On glumi da mu je dobro
“Kad se beba rodi, tad se rađaju i majka i otac, kao i jedan potpuno novi odnos među njima. Tek kada postoji prostor da svi članovi porodice budu viđeni, podržani i emocionalno držani kroz ovaj haotičan i osetljiv period, porodica može postati sigurna baza iz koje dete uči prve i najvažnije zaključke o sebi, drugim ljudima i svetu u kom će odrastati.”
Kada se rodi beba gotovo cela pažnja sveta prirodno ide ka majci i detetu. I to ima smisla. Ogromna fizička, emocionalna i životna promena upravo se dogodila. Ali, negde sa strane često ostane još jedna osoba koja je takođe upravo postala roditelj. Muškarac.
I vrlo često se od njega očekuje da bude stabilan. Da izdrži. Da funkcioniše. Da rešava. Da organizuje. Da smiruje. Da bude oslonac. A vrlo malo prostora postoji za pitanje: “Kako si ti?”
Zato mnogi muškarci ni ne prepoznaju da prolaze kroz postpartum. Da, postpartum kod muškaraca postoji. I mnogo je češći nego što ljudi misle. Različita istraživanja pokazuju da velika većina očeva tokom prve godine roditeljstva prolazi kroz značajan emocionalni stres. Procene govore da do gotovo polovine očeva prolazi kroz neki oblik postpartalne emocionalne krize, dok oko 10% razvije i postpartalnu depresiju.
Ima li prostora za grešku?
Danas znamo da očevi tokom prve godine bebinog života prolaze i kroz stvarne biološke promene. Menja se hormonska slika, dolazi do pada testosterona i porasta hormona povezanih sa brigom, stresom i povezivanjem sa detetom. Priroda pokušava da muškarca pripremi za novu ulogu. Ali kada se na to dodaju nespavanje, hronični umor, odgovornost, strah i osećaj da “više nema prostora za grešku”, psihološki sistem može ozbiljno da se preoptereti.
Postpartum kroz koji prolazi majka jeste izuzetno intenzivan fizički, hormonski i emocionalni proces i potpuno je prirodno što su fokus porodice i zajednice najčešće usmereni ka njoj i bebi.
Moj i tvoj bol
Ali, emocionalna patnja nije takmičenje u kome samo onaj ko više pati dobija pravo na podršku, jer činjenica da je nečije iskustvo teže ne znači da nečiji tuđi bol prestaje da postoji.
Problem je što “postpartum” kod muškaraca retko izgleda kao tuga zbog očekivanja društva. Mnogo češće izgleda kao povlačenje, ćutanje, nervoza, kratak fitilj, rad do iznemoglosti, bežanje u posao, telefon ili igrice, emocionalna distanca, osećaj praznine ili osećaj da si zarobljen u životu koji si zapravo želeo… I upravo zato mnogi ne razumeju šta im se dešava. Jer muškarci često nisu učeni da prepoznaju sopstvenu ranjivost. Naučeni su da moraju da budu jaki, hrabri i produktivni pa onda krenu da glume da su dobro. A zapravo ne spavaju, nemaju kapacitet za sve, ne osećaju bliskost, gube kontakt sa sobom i sebi dragim ljudima i polako počinju da žive samo kroz obavezu.
Razvojna kriza
Rođenje deteta jeste prelep događaj, ali je istovremeno i ozbiljna razvojna kriza jer se mnogo toga menja. Od identiteta, partnerskog odnosa, osećaja slobode pa do svakodnevice i vrlo često se aktiviraju stari unutrašnji obrasci koje čovek nosi iz sopstvene porodice. Neki muškarci tada prvi put osete koliko ih plaši odgovornost. Neki prvi put shvate koliko su se osećali neviđeno kao deca. Neki prvi put osete dubok strah da neće biti dovoljno dobri očevi. Iz ugla psihoterapije ovo često nije samo reakcija na bebu nego sudar sa sopstvenom pričom o tome šta znači biti muškarac, partner i otac. Postpartum nema veze sa količinom ljubavi prema porodici nego o količini psihološkog pritiska koji osoba trenutno nosi.
Kolaps emocija
A kada ovo prirodno stanje spojimo sa stereotipnim rodnim ulogama i očekivanja društva od toga šta znači “pravo muško” (ni “pravo” ni “lažno” nije jasno definisano) dođemo do kolapsa emocija i potreba sa jedne i očekivanja sa druge strane. Važno je da postpartum prestanemo da posmatramo kao iskustvo samo jedne osobe i počnemo da ga razumemo kao period kroz koji prolazi čitava porodica. Uz dete, u ovom periodu se rađaju i majka i otac i jedan potpuno novi odnos među njima. A tek kada postoji prostor da svi članovi porodice budu viđeni, podržani i emocionalno držani kroz ovaj haotičan i osetljiv period, porodica može postati sigurna baza iz koje dete uči prve i najvažnije zaključke o sebi, drugim ljudima i svetu u kom će odrastati.
Uroš Mitić psiholog i psihoterapeut
