa se nekom to desi pre, nekom posle, a nekome nikad. Oni koji vode računa o sebi razumeju da je veoma važno, bez obzira na spoljašnje okolnosti, imati prijateljski i negujući odnos prema sebi i bliskim ljudima. Talas individualizma je doneo prvo brigu za vlastito telo: od nege tela, odlazaka na fitnes, u teretanu, odabirom zdrave ishrane, što se proširilo na duševno i duhovno. Tako se danas ljudi emocionalno opismenjuju, rade na sebi kao roditelji, partneri, stavljajući lični rast i razvoj među prioritete. Čitaju razne knjige samopomoći i drugu psihološku literaturu, razne tekstove na internetu itd. Sve to pozitivno utiče za unapređenje kolektivnog mentalnog zdravlja.
Po stilu života sve više ličimo na neke zapadnjačke kulture. Da li ćemo u svemu tome izgubiti “dušu” i ono što nas je izdvajalo od ostalih?
-Mi spadamo u južnjačke kulture koje su strasne, gde se ljudi žestoko emocionalno vezuju, duboko trpe u raskidima. Nama su emocije važne, naš jezik dobro razlikuje emotivna stanja, tako da smo emocionalno pismeni i zbog samog jezika, a uz to idu duhovitost i bolje poznavanje psihologije. Na severu ljudi više gledaju samo sebe i svoju porodicu, manje su duhoviti i zabavni, manje su im važne emocije, više su usmereni na neke rezultate koji vode do materijalnih stvari. Hronični nered u društvu sprečava ljude da nađu red u sopstvenim životima. Zato mnogi pate od emocionalnih problema. Poznato je da imamo veliku potrošnju anksiolitika, lekova za suzbijanje anksioznosti, kao i antidepresiva. Tolika potrošnja ukazuje da ima mnogo onih kojima lekovi pomažu da regulišu svoja osećanja i da prevaziđu stres. Neke statistike kažu da ih više koriste žene u srednjim godinama nego muškarci. Kapitalizam je došao sa tranzicijom, pa sa tim i život zasnovan na strahu. Ljudi uzimaju kredite, potreban im je novac za školovanje dece i onda ne mogu sebi da dozvole da ostanu bez posla, trude se da rade i zarade, da ne dobiju otkaz. Taj strah izvlači iz njih maksimum. Ali, ako ste kapitalisti dali najveći deo vašeg dana ostaju vam mrvice za porodicu. U svemu tome su ljudi postali individualisti gde je mnogo onih koji gledaju samo sebe. Ušli smo u kolektivni egoizam, prvenstveno u velikim gradovima. Ljude zanimaju njihova deca, partner, dakle uža porodica, a oko toga je granica. Nema više tolko poseta porodičnih prijatelja. Nekad se u goste nosila čokolada i flaša vinjaka, a sad se ljudi tek ponekad nalaze u kafiću kao na neutralnom terenu.
Koliko i na koji način na živote ljudi utiču loše vesti?
-Doživljaj spoljašnjeg sveta kontaminiran je deceniskim taloženjem vesti iz crne hronike, pa su tako ljudi postali nepoverljivi jer javni prostor doživljavaju kao neprijateljsku teritoriju. Više se ne javljaju jedno drugom u hodniku zgrade, gledaju paranoično kada im neko u njihovom ulazu kaže “dobar dan”. Zbog straha od spoljašnjeg sveta u kojem vide samo opasnosti, ljudi se zatvaraju u svoj dom – zonu sigurnosti. Poznato je da najviše pažnje pridaju negativnim vestima, jer žele da nauče kako da se zaštite ako se nešto strašno desi njima ili najbližima. To mediji, koji se međusobno bore za pažnju čitalaca, gledalaca i slušalaca, jako dobro znaju i hrane te strahove.A kada decenijama upijate negativne vesti normalno je da imate negativan stav prema spoljašnjem svetu.
Zašto neki ljudi prate rijaliti programe i provode svoje dane gledajući u tuđe živote?
-U svojoj zoni sigurnosti ljudi se osećaju sigurno, ali su usamljeni, a TV je njihov “prozor u svet”. Učesnici rijaliti programa su njihovi prijatelji i neprijatelji. Dok ih gledaju, oni vide gore od sebe, navijaju protiv onog ko ih nervira, sablažnjavaju se, podsmevaju, čude se. To stvara iluziju socijalne uključenosti, ali i daje sadržaje koje mogu da komentarišu na radnom mestu tokom pauze sa kolegama, išćekujući granicu koja će biti pređena. Moja procena je da će rijaliti “evoluirati” u ekplicitni seks u posleponoćnom terminu, budući da se granica prihvatljivog neprekidno pomera. Iritacije koje idu sistemom “malih koraka” dovode do navikavanja i do povećavanja pragova tolerancije. Ono što bi ljude pre 10 godina iritiralo, sad im je toliko normalno da i ne primećuju. U društvenom smislu to može biti i opasno jer kada ljudi postanu tolerantni na sve, prestaju da protestvuju i da se bore za svoje vrednosti, tako da društvo gubi vrednosnu matricu oko koje je organizovano.
U Beogradu će u oktobru biti održan Evropski kongres psihoterapeuta na kojem će se tokom tri dana okupiti stručnjaci iz cele Evrope. O čemu će se najviše razgovarati?
-Najviše oko teme kongresa “Razum i osećajnost”, o odnosu mišljenja i osećanja. Moj doprinos će biti promovisanje “socijalne psihoterapije”. Govoriću o načinima na koje mediji mogu doprineti tome da korisne, “terapijske” informacije dopru do šireg kruga ljudi, kao i preko socijalnih mreža, web sajtova, radio emisija. Reč je o promociji emocionalne i psihološke pismenosti koja pomaže ljudima da se bolje orijentišu u životu, naročito u onim stvarima koje su im najvažnije: ljubav, veze, vaspitanje dece, međuljudski odnosi, odnos prema sebi. Kad ljudi bolje tumače ponašanje drugih i svoje reakcije, tad se bolje snalaze u stresnim situacijama, a to je važno za prevenciju mentalnih poremećaja i za unapređenje mentalnog zdravlja.
Ima onih koji kažu da je odlazak kod psihologa ili psihoterapeuta pomodarstvo i da svaki problem moće da se reši…?
-Bliski ljudi mogu mnogo da vam pomognu u emocionalno teškim trenucima. Svakako da treba razgovarati i deliti svoje probleme. Verujem u moć međusobne pomoći i samopomoći. Ali tu postoji granica. Za neke stvari ljudi moraju da odu kod nekoga ko ima i znanje i veštinu da im pomogne. Tu nastupaju psihoterapeuti i psihosocijalni savetnici. Sistem je takav da ljudi koji traže razgovor sa stručnjakom, teško dobijaju razgovor, a mnogo lakše lekove. Ne zaboravimo da nemamo dovoljno psihoterapeuta, psihijatara i psihologa, a da kao i u drugim stvarima dobra usluga treba i da se plati. Nije reč o pomodarstvu, već o velikoj potrebi, koju sistem nije u stanju da zadovolji.
Koliko roditelji vode računa o mentalnom zdravlju dece?
-Deca su u našoj kulturi vrhovna vrednost. Zato se većina trudi da budu dobri roditelji. Ali pružanje ljubavi nije dovoljno – potrebno je i disciplinovanje, ulaženje u konflikt sa detetom. A mnogi roditelji izbegavaju konflikt i vaspitavaju popustljivo. Oni se zapravo plaše da će svojim zahtevima traumatizovati dete i da će ono imati neke posledice kasnije u životu. Zato popuštaju, a od stručnjaka očekuju da on stručno “objasni” detetu da mora da uči, posprema sobu i slično. Drugim rečima, sebe su proglasili nesposobnim i očekuju da im stručnjak vaspitava dete. I zato vaspitanje treba osloboditi straha od traumatizovanja, treba ga vratiti roditeljima u ruke. To nije komplikovano, već zahteva zdrav razum, ljubav i disciplinu. Ako roditelji imaju te elemente u svom modelu vaspitanja sve ce biti u redu.
Šta je ono što svako može da učini za sebe i bude siguran da vodi računa o svom mentalnom zdravlju?
-Veoma je važna komunikacija, da se u razgovorima s drugim ljudima vratimo osnovnim životnim temama, ljubavi, prijateljstvu, zdravlju, pričama o tome kako se ljudi menjaju, šta su to i osnovne životne vrednosti. Takvi razgovori uvek mogu nečemu da nas nauče. Koristite zdrav razum, razgovarajte, promišljajte i analizirajte životne situacije, kroz te emocije možete da upoznate sebe. Najvažnije je učenje, kada posle neke greške upitamo sebe: Šta ću u sličnoj situaciji uraditi drugi put?
Branka Gajić
Dr Zoran Milivojević je autor brojnih bestselera među kojima su i knjige “Emocije” i “Formule ljubavi”.
Knjige dr Zorana Milivojevića “Emocije” i “Formule ljubavi” možete poručiti putem porudžbenice ili broja telefona 066 060820
Cena knjige “Formule ljubavi” je 1650 dinara + PTT troškovi
Cena knjige “Emocije” je 2860 dinara + PTT troškovi
Cena knjige “Roditeljovanje” je 1265 dinara + PTT troškovi
Cena knjige “Psihologički spisi” je 1265 dinara + PTT troškovi
Isporuka na teritoriji Srbije
Intervju sa Zoranom Milivojevićem:
© by BGonline. All rights reserved
